КОГА ПРОГОНИ ВЛАДАЛАЦ

Изборна нервоза

Да ли снажне реакције власти на један документарни филм говоре да нам се пред очима одвија губитак контроле са потенцијално опасним последицама, или је, напротив, све део плана који се, до сада, показао успешним

Делује смехотресно: тренутно смо у фази у којој једна од најмоћнијих власти у свету данима хистерише због документарног филма у коме, суштински, ништа ново није речено, а њен главни човек запомаже због опасности да изгуби изборе од противника који на њима не учествује.

Да ли да се баш само смејемо понашању које не изгледа да нема никакве везе са реалношћу? Да ли нам се пред очима одвија губитак контроле са потенцијално опасним последицама, или је, напротив, све део плана који се, до сада, показао успешним?

Шта смо имали последњих дана: на телевизијском каналу ограничене доступности приказан је, у два наставка,

документарни филм Славише Лекића Владалац, у коме је згуснуто подсећање на досадашње деловање Александра Вучића, како у раној, радикалској, тако и у актуелној, напредњачкој фази.

Емитоване су чувене изјаве „сто Муслимана за једног Србина“и најаве „Велике Србија“са границама Карловац - Карлобаг – Вировитица – Огулин, а цео развојни пут претендента на титулу „највећег сина свих Срба света“коментарисали су, углавном, људи ретко присутни на програмима с националном фреквенцијом. Аутори филма саопштили су да су захтев за разговор слали и Вучићевој пи-ар служби, али никакав одговор нису добили.

Одмах су, непрекидно и на сваком доступном месту, кренули напади на филм и људе који су у њему изнели мишљење о Вучићу - али уз упадљиво игнорисање аутентичних докумената којима се подсећа на минули рад председника Србије. Осим уобичајених „аналитичара“из провладиних медија и напредњачких посланика, истакла се и премијерка Ана Брнабић, причом о „десет људи који у мрачној соби оговарају једног младића“, због чега, рече, Вучића данас још више поштује. Сам Вучић бројао је – пред ТВ камерама – колико му је пута име поменуто у филму, читао спискове именица, глагола и придева који су коришћени, а колико му је све тешко

пало показала је и чињеница да му се учинило да је трочасовни материјал трајао – четири сата.

Врхунац (бар засад) био је „контрафилм“у продукцији ТВ Пинк, где је, у 38 минута, под насловом Прогон, на брзину и уз мноштво техничких брљотина, спакована анализа дела садржаја Владаоца: саговорници Жељка Митровића и још двојице потписаних аутора, углавном познати по честим гостовањима у провладиним медијима, критиковали су („у мрачној соби“) говорнике из таргетираног филма, строго пазећи да ни речју не помену било какав документарни материјал који би могао да освежи памћење бирачком телу третираном вишегодишњом снажном пропагандом.

Створен је, тако, утисак, да је један „споран“документарац ипак највећи проблем у мноштву великих невоља са којима се храбро бори марљива власт. Јер, није било специјалног филма који би се, рецимо, бавио могућим ултиматумом пред којим бисмо се могли наћи у години очекиваног решавања косовског проблема.

А ситуација је озбиљна: „Тачно знам како ће да буде - да нам ставе нешто што не можемо да прихватимо, а са друге стране, нешто што не можете да одбијете“, рекао је Вучић у понедељак на седници Главног одбора СНС, након што је, претходно, најавио да ће цео проблем - пребацити на одлучивање грађанима. И опет је успео да „једним ударцем убије две муве“- да, пред домаћом јавношћу, обесмисли приче о већ постигнутом договору, а страним чиниоцима да поручи да би требало да и даље имају стрпљења с њим, јер на видику нема никог ко би могао бити бар толико кооперативан као он до сада, док би, у супротном, све њихове наде могао срушити одбијањем било каквог договора на референдуму.

Регион ври, али то није баш само Вучићев проблем: има чак и мишљења да су све кризе мање-више резултат договора лидера којима је потребно скретање пажње са унутрашње ситуације - било предизборно-политичке, било економске, која се не може баш увек заташкати фризираним статистикама.

