Стрмоглав локалног шерифа
Мајем се по Видову; чистим храм бога Вида од сувог лишћа које ветар наноси. Стресам пиротске ћилимчиће од струготина које праве мрави тражећи нешто у утроби храстовог кипа. На све то, бог Вид ме гледа прекорно што не предузимам ништа озбиљно против мрава који га спопадају. Али, где да ударим на мраве, на те вредне животињице? Шта би, без њих и пчела, од овог света, од људског рода остало?
Пољубим бога Вида у руке које дворучни мач држе, те зевам ка пирамидалним, снежним врховима Суве планине, а они су, верујте, веома слични – Ртњу. Ту се сетим да ми је Веља Балетан из Мокре причао да је одавно срео, пред зору, ванземаљце на излазу из села. По Вељи Балетану, „били су високи два и по метра и отишли су према врелу, а иза врела је пећина кроз коју се улази у Суву планину где је и велико језеро“. Све као на Ртњу. Ту се сетим Прве књиге Мојсијеве у којој пише да су „богови створили човека, по свом обличју, парећи се са човечицама“. И, ако су се моји ванземљаци са Сиријуса, заиста, парили са винчанским човечицама, онда испада да богова и нема и да Ниче, Лужички Србин, није тек тако рекао да је „бог мртав“! Та, пак, мисао датира још од пресократика Парменида, а за њу се ухватио и Хајдегер. А, после Хајдегера, свака је метафизика и религија – смешна. Елем, изнад нас је само Непобедиво Сунце, оличено у богу Виду, а између Сунца и нас, само је још смрт. Али то сте, ваљда, знали чим сте се родили...
Са тим мислима крећем, са Микијем Лулетом, из Беле Паланке за Алексинац да промовишем моју Веронику у тамошњој градској библиотеци. Синиша Голубовић, библиотекар, поносно ми показује полице на којима је 40.000 књига и истиче да је у библиотеку учлањено око 2.000 грађана. Наравно, да сам и у Алексинцу причао о „крађи векова“. Али, оплео сам и оне који ми се подсмевају што српски идентитет тражим, чак и у Константину Великом, а овај се, бре, родио у Нишу и носио је српско име Трајан све док није регрутован у легије где му је латинизовано име у – Константин! Треба ли, слепе код очију, подсећати да смо и у првом веку имали цара Трајана пореклом из источне Србије? А и цар Тројан је са Дунава, а ту је била и Хомерова Троја...
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, стаје потпуно на моју страну: „Српски идентитет се, и те како, може црпсти из цара Константина, али и цара Ликинија такође, Србина из Попова Поља код Требиња, а чија је прабаба била Олимпијада, мати Александра Великог и баба Александра Хелиоса, касније Исуса. Јер зашто, рецимо, на икони у Пећкој патријаршији, мати Марија и мали Исус имају царске круне на глави ако су, бајаги, из породице неког Јосифа, дрводеље из Назарета?!“
После гостовања у алексиначкој библиотеци, директор Војкан Поповић повео нас је у Златно ћоше на вечеру где су се приче о „крађи векова“отегле до у ситне сате... А ујутру, у белопаланачком Колориду, док испијам еспресо уз стомаклију, Славенко Дробац, шеф посланичке групе СПС-ЈС ми јавља да се „белопаланачки СНС распада“?! Скупштину је чинило 25 напредњака и четири одборника СПС-ЈС. Али, преко ноћи, 18 одборника напустило је СНС и основало три одборничке групе?! Дробац мисли да ово није неки „маневар“, већ да је ово стрмоглави пад локалног шерифа Миљка. Него, значи ли то да пропаст мог Алека почиње из Беле Паланке?
То и моја Црна као да наслућује: „Твој Алек је, чујем, купио имања у Парагвају. Е, сад, не може цела напредњачка булумента у један авион за Јужну Америку. Мада су неки други тамо бежали подморницом. И шта ће шериф Миљко ако у Алековој групи не буде места за њега?“
Или: ако је Исус син дрводеље из Назарета, зашто онда на икони Пећке патријаршије Света Марија и њен синчић носе царске круне какве су носили српски цареви Константин и Ликиније