У филмовима више не станује оптимизам

ЈУГОСЛАВ ПАНТЕЛИЋ

Јунаци остварења „Главног програма“Феста су људи чудних судбина чија будућност тек донекле зависи од њих самих

и породичне, тј. традиционалне стеге, јунаци филмова доминантно су окренути увођењу еволутивних животних промена ради остварења крајњег циља, који најчешће не бива достигнут.

Колико се домаћи филм уклапа у светске трендове? Да ли се са Оцем Срдана Голубовића, српска кинематографија приближава, коначно, Оскару?

Апсолутно да. Присуство нашег филма и наших аутора изузетно је приметно ове године. Осим Голубовићевог филма, који отвара фестивал, на Фест нам стиже изузетан најновији филм Горана Паскаљевића, који се приказује ван конкуренције. Ту је и дуго очекивани трећи целовечерњи филм Младена Ђорђевића, али и филмови Иване Младеновић и Соње Живковић, редитељки које се представљају филмовима насталим у већинској румунској, односно канадској продукцији. Српске мањинске копродукције, осим Иване Младеновић, потписују и Дамјан Козоле, Огњен Свиличић, Дејан Влаисављевић, Јуре Павловић, Стефан Малешевић, Кристи Пују, Петер Церовшек. Отац је снажан филм са темом која ће дотаћи свакога, но осим те наизглед доминантне, дотиче и бројне болне теме које једно уметничко дело може само да афирмише. Паскаљевић у новом филму прилази причи коју намеће мигрантска криза, на начин који су аутори најчешће заобилазили, а који ће препознати и критика и публика. Ђорђевић, с друге стране, демистификује свакодневицу дела економских миграната на начин који се може довести у везу с уметничком препознатљивошћу творца неких од најконтроверзнијих домаћих филмова насталих у овом веку... Велике светске награде, баш као и учешће у престижним програмима највећих светских фестивала, свакако су значајне за филм и аутора, али ипак нису пресудни показатељ да ли је неки филм, ауторски израз или глумачка бравура, заиста најбољи или доминантан у тој продукционој години. Такве ствари није најзахвалније предвиђати јер о њима одлучују људи, а они ипак оцењују једно уметничко дело, те њихове критеријуме на крају подводимо под оно „лични“. Да не бих избегао одговор на ваше питање, рећи ћу само да чињеница да Отац отвара Фест довољно говори о томе како оцењујем тај најновији Голубовићев филм.

Отац је критика једног друштва, као што је и Паразит, али шта је суштински различито и колико геополитичке стратегије одлучују о глобалним успесима једног филмског остварења?

Уколико под успехом подразумевамо награду Оскар, коју је заслужено освојио Паразит, до ове године било би врло једноставно одговорити на ваше питање. Међутим, и поред првобитног одушевљења што је одлично страно остварење однело главну награду Америчке академије за филм, потребно је сагледати ситуацију из другог угла. У свести многих и пре овогодишње доделе, Оскар је био најзначајнија глобална филмска награда. То суштински није истина, а након ове године та неистина постаће још распрострањенија. Једна међународна категорија, те ексцесно појављивање филмова снимљених ван енглеског говорног подручја у другим категоријама, па уколико хоћете и овогодишњи тријумф филма из Јужне Кореје, има и другу страну медаље. Додела Оскара треба или да се промени из корена и окрене светској продукцији или да се задржи на филмовима на енглеском језику. У супротном, идемо ка једном потпуном прихватању глобалних филмских награда, што би, на пример, могло да значи да ће се за најбољи филм надметати осам филмова на енглеском и један или чак можда два од оних који су снимљени на свим другим светским језицима. После овога остаје ми да дам кратак одговор на ваше питање констатацијом да је тематски Отац могао да настане у већем делу данашњег света, баш као што тематика филма Паразит ни на који начин не заобилази Србију.

Колико је данас, у временима доминација филмских платформи, тешко конципирати Фест?

