Калифат уништен, терористи преживели
ИСЛАМСКА ДРЖАВА
Иако сведена на развалине, ова терористичка организација је прошле године у Ираку и Сирији извела више од 1.500 терористичких напада
Споља гледано, Исламска држава je одавно изгубила све параметре државности. Територија калифата је највећа била крајем 2014, када је укупно обухватала око 110.000 квадратних километара. Крајем 2019, подручје под непосредном контролом ИД-а је било смањено на око 4.000 километара пустињских пустахија у Сирији. За пет година се смањила с површине Бугарске на територију Срема, а данас готово да не постоји. Крајем прошлог лета је према проценама Стејт департмента имала око 18.000 бораца, што је такође значајан
губитак у односу на новембар 2014, кад је под њеном заставом војевало око 70.000 милитантних исламиста. Губитак саобраћајне и индустријске инфраструктуре драстично је смањио и укупни буџет којим је располагала. Тренутно износи око 300 милиона долара – незанемарљива цифра, али ипак значајно мања од две милијарде долара, колико је највише имала након пљачкања ирачких и сиријских банака и музеја и заузимања свих ирачких и готово свих сиријских нафтних бушотина почетком 2015. године. Поређења ради, својевремено
је од продаје око 55.000 барела нафте приходовала скоро три милиона долара дневно. Више нема ни виђенијег челника, пошто је руководилац Абу Бакр ел Багдади у октобру прошле године убијен, када је пораз већ постао неминовност. Један дан касније је погинуо и његов наследник и портпарол калифата, Абу ал Хасан ал Муџахир. Туркмен који тренутно руководи остацима некадашње парадржаве, Амир Мохамед Абдул Рахман ал Мавли ал Салби, понајвише личи на капетана брода који навелико тоне.
С друге стране, иста та ИД је, иако сведена на развалине, прошле године у Ираку и Сирији извела укупно више од 1.500 терористичких напада. Њене присталице у Европи, готово искључиво белци, преузели су одговорност за неке од 129 напада у ЕУ током 2018. године. Њене испоставе у Авганистану, Нигерији, Либији, Филипинима, Египту, Јемену, Сомалији и Конгу можда немају исту моћ откако је матица организационо ослабљена, али немају ни достојног противника на терену, бар за сада. Можда су још опасније ћелије без територије, оне скривене по подрумима и школама, које оперишу у Индији, Алжиру, Ираку, Тунису, Саудијској Арабији и на Кавказу. Речју, ИД је можда изгубила фактички рат, али се испод руских и америчких бомби и испод корачања чизама курдске, америчке, сиријске и иранске војске ипак далекосежно уздигла као победник чији је симболички капитал наставио да живи. Радикализовани исламисти широм света ће захваљујући њој заувек имати заставу у чије ће име наставити своју мрачну, регресивну борбу. А ни геополитичке околности у последњих годину дана нису произвеле атмосферу у којој неће долазити до даље радикализације – штавише.
„ИД је прилично неокрњена. Да, изгубила је велики део вођства. Изгубила је и бројне способне борце. Али сада има више искуства на основу којег привлачи нове људе. Треба је схватити озбиљно – она је испрва и била нуспојава. Док фактори њеног настанка постоје, постојаће и она или нешто налик њој“, рекао је недавно
премијер ирачког Курдистана Масруд Барзани за Атлантик.
Теренски најочигледнији фактор дестабилизације који погодује евентуалном исламистичком вибрирању је турска инвазија на курдистанске делове Сирије након готово потпуног повлачења америчких трупа. Недавно објављени снимак припадника турских трупа који зову мајку сиријског војника којег су претходно обезглавили непрепричљиво је потресан; у себи крије и осмехе појединих турских војника који су се раније заклињали на верност ИД-у. Овај ужасни игроказ у малом осликава спремност званичне Анкаре да против Курда, Асадових трупа и иранске милиције сарађује и с најгрђим злочинцима. Невоља је што на спорном подручју постоји чак седам затвора у којима се налази око 13.000 заробљених бораца ИД-а, што локалних, што из западних земаља. Неколико стотина је у последња четири месеца успело да побегне због ратних дејстава и последичне нестабилности. На истом потезу се налази и више десетина кампова за око 70.000 расељених људи. Неки од њих су пристигли као немилитаризовани исламисти, а неки ће због нехуманих услова изаћи са жељом за крвљу. Како је новинару Foreign Policy рекао један нерадикализовани верник који је месеце провео у кампу у Турској, „док сам био унутра, мој једини сан био је да се прикључим побуњеницима и да се осветим онима који су ме заточили“. Бивши припадници ИД-а се другим расељенима причама с фронта и пропагандом неретко указују као својеврсни учитељи, а забележени су и случајеви самониклог формирања верских полиција унутар кампова.
