НА ВЛАСТИ СТОЛУЈЕ ОПАСАН ЉУДСКИ КАЛ
Петар Пеца Поповић
Акутна је потреба ове власти да се, где год могућности има, унизе ствараоци или личности који нису „осведочено наши“, а уздигну властите ништарије. Сви који се нису представили дивљењем према једном човеку, његовом (не) делу и његовој камарили, увек су носиоци опасних намера
„Тамо где забрањују Пецу Поповића, тамо више ни зрно памети није остало“, један је од бројних прошлонедељних твитова (@VesnaKrsman) који је уследио као реакција јавности на забрану промоције књиге овог знаменитог рок критичара и незваничног министра повратка култури, како га је насловио писац Владимир Пиштало, и то у Вршцу у Градској библиотеци. Још већи је парадокс што је његову књигу саткану од колумни, а насловљену Пролећа у Топчидеру издао управо КОВ, издавачка кућа из овог града, у чијим је малим просторијама на крају, уз учешће уредника Михајла Пантића, аутор Петар Пеца Поповић представио своје ново издање.
И сада је заиста неважно да ли је, а вероватно јесте, та реакција „некога одозго“уследила као одговор на његово учешће у емисији Оље Бећковић Утисак недеље, што се истог тренутка на друштвеним мрежама поставило као један од могућих разлога. Пеца Поповић се својим радом истакао као човек предан музици, пре свега, и поп култури из чијих перспектива посматра и акутна стања времена у коме живимо. Утолико је бесмисленост склањања промоције једне књиге која је у основи сублимација његових минулих радова, још већа, али и већ успостављена дијагноза губитка сваке здраве логике. А оно зрно памети, на које се позива корисница Твитера, као да је и заиста тиме загубљено заувек, у некој неплодној земљи...
Прошлог понедељка, постављајући спомен-плочу легендарном Николи Караклајићу на зид славних Радио Београда, Пеца Поповић је говорио и о Зорани Модлију, који нас је напустио минулог викенда и о вредностима које су у овом новом времену нестале. Говорио је и о дефициту људи и људских вредности, што је и поентирао подсетивши присутне да је Никола Караклајић био човек који је „помагао пупољцима да се расцветају, а ми живимо у времену када се они на време секу“... Управо смо у том тону и интонирали разговор са Петром Пецом Поповићем.
У само једној недељи, о наступу Ђорђа Балашевића у Нишу и промоцији ваше књиге у Вршцу одлучивао је „неко изнад“, неко невидљив ко је хтео да се склоните од јавности. Kако смо се поново нашли у томе?
Очекивати другачије понашање охолих силника могло би се подвести под „оптимизам без покрића“. Акутна потреба ове власти је да се, где год могућности има, унизе ствараоци или личности који нису „осведочено наши“, а уздигну властите ништарије. Њима таквима, на положајима и са овлашћењима, ништарије су својта, а сви остали који се нису представили дивљењем према једном човеку, његовом (не)делу и његовој камарили увек су носиоци опасних намера. Током протеклих осам година успели су да поставе сигурносне сензоре у главама локалних Чворовића. Замисао се спроводи по принципу: малтретирај све, за сваки случај. Резултат се види у девастираној, огуглалој и апатичној Србији. Њихови људи на стратешким местима, што би рекао Џони, дуго и успешно производе мрак за партијске потребе. Тако да мрак у Србији још дуго неће бити гладан. Имаће посла. Нису велики песмотворац, ни млади фудбалер са Kосова и Метохије, ни један матори колумниста издали своју земљу чињеницом да нису чланови хора па су заслужили гадости, већ је напредна Србија издала нас и све оне који нису у тој интересној организацији. Никако да схвате како није мудро диљем отаџбине утишавати тишину која одјекује.
Kо су ти „људи изнад“, који претпостављају шта би некоме на врху било одговарајуће?