На унутрашњем плану, чини се да су нађени рецепти за, макар привремено, санирање кризних жаришта, а за даље ћемо да видимо. Иако, макар до сада, притисци у правцу одустајања од бојкота избора нису успели, (само) растурање бојкоташких странака тече

одлично, а полако се припремају и претенденти на улогу конструктивне опозиције. „Изборна“победа СНС у обрачуну у коме главни противник не учествује унапред је гарантована, а чини се и да је нађен начин за отклањање потенцијалне непријатности у виду парламента без макар и формалне опозиције.

Афере су, мање-више успешно угуране под тепих, па чак и она најновија, у којој је Богосав Нешовић, радник Градске чистоће, говорио о притисцима на запослене у том јавном предузећу да скупљају сигурне гласове за СНС и одлазе на Вучићеве митинге.

Одакле, онда онолика драма због Владаоца? Можда због тога што владајућа екипа ипак гледа мало дуже од пролећа?

Један занимљив поглед на ситуацију даје Ђорђе Трикош, кооснивач Либека, тренутно на постдипломским студијама бихевиоралне науке на Универзитету у Лондону, који тврди да постоји неразумевање ефеката бојкота, јер се он посматра само у контексту опозиционих бирача. А кључ је, верује, у бирачима СНС.

Овако размишља Трикош: за Вучића је у овој ситуацији суштина да одржи ниво гласачке готовости, јер је

Онај ко иначе гласа за СНС, а сада одлучи да не гласа јер није неопходно, много ће лакше одлучити да у наредном изборном циклусу размотри нову политичку понуду Ђорђе Трикош

на сигурном док год оптимизам код његове бирачке популације не јењава. А то бирачко тело ће видети да опозиција бојкотује изборе, из чега може извући два закључка: „мало ми чудно све ово, мало ми нелагодно, мало не знам што да гласам“и други - „Вучић добија сигурно, не морам да гласам“.

На ту групу бирача, коју занима само општа перцепција оптимизма, стабилности и регуларности ситуације, уочава Трикош, ваља додати и оне који за СНС и даље гласају да би казнили „жуте“. И који би, такође, могли да остану код куће кад ти исти „жути“не излазе на изборе. Због свега тога, председник ће се, баш како је и обећао, борити за сваки глас.

„Онај ко иначе гласа за СНС, а сада одлучи да не гласа, много ће лакше одлучити да у наредном изборном циклусу размотри нову политичку понуду, другу странку или покрет. Зашто? Зато што је то психологија. Нема више унутрашњег притиска конзистенције“, објашњава Трикош.

Судећи по ономе што каже Дејан Бурсаћ, истраживач на Институту за политичке студије, ипак још није време за праву нервозу у редовима власти. Снажне реакције које гледамо, верује он, само су део проверене тактике коју пореди са „геген пресингом“у фудбалу - чим изгубиш лопту, одмах нападаш противника.

Бурсаћ подсећа да већина лидерских покрета, који немају јасну структуру и идеологију, функционише тако што држе перманентну тензију и праве неку врсту „бункеризације“, тако да увек мора постојати неки непријатељ који помаже да се сви држе заједно. Таква врста кампање неопходна је за масовне „кеч ол“покрете без идеологије, јер они не смеју да дозволе ни најмању пукотину, која би могла довести до рушења целе конструкције. У конкретном случају - не сме се изгубити ниједан град, нити освојити проценат мање на изборима.

„Овде то јесте отишло у крајност и теме су неуобичајене за нормалан европски политички дискурс и друго је питање какве су последице по медијску и политичку културу“, каже Бурсаћ. Али, тешко је наћи аргументе који би указали да то брине актуелну власт. Битно је, очигледно, да се оствари циљ, а искуство показује да је одабрани метод делотворан. Цену ћемо ионако да платимо ми.

Снажне реакције које гледамо, верује Дејан Бурсаћ, само су део проверене тактике коју пореди са „геген пресингом“у фудбалу - чим изгубиш лопту, одмах нападаш противника