СЛИКЕ У СВЕСТИ
Љуба Поповић
Налазим се у затвору малога града из свог детињства – каже приповедач романа Трећа лаж Аготе Криштоф у првој реченици. У књигу разговора Драгане Марковић са Љубом Поповићем (1934–2016), објављену под насловом Пречником душе (издавач: Службени гласник), улазимо са намером да начинимо круг око његових сећања на детињство, дечаштво и младост, до тренутка када се преселио у Београд и постао сликар.
Идемо за траговима Аготе Криштоф, истовремено се сећајући есеја Данила Киша о песмама Милована Данојлића, штампаног пре шест деценија у НИН-у. Док размишља о граници између „дечије“и „недечије“песме, о уметности као игри, говори о „суфициту осетљивости“и „чуђењу на начин детета“. Пажњу нам привлаче Кишове речи због анегдоте
која се понекад препричава када се у друштву помене Љуба Поповић. Сликар Мило Милуновић посматрао је младића, ученика, како изводи некакве керефеке у ходнику. Сачекао је да га опази, умири се, посрами, па га позвао да приђе. „Љубомире“, рекао је наводно, „задржиш ли ту детињу инфантилност - биће од тебе велики сликар!“
Богато опремљена монографија Драгане Марковић, издање на српском и француском језику, враћа нас у доба када су наранџе биле чудо. Мило Милуновић припада неодољивим „јунацима“ове исповести. „Сећам се како ме Милуновић обично звао у атеље: `Дођи, Љубомире, да поједемо по једну поморанџу`. У то време су поморанџе биле чудо над чудима, неке израелске што су се пушиле кад се отворе.“
Марко Челебоновић га је примио на Ликовну академију. Поповић је читао да су великани слике радили по неколико месеци и дуже, а он их заврши за недељу дана.
„Питао сам се шта је са мном, где грешим. Марко ми је тада рекао феноменалну ствар: `Када завршите слику узмите пак-папир па је покрите, онда узмите маказе па исеците један квадрат тог папира, онда узмите мале четке и пробајте да радите само у том прозору. Кaда завршите то парче слике, подигните папир – видећете да је цела слика незавршена`“. Лекција о микро и макрокосмосу.
Сазнаћемо да велики формати долазе из детињства. С обзиром на то да је Поповићев отац имао разноразна запослења, „па је тако једно време продавао и мртвачке сандуке“, из Бугарске су му стизали џакови са
шећером. Пресипао их је у мање, а будући сликар узимао је оригинална паковањa и разапињао их, правећи платна.
Не заборављајући „чуђење на начин детета“, ни анегдоту с Милуновићем, реч инфантилно проналазимо на 131. страници дела Пречником душе. Драгана Марковић пита колико је сликарство ствар срца, а колико других околности.
„Сликарство би по правилу требало да буде једна инфантилна игра са самим собом. Велика је опасност за сликара ако мисли да је уметник и да у тренутку када узме четку ствара уметничко дело. Ту нема спаса. Сликарство је игра која мора да буде лишена рационалног, сем у ретким тренуцима. Предуслов је да се време које тече доведе на нулу, да нестане. Уколико сликар успе да се доведе на ниво нерационалног типа који трага за непознатим стварима које поседује унутар себе, тада може да дође до стварања нечега што се зове уметност.“
Свесни ствараочеве заповести да по платну „не могу да се котрљају духовна затегнутост или лична трагедија јер је то онда само појединачан проблем“, да је уметност нешто што твори имагинарни простор и превазилази човека – не покушавамо да учитамо у опус магично исприповедана сећања на одрастање. Пре их доживљавамо налик огромној слици, прекривеној пак-папиром, на чијим фрагментима настаје дело, пошто се комад издвоји маказама.
