ИЛИЈА ИВИЋ
Илија Ивић
Седамнаестогодишњи Илија Ивић из Грачанице наљутио је многе кад се одазвао позиву у младу ногометну репрезентацију Косова. Премда није ни пунољетан, момак је већ постао квислинг, Јуда и петоколонаш. Он је издајник, такорећи, још од малих ногу. Продана душа у копачкама и штуцнама. Умјесто презимена изнад броја позади на мајици заслужио је, кажу, да му преко мршавих лопатица пише „Бранковић“. Као да живот младом косовском Србину већ и сам по себи није довољно тежак, четници с друштвених мрежа додатно су га оптеретили кривњом према народу, домовини, прецима, гуслама и манастирима. Поред низа његових свакодневних ужаса, тренинга и утакмица, страхова да се не озлиједи, да му противнички центарфор не побјегне, да криво не дода своме играчу, да га тренер не изостави из почетног састава, бранича приштинског Фламуртарија сад су дохватиле и неписмене јајаре из режимских таблоида.
Треба много снаге за преживјети такву националистичку хајку и ако сте одрасла особа, а не препаднути и крхки средњошколац, седамнаестогодишњак којему и безазлена критика или подсмијех може смрвити самопоуздање. Можемо се само надати да је Илија Ивић прије времена сазрео, очврснуо на нетрпељивост и насиље. Напокон, одрастајући на Косову имао је много прилика за то. Ако се доказао у једној непријатељској средини, ако је и у фебруару двије хиљаде и двадесете и даље ту, у Грачаници, на својој земљи и у својој кући, остао у игри након безбројних грубих стартова, ако је наставио трчати с лоптом након свих уклизавања, болних удараца крампонима у глежањ и лактовима у ребра, и свих увредљивих довикивања из публике, ваља вјеровати да ће он и сада успјети.
Могла би га можда надахнути побједничка прича једног старијег ногометаша, Србина као што је и он, који је такођер наступао у репрезентацији једне земље из које су многи Срби отјерани. Ни њему прије двадесет година у Задру често није било угодније него што је Илији Ивићу у Грачаници. Млади талентирани голман чији се отац зове Јово морао се додатно борити за своје мјесто у првих једанаест, бити и бржи, и спретнији и снажнији од вршњака чији су се очеви звали Крешимир или Хрвоје. Покварени га је менаџер пљачкао како се никад не би усудио опљачкати неког младића беспријекорно хрватског подријетла. Напосљетку, и отац његове дјевојке је ухапшен и прекршајно кажњен након што је кћери пријетио да ће је убити ако не остави момка Србина.
Међутим, Данијел Субашић је све недаће побиједио. Оженио је своју љубав, направио поштовања вриједну каријеру у Монаку и ушао у репрезентацију Хрватске с којом је у љето двије хиљаде осамнаесте играо у финалу Свјетског ногометног првенства у Русији. Била је велика момчад, знате и сами, та репрезентација, са звијездама из Реала, Барцелоне и Ливерпула, али важно је напоменути да је чак двије утакмице, у осмини финала против Данске и у четвртфиналу против Русије, побиједила након сто двадесет минута исцрпљујуће игре, на пенале, а кад се побиједи на пенале, зна се коме припада успјех. И врапци на гранама знају да је јунак, више од иједног другог играча, голман који је имао вјештине и сабраности бацити се на праву страну и испуцати лопту у корнер. Зар није генијалан овај необични обрат? Након све мржње и насиља, огња и крви, након стотина хиљада несретника који су на тракторима побјегли преко Босне, најзаслужнији за хрватски успјех на Свјетском ногометном првенству, ногометаш који је Хрвате довео до екстазе, донио им радост какву десетљећима прије тога нису оћутили, био је један Србин.
Тако нешто лијепо пожељели бисте да се догоди и Илији Ивићу, седамнаестогодишњем репрезентативцу Косова. Напокон, не би то био само његов успјех, већ и успјех свих добронамјерних и мирољубивих људи, тријумф свјетла над мраком, постигнут у инат четницима с друштвених мрежа и неписменим јајарама из режимских таблоида.
Као да живот младом косовском Србину већ и сам по себи није довољно тежак, четници с друштвених мрежа додатно су га оптеретили кривњом према народу, домовини, прецима, гуслама и манастирима