БЕОГРАЂАНКА ЗА ПОЧЕТНИКЕ

Симболи града

Ако једну даму окружују краљ Милан, кнез Милош и Томаш Масарик – пре њих и сам Тито и колектив српских владара – а она их деценијама гледа с висока, треба је поштовати; барем толико да јој не припишете погрешан родослов. Но добро, то што је Горан Весић – гостујући на телевизији – спојио у једно биће архитекту Бранка Пешића и истоименог градоначелника Београда, направивши некаквог Супербранка, није највећи проблем знамените „Београђанке“. Палата „Београд“и даље удвараче гледа са висине двадесет четвртог спрата, али најзад ће морати да се одлучи за једног. Град Београд објавио је недавно да ће своју даму удати за неког богатог привредника јер више не може да је издржава. Али прво се ваља подсетити шта је „Београђанку“прославило.

„Настала је у периоду великог замаха у изградњи, када су подигнути и други градски симболи, попут моста ,Газела’ и неких хала Београдског сајма. Највиша грађевина у старом делу града пре ње је била Палата ,Албанија’, скоро упола нижа“, каже архитекта Милан Мирковић.

Архитекта Палате „Београд“је био један Бранко Пешић, тадашњи градоначелник други Бранко Пешић, а у градњи је учествовало барем педесет предузећа и институција. Небодер су подизали од 1969. до 1974, а Мирковић додаје да објект тих размера ни данас не би могао да буде изграђен много брже. Према Мирковићу, датум отварања био је 22. април 1974, а „Београђанку“су сензацијом чиниле и спољашњост и унутрашњост.

„Имала је рачунарски систем са сензорима који су одржавали вештачку климатизацију у згради. Сензори на згради управљали су ролетнама у зависности од снаге ветра или сунца. Била је доста испред свог времена.“

Фасада би, сматра Мирковић, можда и данас прошла као виши разред енергетске ефикасности. Но као свака грађевина која град обележи, ни Палата „Београд“није без контроверзи.

„Тамна фасада многима визуелно превише одскаче; кажу да је црна зграда супротна градском имену, али пројектанти су бирали између светлије и тамније варијанте, и изабрали тамнију јер је била вишег квалитета. Дуго траје без озбиљнијих проблема, што значи да су били у праву.“

Њен 101 метар без антене данас у Београду надмашују само две куле

„Ушћа“и „Генекс“кула. Авалски торањ је, подсећа Мирковић, потпуно други тип грађевине, и није за поређење.

„,Београђанка’ естетски није врхунски домет архитектуре, али јесте постала симбол због доминантне висине, и требало би је задржати у садашњем облику. Изградњом нових високих објеката можда губи место у силуети града, али мало је вероватно да град може толико порасти да ,Београђанка’ постане небитна“, закључује Мирковић.

Статус споменика културе Палата „Београд“заслужује и због свега што се догађало унутар њених зидова. Била је и остала дом Студија Б, и из ње је Душко Радовић поздрављао суграђане.

„Београде, добро јутро. Јављамо вам се и овога јутра са нашег светионика, на углу улица Маршала Тита и Масарикове, са високог, 23. спрата Палате ,Београд’. Не знамо докле се Београд рачуна у висину, али ваљда можемо рећи да смо бар пореклом из Београда, јер се приземље наше зграде налази у Београду“, тако је говорио Душко Радовић.

Касније се у Палати „Београд“налазио и Блиц, и тада је небодер био друга кућа и чувеном новинару Ивану Мрђену. Мада би могао рећи да је била и пре тога.

„Без обзира на то што сам пет година у ту зграду долазио на посао, највише успомена везује ме за градски медијски сервис и робну кућу. ,Београђанка’ је од почетка прихваћена као симбол просперитета и хватања корака са светом. Тада сам у Вечерњим новостима седео преко пута драге колегинице Бобе Милосављевић, која је пратила ,тржиште, цене и остале потрошачке информације’, и сећам се да је неколико месеци зарађивала плату пишући шта ће се све продавати на прва четири спрата ,Београђанке’ и у супермаркету у подруму. ,Само ће пиће продавати на више од двеста квадрата’, рекла ми је једном приликом“, присећа се Мрђен првих корака „Београђанке“.