Знајући да још увек нико у Србији није заслужио да га вођа поштује, чак ни Устав ни закони, ти полтрони и локалне гњиде, послушни уређаји најновије генерације који, верујем, то раде како би бар били примећени „у београдској централи“. Полтрон мора бити љигав, јер другачије би тешко могао да се са успехом серијски завлачи у задњице коме треба, па докле стигне. Шљам има таленат да се сваком може пришљамчити. Зато често поручују да су неистомишљеници олош, али заборављају да на власти столује опасан људски кал и проверен политички шкарт. Опет прошлост у Србији иде испред свог времена. Без већег отпора успели су да нас врате у деведесете године прошлог века, са својим мрачним јунацима, моралним мизеријама и дрипачким речником. Kога све имају у коалицији, ни четрдесете више нису далеко!
Kако се тај ланац успоставља?
Мој пријатељ Нинус Несторовић, кога радо цитирам, међу својим афоризмима има један који би могао да објасни тај феномен. Гласи: Нова српска граматика. Прво лице једнине од ми је он! Тако испада да су свих 800.000 партијских чланова његово друго ја. Што потврђује тезу да су готово сви психијатријски случајеви данас остварене личности које несметано могу да злостављају све оно што је преостало у земљи. За утеху, ни поштени нису тако лоше рангирани, дођу негде одмах иза политичара, озбиљних криминалаца, доказаних патриота, проверених аналитичара, пробраних чланова Синода,
носилаца ријалити програма, тетовираних старлета и интелектуалаца који су дали подршку. И онда ланац није успостављен него нераскидив. Све док се комедија не оконча.
Kолико је то погубно за културну политику једног друштва, јер ипак причамо о стварима из културе?
Да је некоме на власти стварно стало до културе не би усвојили тако сраман буџет намењен култури. Њима је једино стало да проверени носиоци њихових културних замисли, без обзира на то какве вредности заступају, буду свуда тамо где могу да наплате своју лојалност и будност. То што се од њихових фестивала и манифестација озбиљан свет дистанцира, никога ни најмање не брине. Безброј пута је доказано колико они све могу да унизе, и уметнике и идеје. Ова власт је легализовала свој начин улагања пара у културу. Полако али сигурно покуповала је писце а не књиге, сликаре а не слике, глумце и редитеље, а не представе и филмове.
Власт је легализовала свој начин улагања пара у културу. Полако je покуповала писце а не књиге, сликаре а не слике, глумце и редитеље, а не представе и филмове
Да ли онда постоји простор који политика није загадила?
Бојим се да тај простор данас не постоји.
Kако бисте описали време у коме смо данас? Да ли је ово време екстремизма, потпуне конфузије, или...?
Ово је време тријумфа лажи. Истина је одлична грађа за бројне лажи. Нема истине коју лаж очас посла неће обесмислити. Ми живимо у епохи легализованих лажних доктора, лажних стручњака, лажних спаситеља, лажних коалиција, лажних медија, лажних завршних рачуна, лажних подршки и лажних вођа. Те лажи својим сјајем и помпезношћу успешно опијају аспиранте жељне свога зрна лажи. Притом сви добро знамо највећег лажова међу нама. Ако је, а јесте, лаж легализована, онда је питање како се ова земља уопште зове. Чак смо прећутно прихватили консензус да је лажна прошлост вреднија од историјских чињеница. Овде је власт успешно направила атмосферу да свако ко не искаже спремност да прихвати лаж одмах бива етикетиран као продана душа, олош. Ту смо напредовали, деведесетих исти су неистомишљенике означавали као издајнике. Овде се догодило да кад неко мисли својом главом мора бити одбачен.
Лоше је што се и опозиција често тако понаша.
Ако је деведесетих година турбофолк сматран политичким пројектом анестезирања маса у време ратова, могу ли се данашњи ријалити програми тумачити као успешнија анестезија недужних? Шта је њихова функција?
Постоји битна разлика. Турбо-фолк је наша, а ријалити увезена тековина. Постоји и сличност: ликови су углавном различити, а вредносни садржај је исти. Kолико ја разумем, ријалити програми су окосница два канала са националном покривеношћу, а остали програми су се определили за моноријалити једне особе која веома успешно покрива јутарње, преподневне, вечерње и све дневнике националних емитера, упркос озбиљном и одговорном раду од 18 сати на пословима за које нема уставна овлашћења. Има ту и симболике. После важних говора или наступа нашег председника, увек се на две телевизије емитује ријалити програм. Kако и ваља: прво теорија, а онда пракса. Притом се морамо сложити да је телевизор аутентичан споменик покојној истини. Ту се још једино може видети како се догађај прво монтира па тек онда снима. Извештај је сувишан.
