ПРОМЕНА СМЕРА
Словачка
Дуго доминантни Смер-СД некадашњег премијера Роберта Фица, заувек укаљан случајем убиства истраживачког новинара Јана Куцијака, коначно одлази с власти
Демократска опозиција је однела јасну победу, а СНС у новом сазиву парламента неће имати ниједног посланика: како вам то звучи? Ако живите у Србији, као санак пусти; у пријатељској и не тако далекој Словачкој, то је, после прошлонедељних избора, нова политичка реалност.
Акроним СНС, додуше, припада Словачкој народној - не напредној - странци, која притом, мада део досадашње трочлане владајуће коалиције, није била ни близу статусу њене највеће и најважније чланице.
Таква позиција припадала је номинално левичарској, популистичкој (и монументално компромитованој) партији Смер-СД, која је од последњих 14 година на власти провела 12 и која ће, упркос томе што је убедљиво поражена, задржати утицај као други по снази политички блок у парламенту; неуспех владајуће тројке заокружио је колапс мале партије мађарске мањине Мост-Хид, која је, као и десничарска, националистичка СНС, остала далеко испод цензуса од пет одсто. Огромно грађанско незапрвог
довољство дискредитованом политичком и пословном елитом земље, а посебно огорчење изазвано нарученим убиством младог истраживачког новинара Јана Куцијака и његове веренице у фебруару 2018, покренули су масовне протесте широм Словачке који су убрзо резултирали оставком премијера Роберта Фица, на чије место је дошао Петер Пелегрини; две године касније, нагомилани гнев великог броја Словака за последицу најзад има дефинитивни пораз Смера, и даље предвођеног Фицом. И то, стицајем околности, у истој седмици у којој је Маријан Кочнер, властима близак тајкун за кога се верује да је налогодавац Куцијаковог убиства (за шта му се још суди) у неповезаном процесу осуђен на 19 година затвора.
Победу је пак однела странка којој име као да је дао онај славни Чех, Јарослав Хашек. Обични људи и независне личности (ОЛаНО), лабаво организована скупина коју сврставају у десни центар, предвођена некадашњим медијским магнатом, милионером и ексцентриком Игором Матовичем, у 150-чланом парламенту имаће 53 посланичка места, дакле недовољно за самосталну владавину, па Матович, виђен за новог премијера, сада за задатак има формирање нове владајуће већине. Ту може да рачуна на гласове либералне Слободе и солидарности (СаС), партије којој је некад и сам припадао, а која је осигурала 13 посланичких места; те још једне странке либералне оријентације, За људе (За луди), која - за разлику од свих претходно побројаних - досад није била заступљена у парламенту, а сада ће имати 12 посланика. То је у збиру довољно за просту скупштинску већину, али тих 78 места не добацују до квалификоване већине од 90 мандата колико је пред изборе Матович прижељкивао за неформални петочлани блок демократске опозиције, будући да је то минимум гласова потребан за спровођење уставних промена.
Проблем је створио неуспех преостале две чланице ове групе партија, Прогресивне Словачке (ПС) и странке Заједно (Сполу), које су, пошто су на изборе изашле на заједничкој листи, морале да прескоче и виши цензус: за коалиције он износи седам одсто. То им није пошло за руком - остале су испод црте за мање од 1.000 гласова - и, да није ипак неупоредиво важније околности да Смер коначно одлази с власти, данас би се о томе више говорило. Јер, коалиција ПССполу је колико прошле године била победник гласања за Европски парламент у Словачкој, а бивша шефица ПС Зузана Чапутова, дотад познатија као еколошка и антикорупционашка активисткиња него као политичарка, лане је неочекивано тријумфовала и на председничким изборима, па је ударац који су ове две мале партије сада претрпеле на парламентарним изборима тим тежи.
Сдруге стране, кикс ПС-Сполу значи да, ако и даље буде инсистирао на поменутој квалификованој већини у парламенту, Матович мора да постигне договор и с једном партијом знатно другачије оријентације (и такође необичног назива) каква је Ми смо породица (Сме родина), која име свакако није добила по истоименом мегахиту афроамеричког квартета Систер Слеџ из 1979, будући да је реч о још једној популистичкој странци која је, иако за себе тврди да не припада ни левици ни десници, заправо крајње конзервативна и снажно антиимигрантски настројена - као што је то, уосталом, и Смер, без обзира што оно СД у његовој званичној скраћеници треба да означава тобожњу социјалдемократску оријентацију. (Узгред: и Ми смо породица има живописног лидера: бизнисмен Борис Колар у домовини има статус „селебритија“, познатог и по томе што има, по једној скоријој, можда не нужно тачној рачуници, десеторо деце с девет различитих жена, те по честом појављивању у јавности у друштву припадника словачког криминалног подземља - с којим, дабоме, негира сваку повезаност.) Очекује се сада да ће Ми смо породица заиграти тврдо и од Матовича тражити доста за пристанак на сарадњу; а онда, ако договора буде, и да ће очекиване тензије између ове странке и остатка будућег владајућег блока утицати да нова влада буде нестабилна.
Какав год да буде њен коначан састав, оно на чему ће се инсистирати биће обрачун с високом корупцијом, коју већина Словака данас види као основну карактеристику владавине Смера - и највећи проблем који земља има. „Изборне резултате разумемо као захтев грађана који од нас очекују да очистимо Словачку“, изјавио је по објављивању резултата Матович. „Да од Словачке начинимо праведну земљу, у којој се закони подједнако примењују на све, без обзира да ли сте богати или сиромашни.“Добро одабране речи, али нису усамљени ни гласови оних који подозревају да је Матович много бољи комуникатор него политички оперативац, талентованији за маркетинг него за управљачке послове, аутентичнији популиста него што је демократа. Своју праву политичку природу разоткриће - као што увек и бива - тек кад преузме руковођење земљом, па би на извођење закључака о томе требало сачекати.
Има ипак нешто у вези са политичким приликама у Словачкој што већ сада делује утешно: упркос најавама и прогнозама, те резултатима предизборних анкета које су јој предвиђале да би могла да постане чак друга појединачно најјача странка у земљи, ултрадесничарска, расистичка - најпрецизније речено: неонацистичка - Народна партија наша Словачка (ЛСНС) Маријана Котлебе на крају је добила осам одсто гласова и освојила 17 мандата; три више него на изборима 2016, али далеко од тога да, као што су многи пре гласања страховали, буде у позицији странке од које би зависило ко ће формирати владу. Било је, наиме, оних који су уочи избора сматрали да је Смеру толико очајнички стало да остане на власти, да ће, ако му резултати то дозволе, бити спреман да недостајућу подршку за формирање још једне владе, у недостатку других опција, потражи од котлебоваца, како их у Словачкој зову; бирачи су се, међутим, побринули да и једну и другу спекулацију учине беспредметном. Словаци јесу бесни, али нису због тога изгубили разум или барем огромна већина њих није; на новој влади је, поред свега осталог, и да се потруди да до наредних избора ЛСНС више не буде виђен као озбиљна претња.
Победу је однела странка којој име као да је дао Хашек: Обични људи и независне личности (ОЛаНО)