Тешке речи професорке Кликовац
Сосећајем горчине и непријатности пишем овај деманти у име аутора публикације „From the Creative to the Substantial” (Филолошки факултет у Београду, 2011). У издању НИН-а од 6. фебруара 2020. године, у тексту под називом „Од некреативног до супстанцијалног плагијата”, проф. др Душка Кликовац проглашава поменуту књигу за „плагијат”, за „оваплоћење (...) непоштовања према истини”, жали што је „Филолошки факултет издвојио за њу (и њен тврди повез) приличан новац” и констатује да правничке одреднице у тезаурусу могу изазвати само „страхопоштовање неуког читаоца”. Професорка Кликовац тврди како су правничке одреднице из тезауруса „преписане” из Правне енциклопедије (1989) и Правног лексикона (1970), а остале углавном „преузете” из раније објављеног лексикона Александре Вранеш и Љиљане Марковић Од рукописа до библиотеке.
У шоку сам читала тешке речи професорке Кликовац, која би морала знати да је уз књигу „From the Creative to the Substantial” објављена ерата, то јест лист са исправкама под називом „Erratum: From the Creative to the Substantial”. Лист са исправкама наводим у преводу на српски језик:
Услед штампарске грешке, следећа „Напомена аутора” је изостављена са 4. стране:
Овај тезаурус представља проширено издање књиге Од рукописа до библиотеке (Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду, 2008) Александре Вранеш и Љиљане Марковић. Књига је преведена на енглески језик с намером да задовољи потребе страних студената, осавремењена и проширена новим одредницама из различитих области друштвених наука. Одреднице
из области права преузете су и преведене из Правног лексикона (Београд: Савремена администрација, 1970) и Правне енциклопедије (Београд: Савремена администрација, 1989).
Редакцији НИН-а доставила сам писмо од 7. фебруара 2020. године начелнице ОМП, ЦИП службе и ИСБН агенције Народне библиотеке Србије, која је потврдила постојање ерате у оквиру публикације и послала ми фотографију исте. Колегиница је податак о ерати потом унела и у каталошки опис публикације. Истог дана писала сам и библиотекару информатору Библиотеке Матице српске, који је, такође пославши фотографију ерате, љубазно напоменуо да је „ERRATUM улепљен на полеђину предњих корица како се овај мали штампани лист исправки не би изгубио”. Писмо из Библиотеке Матице српске проследила сам редакцији НИН-а.
Чак и да је поменута ерата испала из књиге коју је професорка Кликовац имала у рукама, то још увек не оправдава њену одлуку да у медије изађе са најтежим и непровереним оптужбама. Верујем да о академским резултатима треба расправљати на академски начин и да професорка Кликовац не сматра стране студенте, којима је наш појмовник намењен, за неуке читаоце. Верујем да превод није исто што и плагијат. Верујем да професори имају право да своје књиге штампају у тврдом повезу, а да не страхују да ће због тога завршити у новинама. И ту ћу стати. Не желим да се овај деманти претвори у обрачун са професорком. За академску јавност не бринем, она ће увидети чињенице.