Ми, ви и они
НИН У ПРИЗРЕНУ И ВЕЛИКОЈ ХОЧИ
Призрен се отима лепотом, па ипак медијска и политичка индоктринација диктирају поделе у овом граду ниских камених кућа са доксатима, испреплетаних сокака међу махалама и бројним сакралним објектима
Кад сам била мала, често бисмо увече шетали поред Бистрице, отац напред, мајка и ми деца иза њега, куповао нам је кестење или сладолед. Сећам се да је једном срео неког човека, да му се обраћао на турском, а овај њему на српском, па сам га после питала „шта је ово било, тата“, мислећи на размену језика прича 50-годишња Бојана, родом из Призрена.
„То је да не буде ни по моме ни по његовом“, отац је описао суштину суживота у мултинационалној средини, коју су „пре рата“насељавали Срби, Албанци, Турци, Цинцари, Роми...
Једни су друге посећивали, честитали верске празнике, међусобно се помагали, васпитавани у духу гесла да је човек – човек, ма којој провенијенцији да припада. Сличног су се држали у средњем веку и Дубровчани, Власи, Млечани, Грци, Арбанаси.., градећи префињено ткиво толеранције и разумевања.
Али, за Призрен се и отимало од памтивека, сукобиле се разне војске и државници. Све се ово уткало и у архитектуру највиших градитељских домета, ниских камених кућа са доксатима, испреплетаних сокака међу махалама, низа мостова од којих је
најпознатији Камени, Каљајом као фортификацијском заштитницом и њеном природном панданком Шарпланином. Амбијентом идеолошки доминирају сакрални објекти православља и ислама, и једна римокатоличка богомоља.
Данас је овај град на самом југу Космета огромном већином албански, иако је „то неки други, непознати живаљ“, како примећује Бојана. Срба има тек двадесетак, од предратних 10.000, углавном су времешни, док су и остали староседеоци махом расути.
Призрен се, међутим, лепотом опире превирањима, њом истовре
мено и мамећи туристе, па је „службени“језик, посебно лети - енглески. Тај идиом младежи, каква је тамошња демографија, заокружује имиџ миниметрополе.
Ипак, косовски Албанци, били млади или стари, у сусрету са београдском новинарком имају исту побуду, да објасне „да је све другачије од оног како медији говоре“. Боле их етикете да су „неписмени“, прилепљене „наменски“, да их дезавуишу. Тишти их и што су њима „потребне визе за путовања, за разлику од Срба, као да су ’они’ бољи“.
Безличност заменице „они“брзо прелази у конфликтно „ви“у разговору, па се све претвара у врсту утакмице, где су сви други народи неважни. И као да само кроз дуализам потврђују сопствени идентитет. Ни „ми“„њима“не остајемо дужни, у вајкању мештана, и још више – краткотрајним посетама обновљених српских светиња. Нетрпељивост је обострана, иако на први поглед невидљива.
Примирје завлада у баштама локала са чувеним призренским ћуфтама, ћевапима, питама, кад смо и „ми“само туристи. Да се ради о контролисаном миру подсећају војници Кфора, иако и сами све чешће искључиво у гастрономским мисијама. Јер, они су ту из предострожности, али без моћи да бдију над мислима.
Како би и утицали на национално чистунство које се, с „наше“стране огледа у иницијативи да се „избаце сви турцизми из српског језика“, што предлаже један из групе Пријатељи манастира свети Архангели, са којом је кренула новинарка. Патриотизам доказујемо и констатацијама да се „они“љуте кад их зовемо „Шиптарима“, премда је то међу „њима“сасвим легитимна одредница, па се првим словом шишти с негативним набојем .
Игра (престола) посебно се заоштрава по питању „ко је први почео“са провокацијама. Одговор не зависи од чињеница, јер сежу дубоко у историју, већ све остаје на нивоу анимозитета, индоктринираног медијски и политички, чега ниједна страна није свесна или не жели да призна.
И једни и други имају оправдања у више или мање лошем искуству са супротним табором, углавном лично непроживљеном. Они (међу „нама“) којима су палили куће имају више трпељивости, истичући примере храбрости албанских комшија што су угрожене Србе скривали по подрумима. Ипак се и сами здраве насловом песме Београдског синдиката – „Догодине у Призрену“, уздајући се у свог, „јединог бога“при испуњењу „заклетве“.
Колико је ово на много дужем штапу, показује тврдња 24-годишњег Адија (на беспрекорном енглеском). Њему је отац пренео слику „српског војника како пуца у групу албанских жена и деце“, којој је наводно сведочио. „Рат је ствар мушкараца, и не би требало да се дотиче ненаоружане нејачи“, Адијев тон је помало и прекоревајући, уз сву жељу да буде љубазан.
Младић дозвољава могућност да су исто чинили и Албанци, закључивши да „сви треба да плате за оно што су радили“, док му поглед говори да под платишама мисли превасходно на „нас“. Што се „њих“тиче, „окренути су будућности“, због чега ће Ади свом (још нерођеном) сину прећутати препричани призор, али га „неће заборавити“.
