НАПРЕДЊАЧКИ АКАДЕМСКИ ПЛЕН

Универзитет

Гушење аутономије универзитета

је отпочело преузимањем научноистраживачких института и, наравно, кршењем Устава. А да ли ће се наставити зависи само од интегритета Уставног суда, који је изгубљен и пре

слома правне државе

Чим су се напредњаци, скрхани комплексима јер их елита не воли, сетили својих радикалских корена и „Шешељевог закона“из 1998. по ком је укинута аутономија универзитета, смислили су начин како да се обрачунају и са њима. Нема сумње да нас ускоро очекује неки закон који ће по угледу на поменути овластити Владу да разјури све неподобне и да по сопственој мери поставља чланове у управљачке структуре на универзитетима (па да видимо ко ће неком њиховом новом плагијатору да одузме докторат), али до тада могу да послуже и постојећи. На основу њих је сасвим могуће оно што се већ дешава – да се преузме контрола над научноистраживачким институтима који су у саставу универзитета и који би, ако држимо до Устава, морали да буду аутономни.

Или није могуће? МАСА (мрежа академске солидарности и ангажованости) је недавно на конференцији за штампу у Медија центру најавила покретање иницијативе за оцену уставности Закона о науци и истраживањима на основу кога је до сада преузета контрола над четири института од 11, колико их има у саставу Универзитета у Београду. Том приликом Јанко Баљак је рекао: „У једном друштву које је дубоко ауторитарно и које већ низ година у процесу пузајуће диктатуре, наравно да је универзитет једна од главних мета поред медија. Гашење аутономије универзитета значи гашење критичког духа и гашење клице побуне у овом друштву које би требало и морало да се буни због читаве ситуације у којој се налази. Зато је битно да МАСА на површину избаци прво оне случајеве о којима се веома мало зна јер се на перфидан начин укида аутономија института, али се иде и ка укидању аутономије универзитета и све то поново личи на деведесете.“

Конкретно, за овај први корак у одузимању дела аутономије иско

ришћен је члан закона по ком Влада предлаже четири члана УО института, док три долазе на предлог Научног већа института (рецепт је смишљен још у доба Ђелића, али до прошле године није злоупотребљаван). Томе је придодато и више него спорно овлашћење – да Управни одбор у ком превласт имају политички изабрани кандидати, може да контролише план и програм, постављање директора и све активности института које се одвијају у оквиру научне заједнице.

„Искуства најмање четири научна института у саставу Београдског универзитета, у којима је током протеклих годину дана дошло до промене руководства, сведоче о томе да се у овом моменту одвија најгрубље кршење члана 72 Устава, којим се јемчи аутономија универзитета и научних установа. МАСА сматра да је посебно поражавајућа чињеница то што иза поменутог кршења Устава стоји Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, иако би с правом требало очекивати да управо оно буде гарант његовог спровођења“, каже се у саопштењу МАСА.

Како то изгледа у пракси може се видети на случају Института за медицинска истраживања. Научно веће института је већински подржало једног кандидата (до сада је то био услов да се постави директор), али су на седници четири спољна члана надгласала три унутрашња и за директора је изабран мањински кандидат. Институт је тражио образложење за овакву одлуку од министарства, а стигао је следећи одговор: „Легитимно је право научног већа института чији је оснивач Република да даје мишљење о пријављеним кандидатима за избор директора, односно опредељује се и даје подршку одређеном кандидату... као што је и легитимно право управног одбора да на својој седници одлучује о предлогу кандидата за директора, ради давања претходне сагласности министра. Давање мишљења у правној теорији и пракси није правно обавезујуће, нити је прописано као обавезујуће Законом о научноистраживачкој делатности.“

Веома слично појашњење министарство је дало и у свим осталим спорним случајевима као што је напредњачка приватизација Института у Винчи или Института за мултидисциплинарна истраживања. Очекивано

од институције на чијем је челу министар који новинарима каже да би „добили одговор да сте нормални, али нисте“, међутим и крајње спорно са правне стране. Јер у закону о науци нигде не пише да је УО тај који врши избор директора, већ само да га именује на основу претходне сагласности министарства, али се наводи да Научно веће института даје мишљење за директора. Да то није обавезујуће је слободна интерпретација министарства и у директној је колизији не само са Уставом већ и са Законом о високом образовању, по ком аутономија универзитета подразумева право на уређење унутрашње организације и избор органа управљања.

„Спољни чланови немају никакве везе са институтом, они се појављују неколико пута годишње, брине их само колико ће пута да повећају своју плату током мандата, док унутрашњи чланови нису плаћени. Они не улазе у научни рад института и њих то не занима. То није случајно, установили смо да се то систематски ради... Министарство постављањем чланова УО доводи до ситуације да се врши лобирање, партијско запошљавање, демонстрација силе, трговина утицајем, непотизам, сукоб интереса, злоупотреба положаја и друге мизерне појаве које не само да нарушавају углед Универзитета у Београду већ и друштва у целини“, каже Владан

Чокић са Института за медицинска истраживања.

Нема сумње да напредњаци воле институције у које могу да ухлебе свој кадар и да им је то пред изборе и те како корисно. Али, институти су погодни и због стицања „подобне елите“за којом већ седам година жуде. Само при Универзитету у Београду (у Србији постоји осам државних универзитета) имају могућност да у 11 института сместе по четири плаћена припадника интелектуалне елите и директора по својој мери. То је укупно 55 људи који ће својим академским титулама гарантовати петиције, законе или остале потрепштине које од њих буде захтевала актуелна власт. Рецимо неки нови проглас „За бољу Србију“којим ће подржати лик и дело Александра Вучића.

Да се ради о веома озбиљном проблему, који не само да угрожава аутономију универзитета већ и његове основне вредности објашњава Сузана Блесић са Института за медицинска истраживања Универзитета у Београду: „Сва четири члана увек гласају исто, као по налогу. Они су чланови универзитетске заједнице и они су наше колеге: истраживачи или наставници, редовни професори у највишим звањима. Осим што су таквим гласањем кршили закон и кршили Устав, што је шокантно само по себи, они су кршили и кодекс професионалне етике.“

Ето поново посла за Одбор за етику. А ако одлуче да се тиме баве, можда би могли да се позабаве и оним што се дешава на Институту за филозофију и друштвену теорију где је на снази „принудна управа“иако за тим није постојала никаква потреба, имајући у виду резултате института. Али је постојала баш велика жеља да у некадашње средиште дисидената, али и у колектив који је подржао протесте, смести напредњачки кадар. Рецимо, да се на место председника УО постави бивши члан председништва СНС Зоран Аврамовић, кога колектив неће „због ксенофобичних и националистичких ставова“, а који тврди да је жртва „политичке дискриминације“. А само етичари могу да установе да ли је након свих вербалних напада на академску заједницу које СНС спроводи, користећи ресурсе председништва, Владе и Скупштине, њиховим представницима место баш ту.

Напредњаци воле институције у које могу да ухлебе свој кадар и то им је пред изборе и те како корисно. Али, институти су погодни и због стицања „подобне елите“за којом већ седам година жуде

Нема сумње да нас ускоро очекује неки закон који ће овластити Владу да разјури све неподобне на универзитетима