Рецимо, трен у коме ушушкан лежи између оца и мајке, „додирујем их рукама, истовремено и једно и друго, осећајући живот“. Лежање у трави и чекање да се скупи друштво за фудбал. Ваљево током окупације и фудбалери Будућности за које се шушкало да су црвени, па су замолили шефа немачког гарнизона да им да играча да вежба с њима. Дошао је голман кога је рмпалија погодио лоптом у стомак, са мале близине шутирајући на гол. Остао је да лежи, као мртав. Цело игралиште је било престрављено.
Опчињеност девојком фудбалера, на базену обучену у модни хит лета: купаћи костим из два дела. Одлазак у Тузлу, у биоскоп. Опијеност белим платном; пре главне пројекције француски журнал и пад коња што прескаче воду.
Отац чија је навика била да на усијаној плотни пржи јаја и сакупља их дугачким ножем. Секунд у коме се на калдрми појавила змија коју је отац преполовио секиром. „Остатак је побегао у подрум и завукао се у неку пукотину. Од тога дана подрум сам обилазио у великом луку и никада више му се нисам приближио.“Други детињи страхови: мрак, кишобран, простор испод столова, нешто што трепери у тами.
„Мој брат је сахрањен у дворишту куће у којој смо живели, а око његовог гроба изникле су јагоде.“
Посматрање иконе у цркви. Аврам треба да убије дете... „Он држи нож, детету су руке везане на леђима, јагње је у углу... Тај призор се врло дубоко урезао у моју свест, тако да сам касније често сликао људе без руку, са тим истуреним раменима.“
Први Политикин забавник и романи у наставцима, добијени од две сестре Читаковић што су често стајале на прозору и имале два брата-касапина. Откриће стрипова. Илустрације Андрије Мауровића, и бомба у гимназији: порно верзија Снежане и седам патуљака.
„Немци су запосели школе и од њих начинили спаваонице. Четврти разред смо завршавали похађајући наставу у дворишту куће наше учитељице. Од ње сам на крају добио велику похвалу за карту Југославије коју сам направио потопивши папир у воду, а на тако импрегнирану основу нанео сам боју и облике. Учитељица је рекла да је то право уметничко дело. Била је то прва званична похвала мојој уметности.“
Живојин Павловић пише у прозној књизи Белина сутра да је 1949. однео другу награду листа Омладина за учествовање у анкети „Најбољи филм“. Писао је о Ханжековићевом делу Бакоња фра Брне. „А прву награду добило је образложење филма Џона Хјустона Благо Сијера Мадре. Писац образложења био је ученик ваљевске гимназије, по имену Љубомир Поповић.“
У младости је цртао плакате за биоскоп. Тражили су некога да нацрта плакат са Џоном Вејном јер оригинал није стигао из Београда. Јесу ли ти цртежи од више метара висине отворили простор за касније велике формате... Поштанска кола, Панчо Вила, Звонар Богородичине цркве, руска кинематографија. Касније је у Кино-клубу ручно исписивао целе шпице.
Колаж из Белине сутра садржи излагање Љубе Поповића на Радију Ваљево. „Мислим да ми филм много помаже. Помаже да се вратим неким угловима гледања из времена детињства, мада због своје нове оптике ја више не могу да поднесем баналну авантуру, него тражим авантуру остварену филмски од великог мајстора.“
На студијама, са Живојином Павловићем, играо се детињасте игре. Ко изјутра први дође на академију, крије се по мрачним ходницима, и вреба оног другог испруженим кажипрстом-револвером. „Вреба га као каубој.“Други се труди да се неопажено ушуња и сачека моменат неопрезности оног другог.
Живојин Павловић ставио је једном у џеп зимског капута стартни пиштољ МГ набијен капислама. Прикрао се Љуби Поповићу, заклоњеном иза штафелаја, и угледавши сомотске панталоне и цокуле увезане канапом, казао: „Готов си!“
Одјекнуо је страховит пуцањ. „Сви су се укочили. А он је - пао! Али не зато што је опонашао смрт каубоја. Не. Већ од страха. Јер га је живот изненадио...“Радило се о отрежњујућем упозорењу да реалност није заносни плес њихове уобразиље.
Игра се завршила.