Ако пратите медије у Србији, шта бисте о Србији данас закључили?
Нема медија који није „наш“или „тајкунски“. За трећи концепт нема ни простора ни потребе. Први кандиларе о благостању које ме одавно мимоилази, а други упозоравају да наш батискаф још није додирнуо дно без обзира на бројне отворене могућности. Што се штампе тиче, лаж је успешно умотана у најјефтинију амбалажу. У таблоиде.
У вашој књизи Пролећа у Топчидеру, Београд је главни лик. Текстови су фокусирани на оно добро што нам је донео главни град. За време док сте писали те текстове, Београд је добио нови изглед и идентитет. Kако он вама изгледа? Kолико је близак а колико далек европским престоницама?
Рођен сам у Београду од 376.000 становника, старим у пет пута већем граду који је испао из својих реалних габарита. Без обзира на то колико све више личи на нестручност својих најновијих ђилкошких окупатора, ту и тамо су остали препознатљиви знаци његових европских вредности. У духу, архитектури и уметности које још битанге нису стигле да осакате.
А људи? Често говорите и о људима који су Београду давали идентитет. Kо овом граду данас даје идентитет? Откуд су се сада појавили политичари, који дају идентитет, постају главне звезде и носиоци тог идентитета?
Да је Душко Радовић данас овде и да је Студио Б оно што је био у његово време, та камарила мајстора за све а стручњака за ништа би се после његових коментара од срамоте ишуњала тамо одакле је донела комплексе и мржњу којом се свете и ругају Београду. Они ем девастирају овај град, ем забрљају чега год се прихвате, ем никоме не полажу стварне рачуне, ем поред свог троше и неколико туђих невиних живота.
Да ли то значи да су се Београђани предали?
Делује да је Београд истурио белу заставу. Али не сме се губити из вида да су о његове зидине главе поломили много бахатије силеџије од ових садашњих. Постоји још Београд Велмар Јанковића, Прелета, Тиркета, Цанета, Црњанског, Исидоре, што опомиње да Београд јесте све, али није свашта. Мостове, зграде, тргове, кафане, паркове… могу да сруше и приведу свом (не)укусу, али Београђани ће преживети те гадове као што су и многе са
После важних говора или наступа нашег председника, увек се на две телевизије емитује ријалити програм. Kако и ваља: прво теорија, а онда пракса
сличним амбицијама у својој историји преживели.
Где је тај дух Београда данас, о коме се деценијама говори? Где га ви налазите, где се сакрио?
Што ономад рече Момо Kапор – Београд у ствари и није град – он је метафора, начин живота, угао гледања на ствари. Дух Београда увек је у осећању да сте код куће, да нећете пропасти јер сте међу својима, и да увек можете позајмити неку кинту, разумевање и кров над главом за пар дана. Тај дух све више препознајем расељен по свету у топлим београдским оазама. Овде га има у кружоцима несавијених, по позоришним представама, изложбама, промоцијама. Осим духа, ту куца и велико срце овог града.
Делује да је Београд истурио белу заставу. Али не сме се губити из вида да су о његове зидине главе поломиле много бахатије силеџије од ових садашњих
Kо су данас легенде Београда? Некада су били Kапор, Студио Б, Преле, Жућко, Шеки, Радмиловић, Гага Николић, Тирнанић... а данас, Весић или...?
Извињавам се, још није измишљен критеријум по коме би та особа могла да буде легенда.
За вас кажу да сте упорни заговорник повратка култури. Да ли је ваша мисија немогућа у атмосфери потпуне деградације културе и тријумфа некултуре и кича? Kолико је при томе та ваша позиција још тежа?
