УСПОН РИЧАРДА ГРЕНЕЛА
САД - Немачка
Кад би се такви случајеви некако квантификовали и рангирали, био би то недостижан светски рекорд у брзини којом је неки амбасадор антагонизирао политички естаблишмент земље домаћина. Само неколико сати након што је у мају 2018. ступио на дужност америчког амбасадора у Берлину, Ричард Гренел - одлуком председника Доналда Трампа прошле седмице постављен за вршиоца дужности директора националне обавештајне службе, која надгледа рад свих 17 цивилних и војних обавештајних агенција у САД - на Твитеру је, наредбодавним тоном, констатовао како би немачке компаније које послују у Ирану требало да моментално обуставе све активности у тој држави. То је наишло на згражавање практично комплетне политичке и дипломатске врхушке у Немачкој; разлика је била само у степену отворености у исказивању незадовољства. „Рик, мој ти је савет, након дуге дипломатске каријере: објашњавај политику своје земље, лобирај у земљи домаћину, али никад немој земљи домаћину говорити шта треба да чини, ако не желиш да упаднеш у невољу. Немци су вољни да саслушају, али не подносе да им се издају налози“, узвратио је тада, такође на Твитеру, ветеран немачке политике (и бивши амбасадор у САД) Волфганг Ишингер.
Већ наредног месеца, међутим, Гренел је поново изазвао констернацију изјавивши како намерава да с амбасадорског места ради на јачању „конзервативних“- заправо крајње десних - снага широм Европе и њиховом окупљању око заједничког циља дискредитовања „пропале левичарске политике“. Био је то још тежи и очигледнији прекршај дипломатских узуса: од сваког амбасадора се (у принципу барем; а у савезничкој земљи свакако) очекује неутралан однос према политичким факторима у земљи у којој служи, а не уплитање у домаћу
политику, још мање јавно агитовање за једну или другу политичку опцију. Гренелова булдожер дипломатија - суптилна колико својевремено и она покојног Ричарда Холбрука, коме је сличан и по ароганцији којом, по бројним сведочењима, напросто зрачи - није успорила ни после тога. Критиковаће он у међувремену Берлин још због много чега: недовољних издвајања за одбрану, планова за изградњу гасовода којим би био допреман руски гас (уз пратећу претњу америчким санкцијама), намера да користи телекомуникациону опрему кинеског Хуавеја... Дошло је дотле да је
прошлог марта посланичка група Левице у Бундестагу тражила да Гренел буде проглашен непожељним и тако приморан на повлачење с амбасадорске позиције.
У име добрих односа с Америком - односа који заправо од Трамповог уласка у Белу кућу више уопште нису добри; напротив, отад се континуирано погоршавају - влада канцеларке Ангеле Меркел определила се, ипак, за дискретнији приступ. Гренел је остао у Берлину, али му је зато већина врата у Немачкој залупљена, па нема приступ тамо где би га један амерички амбасадор у нормалним околностима имао.
Тако се и догодило да, рецимо, Гренел у јануару од Вашингтон поста затражи повлачење чланка у коме се тврдило да Трамп европским произвођачима аутомобила прети увођењем додатних царина уколико ЕУ не појача притисак на Иран - тврдећи како је у питању „лажна вест“- да би наредног дана немачка министарка одбране Анегрет Крамп-Каренбауер потврдила основаност навода из текста. Постало је очигледно да амбасадор није сасвим у току са збивањима у земљи у којој службује.