Сваке године постоје филмови које бисте волели да доведете на фестивал, али њихову ранију дистрибуцију нити желите нити можете зауставити. Глобализација тржишта није ништа ново, а уколико алудирате на одређене наслове који су већ имали премијерне пројекције на платформама доступним и у Србији, одговор би био друкчији за сваки наслов. Сигурно да је теже конципирати програм данас него пре више деценија када сте одређене филмове могли да држите и до годину дана ван дистрибуције у Југославији како би публици премијерно представили на Фесту. Времена су се одавно променила и као селектор не инсистирам на ускраћивању могућности публици да, уколико је то могуће, берлинског или канског победника погледа што пре у биоскопима, а не да чека дванаест односно девет месеци да би их напокон видела на Фесту. Постоји један филм за који ми је жао што није на програму Феста, а то је Притка, младог руског редитеља Кантемира Балагова.

Колико је тешко управљати институцијом као што је Југословенска кинотека, колико је тешко осавременити је, учинити другачијом, приближити новој филмској публици?

Иако доноси велико задовољство сваком заљубљенику у филм, посао у Кинотеци није нимало једноставан. Наш архив је богат и његово очување, богаћење и истраживање захтева предан рад који превазилази и оне најдрастичније претпоставке. Радимо свесни одговорности према онима који су то благо стварали и према онима који ће се с њим упознавати у будућности. Савремена технологија, пракса и резултати данас нас сврставају у ред кинотека и филмских архива који стално напредују. Дигитализација, дигитална рестаурација, представљање српског филма у свету, обогаћивање свих збирки, издаваштво, изложбена делатност, дневне пројекције у две биоскопске дворане, пројекат ВИП Кинотека, који већ годинама реализујемо с нашим партнером, компанијом ВИП Мобajл, Фестивал нитратног филма, часопис Кинотека, ретроспективе, услуге библиотеке и читаонице само су део послова Југословенске кинотеке, чија је међународна активност на високом нивоу. Публика коју чине љубитељи филма различитих узраста све то препознаје, што нас заиста додатно инспирише.

Захваљујући часопису Кинотека, који је парадоксално једини филмски часопис код нас, открили смо поново нека заборављена имена филма, а неке теме постале су поново актуелне, дебатне. Колико је то захтевно радити данас, када за културу у јавном дискурсу има све мање места?

Није лако да нешто што волите да радите окарактеришете као захтевно. Рационално гледано, сигурно не говоримо о једноставнијем захвату, али уколико рационално анулирамо страшћу према том послу, онда све посматрамо друкчије. Инспирација не недостаје, као

ни публика којој је потребно приближити прошлост покретних слика, која је у Кинотеци увек садашњост. Тачно је становиште да не постоје стари филмови. Постоје филмови које сте гледали и које нисте гледали. Сваки филм који нисте видели за вас је нов. Дигитална рестаурација којом враћамо живот нашим класицима, као и филмским записима из прошлости, изазива поновно интересовање публике, која сада може да их доживи у изворном квалитету. Што се тиче ваше констатације да у јавном дискурсу има све мање културе, с чим се слажем, није лоше подсетити се да тај термин потиче од латинске речи discursus, што значи трчање напред и назад. Да ли ћемо трчати напред или назад или стајати у месту, добрим делом зависи од нас.

Музеј филма је, уз ВИП кинотеку, један од великих помака када је Кинотека у питању. Шта је очекује у будућности? Које су то новине на којима ћете радити?

Хвала. Наш Музеј филма је након двогодишње припреме отворен почетком ове године и врло сам поносан на оно што смо постигли. Исто је и када је пројекат ВИП Кинотека у питању. У ближој будућности, уз већ афирмисане активности, отварамо медијатеку при читаоници Кинотеке. Део сталне поставке коју чине легати биће обогаћен легатима Неде Арнерић, Данила Бате Стојковића и Владе Петрића. Следећи дигитално рестаурисани филм који ћемо представити у оквиру пројекта ВИП Кинотека биће легендарни Давитељ против давитеља редитеља Слободана Шијана из 1984. Одмах након тога, почетком априла, очекује нас ретроспектива рестаурисаних српских класика у главном граду Северне Македоније, а убрзо потом Недеља српског филма у Софији, коју организујемо с колегама из Бугарског филмског архива. У само мало даљој будућности очекује нас отварање истраживачког центра, дигиталне дворане, специјализованог музеја који ће третирати један од најплоднијих периода српске кинематографије, ново ДВД и Bly-Ray издање Кинотеке Краљ Александар на филму, а у току су припреме за предстојећи Фестивал нитратног филма, те приказивање дигитално рестаурисаних српских филмских класика на угледним међународним фестивалима у иностранству.