За Ивана Мрђена, Студио Б су били и остали Душко Радовић и Ђоко Вјештица, први као новинарски узор и „партизановац“, други као колега од кога је научио да постане добар уредник градске рубрике (кажу и данас Мрђенови новинарски „ђаци“). На врх „Београђанке“први пут се попео са Драгољубом Жарковићем, да водитељу Слободану Коњовићу причају о тада још свежем феномену „ватрених навијача“. Касније је на радију Студија Б често гостовао, код Вељка Пајовића, рецимо, да се на њему зауставимо, јер би списак значајних имена српског новинарства која су столовала или гостовала у Палати „Београд“појео сав простор за овај текст.

„Због тога смо и моја породица и ја можда и превише емотивно доживљавали све турбуленције ове медијске куће, па су на дан њеног петооктобарског ,ослобађања’ моја супруга Мира и ћерка Маја усликане како међу првима пролазе кроз врата у Масариковој“, додаје Мрђен.

Весић је двојицу Бранка Пешића спојио у једног, а Студио Б се опет поцепао на двоје, на онај Радовићев и овај данашњи, а и друго у „Београђанки“спада у фиоку „некад било, сад се приповеда“.

„Видиковац на 24. спрату, некадашња туристичка атракција, постао је неприступачан још средином осамдесетих, кад је Студио Б заузео и тај спрат. У лето 2013. кад су ми у госте дошли пријатељи из Аустралије, Вељко Пајовић и Снежана Некић су им омогућили да кроз оне прозоре који нису затрпани техником и кулисама погледају панораму Београда, а њима није било јасно како је неко могао да упропасти тако

Весић је двојицу Бранка Пешића спојио у једног, а Студио Б се опет поцепао на двоје, на онај Радовићев и овај данашњи, а и друго у „Београђанки“спада у фиоку „некад било, сад се приповеда“

сјајну могућност да се читав град види ко на длану“, подсећа Мрђен.

Када је небодер отворен, Београд се хвалио да се на 24. спрат стиже за тридесетак секунди.

„Касније је са тим лифтовима било много проблема, па сам често до осмог спрата, где се преселила редакција Блица, ишао мрачним противпожарним степеницама. Обезбеђење нам никако није давало да користимо службени ви-ај-пи лифт, па сам једном приликом и написао да тај лифт неким чудом проради само кад у Народну канцеларију тадашњег председника Србије Бориса Тадића дође на посао директор Драган Ђилас“, закључује Мрђен.

Београдска дама, нека нам опрости, очито је оцвала одавно. У ономе што је остало од Робне куће „Београд“купаца нема нужно више него продаваца, а остале спратове, и то делимично, заузимају Агенција за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност, Теквондо савез Србије и сличне институције. Отуд и најава удаје, то јест продаје. Још се не зна ни коме ни за коју своту, а пословни бракови у Србији често нису срећни, но стручњаци су сагласни да је то једино решење.

„На тржишту је доста заинтересованих инвеститора, а зграда је прилично стара. Потребна су јој капитална улагања, јер сада опстаје само захваљујући јавним службама, које плаћају ниске ренте, и биће све теже покривати њене трошкове“, каже добар познавалац света некретнина.

Када је о будућој намени „Београђанке“реч, угледни банкар из домена пројектног финансирања види три могућности за новог власника. Најлакше му је да рентира пословни простор. Потенцијално исплативије, али улагачки скупље јесте да отвори хотел са пратећим програмом (ресторан, коцкарницу, дискотеку, потоњу због носталгије). Најзанимљивијом опцијом саговорник сматра претварање „Београђанке“у ексклузивну резиденцију (велики станови, теретане, сауне, продавнице). Како сам каже, ово је Балкан, и ако се Волстрит закашље, ми добијемо корона вирус, па је посао увек опасан, али зграда има и носталгију и бренд, а ван ње има људи који желе да их плате.

Београдска дама, нека нам опрости, очито је оцвала одавно. У ономе што је остало од Робне куће „Београд“купаца нема нужно више него продаваца