Ван тог полигона антагонизма, Ади све подређује „добром утиску“на туристе, главној полуги призренског напретка. Јер, „посла има, за оног ко га хоће“, што значи да га нема у изобиљу. Такође, „плате су мале, као и пензије“, по речима кујунџије Паљија, чији је занат изумро, „па сад ради код приватника“, не би ли крај с крајем спојио.
Ипак, обојица сунчано зимско јутро проводе по угоститељским објектима, први у кафићу страног назива, а други у биртији, што је још једна сличност са „нама, Србима“. Призренски корзо Шедрван је попут београдске Кнез Михаилове, само је гужва збијенија услед урбанистичких императива. Ова су два града била пре рата и побратими, незваничан податак открива Паљијев кафански ортак и „Титов пионир“Вили.
Међутим, тада није било предрасуда у погледу вере, док се сад „муче да направе плурализам“, што је још један заједнички именитељ. Као и тежња да се уђе у Европу, и потреба за протекторатом, било Америке или Русије, како Вили истиче.
Он лично „није хтео да учествује у рату“, за разлику од једног уличног трговца сувенирима, дођоша из неког села код Феризаја (Урошевца), који без зазора каже да је „био у УЧК“. „Али, рат је одавно завршен, а сад је како причају мој и твој председник“, почетак излагања обећава да му се у међувремену свест променила, што оспорава пропагандни наставак „за Албанце никад није било добро“.
Као илустрацију свог навода, он извлачи анегдоту из младости. Кад је био у „армади“у Лазаревцу, где је научио српски, сви су му се смејали што је искористио погрешну реч тражећи од кувара „да једе“. Шта је тачно изговорио крије или наглашава осмехом. После му је кувар давао шта год да покаже прстом, али се нашем саговорнику оно прво, можда и post festum, више урезало.
„Је л’ може да стоји месо без кости, ил’ кости без месо“, продавац одговара дипломатски, да би одмах кренуо у контранапад: „ал’ ви сте хтели Велику Србију“. „Као и ви Велику Албанију“
Ипак не може а да не примети, шапатом, да се „у Југославији боље живело“.
Све док није „дошло време да Албанци оду на Косово, а Срби одатле – за Београд“, како додаје његов колега, са истоветном сувенирском понудом. У том налету, он је заменио стан у III булевару на Новом Београду, за сличан у Призрену, па је „добро прошао“.
„И, сад, је л’ можете без нас“, зачикава га прпошна Станија, из групе православних поклоника . „Је л’ може да стоји месо без кости, ил’ кости без месо“, продавац јој одговара дипломатски, да би одмах кренуо у контранапад: „ал’ ви сте хтели Велику Србију“. „Као и ви Велику Албанију“, пресреће га Станијина реплика.
На ред дођоше и београдске болнице где иду Албанци кад загуди, како победоносно каже ходочасница. Иду, трговац не спори, али са „много мање поверења у докторе“него раније. „А ми на Космет не смемо ни да крочимо“, Станија не попушта. „Не сме онај ко је правио белај“, закључује дрчно бивши Београђанин.
Они који се ни о кога нису огрешили, није требало ни да одлазе, мисли и Вили. Да ли се прави наиван, или из њега проговара коњак „скендербег“, превлачећи скраму умора преко лепог старачког лица? Или је остао „Титов пионир“, заговорник братства и јединства, у граду где тих идеолошких категорија, као и Срба, мањка?
Сасвим је другачија слика на тридесетак километара од Призрена, у српском селу Велика Хоча, иако и овде разговор почиње слично. „Шта год да читаш у српским медијима, све је чиста лаж“, каже наш саговорник, из опреза – анониман. Лаж је и да им треба помоћ, јер неће да им децу „претварају у просјаке“, лаж и да не могу са Албанцима, јер су једни на друге упућени. Па, шта год да озбиљније треба од најосновнијих потрепштина, скокне се до комшијског, претежно албанског Ораховца.
„Како ће политичари да краду, да добијају тендере, ако приказују право стање ствари“, директан је Ораховчанин Беким, код кога свраћамо. Поделу на „нас“и „вас“укида и изјавом „шта ће нам цркве, шта ће нам џамије, нама су потребне паре за нормалан живот“.
„Политичари се боре за грађевине, додворавају се званичницима, све им
је важније од обичних људи“, с њим је синхронизован Хочанац. Јер, где има простора за дијалог, он се и успоставља, ма шта му претходило.
У Призрену није такав случај. Стотинак српских душа, са све професорима и ђацима Богословије, па чак и монасима оближњих Светих Архангела, живе независно од Албанаца, успевајући да набаве и Имлеков јогурт, усред устостручења такси. Да ли је визија одсељених Срба из свог родног града, где се „видимо догодине“, мултикултурална као што беше некада, или ћириличка, плашимо се да сазнамо. За косовске Албанце ствар је јаснија, јер су у овој рунди победници, иако им срећу квари непревазиђени ривалитет. Медијски и политички диригован.