И, док Асадове трупе и Сиријске демократске снаге (СДФ) углавном уз помоћ Русије педаљ по педаљ преузимају и консолидују територију некада мултикултуралне блискоисточне државе, уједно се светећи преосталим побуњеницима и њиховим породицама, ситуација у Ираку не делује још неповољније. Према неким проценама, од 2003. до 2008. је из средстава опредељених за обнову Ирака нестало чак 23 милијарде долара, колико је, рецимо, износила укупна помоћ коју су Уједињене нације дале Ираку преко коалиције коју су предводиле САД. Амерички судови су те године за јавност затворили седамдесетак судских поступака против америчких
грађевинских фирми које су добијале пројекте у блискоисточној држави. Тадашњи председник Комитета за надзор и реформу Представничког дома САД Хенри Вексман је ту проневеру назвао „вероватно најгорим примером ратног профитерства у историји“. Немали део међународне помоћи која је у међувремену заиста пристигла у Ирак – између осам и десет милијарди долара – слио се у џепове неколицине тамошњих моћника. Било је питање времена када ће због корупције, незапослености и недостатка перспективе, у Ираку поново букнути протести. Последњи су се десили давне 2016. године.
Њихов предводник, шиитски свештеник Муктада ал Садр, покренуо је нове, у октобру 2019. године. Реч је о човеку који се од америчке окупације до данас различито политички изјашњавао – од поборника „исламистичке демократије“с временом је постао вођа паравојне организације која се спорадично борила против америчких трупа. Пре шест година је паравојску расформирао и најавио потпуно иступање из политичког живота. Тада је паралелно занављао односе Ирака и Саудијске Арабије, односно Уједињених Арапских Емирата, позивао је на обустављање војних дејстава на ивици новог грађанског рата, а нарочито се замерио Ирану када је захтевао да њихова милиција напусти ирачку територију. Недуго потом се удаљио и од Русије, захтевајући од Башара ал Асада да напусти фотељу сиријског вође у циљу нормализације ситуације на Блиском истоку. На парламентарним изборима 2018. је као предводник листе уједињеног фронта, који је окупљао све незадовољне политичке актере, од комуниста, преко шиита и сунита, до националиста и исламиста, постао важнија политичка фигура и од самог премијера, освојивши око 14 одсто. Како је излазност у Ираку традиционално ниска – тада је једва досегла 44 одсто – овај резултат је био довољан да Ал Садр буде првопласирани.
Актуелне демонстрације улазе у пети месец и не делује да ће се ускоро окончати. Не само због потпуне политичке немоћи актуелних ирачких власти, већ и због страног мешања. Иако је Ал Садрова стратегија подразумевала удаљавање од свих центара моћи, укључујући и Техеран, убиство дефакто другог најмоћнијег човек Ирана, Касема Солејманија, почетком године, довело је до новог захлађења односа са званичним Вашингтоном. Ал Садр је чак најавио и поновно формирање паравојске којом је био руководио. Звучи парадоксално, али Америци овај утицајни Ирачанин можда тренутно и највише одговара као вођа, пошто би његов силазак с политичке позорнице готово сигурно подразумевао и раст броја исламистичких фракција у Ираку. Наслеђе ИД-а би међу појединима сигурно играло важну, кохезивну улогу.
И то је уједно најтеже схватљива чињеница о ИД-у – за велики број муслимана на Блиском истоку, ова творевина има готово слободарску димензију. „У затвору у Киргистану смо напречац стекли поштовање других, јер смо ту доспели као борци против страних интервенција и репресивних режима“, рекао је за Foreign Policy један други екстремиста. Очекивано је да ће се људи попут њега у наредних десетак година наћи на слободи које, према сведочењима, мање достојанствена од боравка у затвору. Неки ће оформити сопствену ћелију, неки ће се прикључити постојећим конфликтима у Ираку, Сирији или Јемену, неки ће завршити у западним земљама које доживљавају као империјалистичке, а најмањи број ће се дерадикализовати.
Чини се да од глобалних велесила највећу одговорност сноси америчка администрација. Сваки њен проблематични корак био је пропраћен упозорењима – и кад су трупе у Сирији повучене, и кад је турска инвазија на делове Сирије прошла без последица, и кад је, након убиства Солејманија, одлучила да настави са заоштравањем позиција спрам Техерана. Искуство вели да од Трампа не треба очекивати промишљене одлуке. А тек смо ушли у изборну годину…
Исламска држава је прилично неокрњена. Да, изгубила је велики део вођства. Изгубила је и бројне способне борце. Али сада има више искуства на основу којег привлачи нове људе Масруд Барзани