Гренел, дакле, свој посао не ради како треба. Али пошто наступа као фактички портпарол шефа Беле куће - не само у формалном смислу, као шеф дипломатске мисије своје земље, него пре свега лично, будући да је отпочетка међу најгласнијим Трамповим присталицама - чињеница да га не ради добро нимало није наудила његовој каријери. Управо супротно: из председникове перспективе Гренел га ради боље вероватно него било који други актуелни амерички амбасадор. Па ако се Гренелово октобарско именовање за председниковог специјалног изасланика за преговоре Србије и Косова и није могло сматрати неком нарочитом наградом за исказану лојалност - осим што му је подигло међународни профил - његово постављење за в.д. директора националне обавештајне службе (ДНИ, како ту функцију у САД скраћено називају), иако представљено као прелазно решење до именовања новог сталног шефа тог витално важног сектора, несумњиво га је учинило врло значајном фигуром у Трамповој администрацији. А вест о Гренеловом новом успону у каријери је, мимо кругова Трампових лојалиста, примљена, благо речено, с још мање ентузијазма од оног с којим су га дочекали Немци. „Гренелов метеорски раст је најочигледнији доказ да у свемиру нема ни Бога ни правде“, рекао је за Форин полиси неименовани бивши званичник који је блиско сарађивао с њим.
Није овде ствар у томе да свако Трампово именовање по аутоматизму наилази на критике просто зато што је Трампово. Чак и њему се - екстремно ретко, али ипак - ту и тамо омакло да за неки положај предложи неког квалификованог и способног. Но, у овом случају заиста јесте реч о Гренеловом недостатку било каквих квалификација за управљање екстремно комплексним америчким обавештајним апаратом (макар и привремено: потврђено је да ће задржати и амбасадорско место и функцију изасланика), те искуства у вођењу било које државне агенције или службе. Гренел је седам година провео као директор комуникација и портпарол америчке мисије при УН у Њујорку - према писању америчке штампе, остајући многима у незаборавно лошем сећању али је период од 2008. до постављења на амбасадорско место углавном провео у консултантском бизнису, паралелно се афирмишући као редован гост-коментатор Трамповог омиљеног ТВ канала, Фокс њуз, те веома активан на друштвеним мрежама (из категорије „утицајних твитераша“). Ни ранији излет у политику, када је 2012.
радио као саветник председничког кандидата Мита Ромнија, није се најбоље завршио. Не зато што се сазнало за његове мизогине и сексистичке постове на Твитеру, због којих се касније извињавао, већ зато што религиозна десница није могла да прогута то што је декларисани хомосексуалац, па републиканци нису хтели да ризикују губитак гласова тог сегмента бирачког тела: Гренел није имао куд него да се повуче.
Сада када је читава Републиканска странка запала у идолопоклонство према Трампу, Гренелова сексуална оријентација изгледа више не представља проблем чак ни за америчке евангелисте. Али је, за сваки случај, постављајући га само за привременог ДНИ, Трамп избегао да Гренелова кандидатура прво мора на потврду у Сенату, где би у дебати неизбежно било отворено питање његове некомпетентности: вршиоци дужности, наиме, таквој провери не подлежу.
Трампова администрација је иначе, као ниједна пре његове, препуна вршилаца дужности, што је - као што се добро зна и из овдашње праксе - одличан начин за заобилажење прописа и закона. И човек на чије место Гренел долази, Џозеф Магвајер, ту је био у в.д. статусу; али, осим што је, за разлику од наследника, професионалац за кога се чак доскора веровало како има солидне изгледе да трајно преузме место ДНИ, Магвајер је, радећи свој посао, из Трампове визуре посматрано починио неопростив грех, и зато је морао да оде.
Чиме се то Магвајер замерио председнику? Тиме што је раније овог месеца једна његова сарадница чланове обавештајног одбора Сената упозорила на могућност руског уплитања у новембарске председничке изборе. Бесан што унапред није обавештен о одржавању тог брифинга и, после свега што се с тим у вези дешавало (или није) у протекле три године, алергичан на свако помињање руског мешања у изборе, Трамп је по кратком поступку прецртао Магвајера и кренуо да му тражи замену - налазећи је, за сада, у свом великом навијачу и промотеру, Гренелу. Можда није квалификован за високу дужност, али зато много воли председника: ко би рекао да једног дана неће бити неприкладно повлачити паралеле између Србије и Америке?
Можда Гренел није квалификован да буде на челу обавештајне службе, али зато много воли председника