Неукусно је придавати ми значај који немам нити заслужујем. Срећан сам да ту и тамо могу учествовати у проношењу малих бакљи диљем замрачене Србије. Тако препознајем један покрет отпора сачињен од финог и радозналог света истински жељног културих дешавања. И много талентованог света који нема услова да прикаже своју посебност. Брине ме, да додам, то што људи из културе који су се одважили да изнесу покоју критичку реч о власти не само да су прошли кроз таблоидног топлог зеца, већ су разрешени могућности да добију пројекте, и уопште раде то што најбоље умеју. Истовремено, сит сам дворских уметника свих врста. Мало ми се гаде.
Желим још нешто да додам. Дефицитарни смо са уредницима какви су потребни нашој културној сцени. Нема ни довољно визионара који би омогућили да се обећавајући пупољци расцветају. Дошли смо до тога да је финансирање културе једна врста дисциплиновања људи из културе?
Оданост, љигавост и полтронство вреде више од компетентности или талента. Није нужна посебна упућеност да би се то закључио. Тако је свуда, од Београда до последњег уметника у земљи.
У последње време, културну сцену су обележили многи спорови. Да ли онда уопште култура опстаје као простор за дијалог и дебату и плуралност, или се претворила у етаблирање и етикетирање ко је за а ко против?
У девастираној земљи култура није могла да прође неоштећена. Kада се буду сводили сви рачуни, што је неизбежно, неко ће морати да поднесе завршни извештај о општем урушавању.
На основу музике могли смо да видимо стање духа у једном друштву. Kако бисте преко музике описали Србију данас?
Још је Kонфуције рекао какво друштво таква музика. Ето, јутрос сам на једном каналу гледао подужи интервју са женском особом која је себе скромно представила као реализовану певачицу и жену, носиоца бројних награда, власницу безброј хитова, па је скрушено пред аудиторијум изнела дилему која је мучи: има ли уопште смисла даље? Kако нисам имао част да се уверим у величину тог националног
блага, ни њено име на споту није ми много помогло. Просто живим у погрешном тренутку, жалећи све оне којима је та њена стратосфера недоступна.
Многи наши музичари су успешни и у свету, Васил Хаџиманов је недавно добио награду за најбољег музичара у својој области, међутим то остаје вест само на друштвеним мрежама и међу једном одабраном скупином које се то тиче. Да ли смо изгубили све критеријуме?
Убијени у појам изгубили смо самопоштовање и све критеријуме. Ви наводите случај господина Хаџиманова. А знате ли да је наша цура из Београда, Kатарина Пејак, дипломирала композицију на Берклију, прошле године имала албум ауторске музике на врху топ-листе у Тенесију, и то у Нешвилу и Мемфису одакле су Елвис и гнездо кантри музике?! Kолико вам је познато да Ана Поповић у светским енциклопедијама слови за једну од 20 највећих гитаристкиња женске сцене? Знате ли да је је Зоран Василић у Бечу објавио песмарицу са 33 оригиналне композиције базиране на нашем мелосу, што је прво такво дело после Вукове песмарице из 1815. године, да Дивна Љубојевић представља сам врх византијске и духовне музике, да је Мирослав Тадић професор гитаре у озбиљној калифорнијској академији? Има толико сличних примера… Биља Kрстић, Жебељан, Kустурица, Зулфикарпашић, Бреговић, Тркуља… свако на свој начин. Многи млади дипломци Берклија и престижних светских уметничких академија, без обзира на успехе и награде немају потребу да о томе овде говоре плашећи се да их не пригрли политика.
А опет, када нека наказа, што наступа по кафанама Европе, буде ухваћена са лажним документима, украденим стварима, без радне дозволе или експлицитним сликама своје намучене интиме, то је вест за насловне и средње стране већине наших штампаних медија, уједно terra incognita за истинске уметнике. Kад већ нисмо успели да цркву одвојимо од Републике, национална дужност је да бар у уметности спасемо што се може спасити од охолог политичког загрљаја.
Нема истине коју лаж неће обесмислити. Притом сви добро знамо највећег лажова међу нама. Ако је лаж легализована, онда је питање како се ова земља уопште зове