О ТУПОСТИ, НЕЗНАЊУ МРЖЊИ И ЋУТАЊУ
Душан Теодоровић
Како се десило да смо убили знање, морал, пристојност, поштовање и академску хијерархију. Нажалост, велики број професора српских универзитета ћути, не схватајући да, када буду дошли по њих, неће бити никога да се побуни
Напади на једног од наших највећих писаца Данила Киша започели су текстом „Огрлица од туђих бисера“у загребачком Оку крајем 1976. године. Текст је имао за циљ да понизи, оптужи за плагијат, омаловажи и књижевно сахрани великог Киша. Тадашњи „књижевни експерти“и књижевни критичари дилетанти оптуживали су га за плагијат. И није био довољан само напад на књигу Гробница за Бориса Давидовича. Не, морало је да се иде и даље и да се преиспитује свака реч, свако слово, сваки зарез и свака тачка коју је написао Данило Киш. Нападачи на Киша су били блиски тада владајућем естаблишменту. Предраг Матвејевић, Никола Милошевић и Димитриј Рупел су били међу малобројнима који су тада узели у заштиту великог писца. Данило Киш је, на крају, бранећи се од напада, 1978. године објавио књигу Час анатомије, која је по објављивању преведена на велики број језика и која представља библијско штиво за полемичаре.
Написао сам ово, пре свега, због млађих читалаца, желећи да им укажем да Србија има дугу традицију клеветања, блаћења, понижавања и багателисања свих оних који својим резултатима у науци и култури и задржавањем права на побуну ремете мир владајућих режима. Основну разлику између краја седамдесетих година
прошлог века и тренутка у коме живимо представља чињеница да су данашњи нападачи још већи дилетанти, који су још више спремни да унижавају и блате. Нападима јуришника и симпатизера владајућег режима посебно је изложена група професора универзитета која својим ангажманом у јавности свакодневно указује да је цар го и да су држава и друштво у развалинама. Постоји једна нит, која се као заједнички именитељ, провлачи у свим нападима на професоре Данијела Синанија, Даницу Поповић, Дубравку Стојановић, Иванку Поповић, Огњена Радоњића, Рашу Карапанџу и мене. Објашњење нас води у сада већ трагични „докторат“Синише Малог. Сви ми смо, на различите начине, у већој или мањој мери, директно или индиректно, били укључени у оспоравање доктората Синише Малог и борбу за академску честитост.
Драган Ђуричин, члан Комисије пред којом је Синиша Мали бранио своју дисертацију, Александар Јакшић, студент мастер студија Економског факултета, недавно осуђен од стране Етичке комисије Економског факултета због клевете професорке Данице Поповић, новинари Миломир Марић и Верица Брадић, Жељко Митровић, власник телевизије „Пинк“и народни посланици Војислав Шешељ, Маријан Ристичевић, Марко Атлагић и Владимир Ђукановић су само неки у низу оних који су, писано и усмено, у Скупштини или на контролисаним телевизијама са националном фреквенцијом, у новинама, или жалбама разним институцијама покушавали да нас дискредитују и покажу да смо незналице, плагијатори, неморални и непатриоте.
Данијелу Синанију су пребројавана крвна зрнца, Даница Поповић је оптуживана за продају испита и плагијат, а ја за прелазак на страну НАТО и аутоплагијат. Као првопотписани на свим жалбама у вези са докторатом Синише Малог, био сам изложен свим врстама јавних, али и нечасних, тајних напада и денунцијација. Усмено су о мојим непочинствима обавештавани важни људи академске заједнице Србије, не би ли ме некако везали, осудили и изопштили из друштва без права да говорим, пишем, а поготову не дај боже, критикујем Вучићеве „научнике“. Писани су и пишу се дописи, тужибаба-писма, жалбе, електронске поруке, јавно и тајно, кроз архиву и без архиве, етичким комисијама, факултету, члановима САНУ и Ректорату Универзитета у Београду. Недавно је у дискусији на Пинк телевизији, „научник“Александар Јакшић, по занимању студент кажњен јавном опоменом због клевете професорке Данице Поповић, дискутовао
Нападима јуришника и симпатизера владајућег режима посебно је изложена група професора универзитета која својим ангажманом у јавности свакодневно указује да је цар го и да су држава и друштво у развалинама
о некаквом мом аутоплагијату, без икаквог знања о томе шта је општеприхваћена светска пракса и каква је поступност у саопштавању нових научних резултата.
Не постоји у овом тренутку земља на свету у којој, на телевизији са националном фреквенцијом, студент-јуришник објашњава народном посланику да је српски и европски академик у ствари непатриота и аутоплагијатор, уз одговор народног посланика да је и он тако нешто већ чуо. Како се десило да смо убили знање, морал, пристојност, поштовање и академску хијерархију? Како је уопште, са моралног становишта, могуће да Драган Ђуричин, који је доделио докторат Синиши Малом, четири пута подноси против мене већи број усмених и писмених тужби Саобраћајном факултету, Универзитету у Београду и свим члановима САНУ? Како је могуће да неко коме је додељено звање редовног професора нема ни најмању грижу савести поводом „доктората“који је произвео, а који је уздрмао академску заједницу Србије и бацио је у блато?
Легитимно је, у оваквој ситуацији, питање подршке онима који, бар у име дела академске заједнице, дижу глас. Филозофски факултет Универзитета у Београду, традиционални бастион слободе у српском друштву и однедавно Мрежа академске солидарности и ангажованости (МАСА) окупљају чланове академске заједнице спремне да дигну глас, у име подршке колегама. Нажалост, велики број професора српских универзитета ћути, не схватајући да, као у чувеној песми, када буду дошли по њих неће да буде никога да се побуни.
Ћутање и нереаговање немачких интелектуалаца, после доласка нациста на власт, било је својеврсни катализатор доцније трагедије.