ДОПРИНОС НЕСИГУРНОСТИ
Здравствено осигурање
Тада део власти, а данас један од њених најоштријих критичара, бивши министар привреде Саша Радуловић, предлагао је још 2014. укидање доприноса за здравствено осигурање, како би се трошкови послодавца смањили, а истовремено свим грађанима омогућило право на здравствену заштиту, без обзира на то да ли им се уплаћују доприноси или не. Другим речима, здравство би се финансирало из буџета, а новац који се до тог тренутка скупљао од доприноса обезбедио би се пореском реформом, односно повећањем пореза на плате и другачијом наплатом овог намета.
Радуловић је, међутим, власт напустио брже но што је овај предлог успео да наметне као тему и властима, али и јавности, али шест година касније, НАЛЕД је у својој најновијој Сивој књизи, која садржи препоруке за побољшање пословне климе, мањевише поновио Радуловићеву замисао. Једна од сугестија је да се размотри
укидање доприноса за здравствено осигурање и уведе финансирање здравствене заштите директно из буџета. У одговорима НИН-у, Јелена Бојовић, директорка за регулаторну реформу НАЛЕД-а као разлоге за покретање дијалога о укидању доприноса за здравство наводи велики број неосигураних лица, комплексну администрацију, избегавање плаћања пуног износа доприноса, паушални систем опорезивања код предузетника, као и недостатак информација о начину трошења новца од здравственог осигурања.
„У постојећем систему, основицу за обрачун овог доприноса, који је 10,3 одсто, представља бруто зарада, па тако грађани са вишим зарадама плаћају више у апсолутном износу, а они са мањим мање, иако услуге користе у истом обиму и квалитету или их не користе уопште него се лече приватно. То је довело до тога да се легално исплаћује минимална зарада, а остатак
на руке или да они са великим зарадама оснивају предузетничку радњу са паушалним системом опорезивања, како би повећали приходе науштрб пореза и доприноса. Осим тога, процена је да око 100.000 људи нема здравствено осигурање“, каже наша саговорница. У НАЛЕД-у кажу да се у Србији, иако је постојећи систем здравственог осигурања тзв. Бизмарков модел који подразумева финансирање из доприноса и који се примењује и у земљама попут Немачке, Швајцарске, Белгије, Француске, Аустрије... део средстава за здравство (око 15 одсто) ипак обезбеђује из буџета, што говори да Србија ипак примењује и елементе Бевериџовог модела, односно финансирања здравства из општег пореза, карактеристичан за Скандинавију, Велику Британију, Ирску...
„Прелазак на нови начин финансирања би подразумевао да сви грађани буду осигурани, а то изискује детаљну анализу ефеката у смислу гу
битка прихода и начин њихове компензације и ми тренутно радимо на тој, као и на анализи упоредне праксе земаља које спроводе овај систем. Планирамо да покренемо и јавноприватни дијалог о овом предлогу. Уколико би био прихваћен ове године, сматрамо да није реално очекивати да почне пре 2022“, каже Бојовић.
Појашњења ради, обвезници плаћања доприноса и за пензијско и за здравствено осигурање су и послодавци и запослени. Тренутни закон прописује да је стопа доприноса за пензијско осигурање 25,5 одсто, од чега 14 иде на терет радника, а 11,5 на терет послодавца, док је стопа за здравствено осигурање 10,3 и попола је плаћају једни и други. Дакле, није сасвим тачно да је у питању искључиви трошак послодавца, односно да је потребно њега растеретити, као што није сасвим тачно ни да је целокупна бруто зарада, са свим порезима и доприносима, терет радника, односно да је он једини обвезник плаћања доприноса.
„Са становишта послодавца, трошак за порезе и доприносе је његов трошак, јер он сагледава колико га укупно кошта један запослени. Закон каже да се тај трошак дели и на терет послодавца и на терет запосленог, а емпиријска истраживања у готово свим земљама показују да се велики намети на рад или повећање тих намета увек прелије на раднике“, каже за НИН Милојко Арсић, професор београдског Економског факултета. Он објашњава да послодавци, уколико држава повећа намете на рад, углавном не посежу за смањењем профита, већ за смањењем трошка за зараде, тако што у наредних неколико година плате или стагнирају или расту далеко спорије од раста производње и продуктивности, да би се тај додатни трошак који морају платити држави компензовао уштедом на радницима, а да профит предузећа остане исти.
