ГРАНИЦЕ ПАТРИОТИЗМА
Љубомир Маџар
Коначан рачун заштите Срба изван Србије је обесхрабрујући: трошкови, посебно неекономски, кадшто мерени хиљадама људских живота, огромни су, а резултати лошији но што би били да нам је патриотизам стао на државним границама
УУтиску недеље Весна Пешић недавно је рекла једну значајну ствар за коју би била права штета да, загубљена у мору информационих шумова, остане незапажена. Изјаву ће са ентузијазмом прихватити мањинска Србија, оних дватри одсто обавештених, упућених и натпросечно школованих. Већинска, а то значи безмало цела, Србија остаће на њу глува и слепа или је доживети као светогрдну. Пешићева је рекла да границе родољубља у овој земљи треба да се подударају са њеним географским границама. Немогуће је не уочити да је то израз једне аутентично грађанске оријентације: земља која је политички дефинисана као отаџбина својих грађана дугује њима поредак и заштиту права и слобода, а они њој заузврат лојалност, подршку и средства за нормално функционисање.
Није тешко разумети зов крви и тла (Blut und Boden), а то је нама познати конвенционални патриотизам који се не зауставља на државним границама, него обухвата све Србе расуте диљем глобуса и помешане са матичним народима у суседним земљама. Сви ми имамо снажну потребу за припадањем свеколиком српству где год да се затекло на земном шару. Неодољиви патриотски импулс уткан је у нас још у данима раног детињства, а да се и не говори о младалачким фасцинацијама незаборавном лектиром из прелепих гимназијских дана. У сећању трајно
остају моћне импресије из тих читања, укључујући епски интонирану, величанствену Андрићеву причу о Велетовцима или Чиплићеве мирне и ведре, равничарски разливене стихове о слатком православљу.
Нема, дакле, никакве сумње у погледу истрајности и снаге у нас дубоко укорењеног класичног патриотизма. Али, неко мора да постави и питање трошкова тог племенитог и велелепног порива. И то како економских, тако, још и више, неекономских. Ти су трошкови претежним делом условљени чињеницом да Срби ван Србије не живе у хомогеним заједницама него су неразмрсиво помешани са другима. Вук Драшковић је за ту чињеницу нашао незаборавну метафору: тигрова кожа. Тешко је чинити било шта пожељно за те Србе, а да то, по правилу неповољно или бар непожељно, не дотиче и друге. Напетост у односима са другима и висока вероватноћа, па и стварно избијање конфликата прва је ставка трошкова која сама по себи баца тешку сенку на патриотизам како га обично схватамо, па тако и на интервенције у прилог Срба ван Србије. Искуство нас учи да напетости и конфликти често прерастају у прави рат, а лако је увидети да су трошкови рата толики да је тешко замислити опипљиве користи по основу прекограничног родољубља који би могли да их надокнаде и оправдају.
Можда је још важнија чињеница да многи облици подршке Србима ван Србије подразумевају упадљиво мешање у унутрашње послове других земаља, а то је облик деловања над којим се моћнији део цивилизованог света буквално згража. Он се не устеже ни од суровог кажњавања тих „реметилачких“аката. Новије искуство – широко распрострта осуда, санкције, бомбардовање...− научило нас је да је сукобљавање са јачим од нас неизмерно скупо, страховито болно и са дубоким ожиљцима који трају до у далеку будућност. Штавише, због сукобљавања са много моћнијима од нас, за Србијом се вуче дебела репина међународне дискредитације која поскупљује сарадњу са светом и задуго ће отежавати нашу међународну политику.
Коначан рачун је обесхрабрујући: трошкови, посебно неекономски, кадшто мерени хиљадама људских живота, огромни су, а резултати лошији но што би били да нам је патриотизам стао на државним границама. Губици се, дакле, јављају на обе стране овог хазардног биланса. Још горе је то што се уз све наше жртве погоршава положај оних које штитимо и подржавамо. Примера ради, уз све напоре и трошкове у Крајини и на Косову, Крајишници су најурени листом, а Косовари делимично, уз пад на грозоморни ниво егзистенцијалних претњи и статус грађана трећег реда.
Није ли на месту још једна светогрдна идеја. Колективна меморија једнако је селективна као и индивидуална, па су у нашој историографији националне заслуге осликане заслепљујуће јарким бојама. У тој представи доминира национална апологетика. Да ли сазрева време за оштар и бритак критички патриотизам и не би ли требало да се апологетско родољупство смести у ропотарницу прошлости, где му је и место?