Арсић не верује да ће препорука НАЛЕД-а бити прихваћена, бар не док се не сагледају сви аспекти оваквог предлога и аргументи којима се оправдава укидање доприноса, а финансирање здравства искључиво буџетским средствима. „Суштина је да се ни данас од доприноса не покривају сви трошкови здравственог система, а процена је да ће притисак на те трошкове бити још већи, јер ће бити све више старијих људи. Ми тренутно
трошимо 3,5 одсто БДП-а на здравство и то ће се повећавати, зато не видим како би се могао обезбедити новац у буџету за ту намену. Повећање ПДВ-а као мера је исцрпљено, неко наредно повећање би негативно утицало на цене и стандард грађана. Ако се овако нешто предлаже, онда је потребно објаснити прецизно из којег то додатног прихода се могу обезбедити та средства. Тренутно нема простора ни за смањење тих доприноса, а камоли за њихово укидање“, каже овај саговорник НИН-а.
Емпиријска истраживања у готово свим земљама показују да се велики намети на рад или повећање тих намета увек прелије на раднике Милојко Арсић
Са друге стране, у НАЛЕД-у истичу да би најбољи модел вероватно био да се уведе комбинација неколико механизама - прогресивно повећање пореза на зараде, умерено повећање ПДВ-а, али и одређени буџетски простор који постоји захваљујући фискалном суфициту, са идејом да сви грађани Србије имају могућност да добију идентичну здравствену заштиту.
Последњи доступни подаци говоре да су наплаћени доприноси за здравство прошле године износили 180 милијарди динара или око 1,5 милијарди евра, па би укидање доприноса изискивало управо толико новца из буџета, ако се жели ниво здравствене заштите какву имамо данас. Другим
речима, држава би преко грађана наплатом пореза финансирала здравствени систем, док би послодавци били ослобођени плаћања доприноса, са могућношћу да тај део новца усмере на нова радна места или повећање плата, али и у сопствене џепове.
„Ово је покушај послодаваца и НАЛЕД-а као њиховог гласноговорника да смање свој трошак, као да се ради искључиво о њиховом трошку, што није тачно, а да о последицама размишља неко други. Они предлажу да се смањи бруто зарада, укидањем доприноса за здравство, али да нето остане иста, јер то зависи од воље послодавца. Наш здравствени систем далеко је од доброг и данас када имате доприносе, а ако се они укину, онда ће он зависити од новца из буџета. Бојим се да би то могао бити увод у приватизацију здравства, у систем у коме ће грађани имати право само на бесплатну примарну заштиту, на лекаре опште праксе, а све остало ће се плаћати“, каже Марио Рељановић са Института за упоредно право.
Арсић не верује да овај предлог може да доведе до приватизације здравства, али упозорава на искуство да је здравствени систем ефикаснији и доступнији тамо где се он финансира из доприноса.
Здравствени систем није проста математичка или економска рачуница и није тек тако осмишљен да се финансира из доприноса, јер се управо такав показао ефикаснијим и доступнијим од онога који је приватизован и у којем онај ко нема новца за лекара, нема шта код њега ни да тражи. Ако се укину доприноси послодавцима, више од милијарду евра, колико се по том основу слива у РФЗО, мора се надоместити у буџету. А то значи да се морају или повећати приходи – порези које ће опет плаћати грађани или смањити неки расходи у буџету, јер би у супротном та реформа повећала минус у државној каси. У сваком случају, терет овакве мере сносили би запослени, иако немају гаранцију да ће оно што им се нуди бити боље од онога што сада затичу у болницама. На добитку би били послодавци, јер ће њихов трошак по једном раднику постати мањи, а за квалитет здравственог система не морају да маре. Какав год да буде, већина њих није приморана да га користи.