А ДА МОЖДА ИПАК ПОЧНЕМО ДА РАЗГОВАРАМО

ВЛАДИМИР КОСТИЋ

Две особе, два земљака са маргина хипотетичких политичких токова и идеологија, заправо странци у ноћи, случајно се сусрећу на каквој пустопољини наших политичких сучељавања, и један пуца из близине

другом у главу. Ето решења нашег ребуса: не да га убеди, већ да га убије!

Срећом, за ових непуних седам деценија живота нисам непосредно доживео ужасе грађанског рата. Ипак, довољно сам стар да памтим неке тренутке када се наша међусобна нетрпељивост згушњавала до таквих размера да је била потребна само случајна варница па да се покрене сценарио који се не усуђујем ни да замислим. У једној од тих прилика, 1996. године, када сам са колегиницом журио да на протестима сустигнем своје студенте, на самом углу једне од бочних улица и Кнез Михаилове наишли смо на човека који је лежао са главом у локви крви, пошто му је један од учесника контрамитинга пуцао у главу. Покушали смо да пружимо помоћ и, искрено, нисам веровао да ће преживети. Срећом, нисам био у праву! Од тада ме прогања та слика као могућа парадигма српског политичког усуда (са митинзима и контрамитинзима се још увек опасно поигравамо): две особе, два земљака са маргина хипотетичких политичких токова и идеологија (ако се уопште о идеологији може говорити), заправо странци у ноћи, случајно се сусрећу на каквој пустопољини наших политичких сучељавања, и један пуца из близине другом у главу. Ето решења нашег ребуса: не да га убеди, већ да га убије! Зашто пишем ове редове? Зато што ме узнемирава осећај да управо улазимо у једну од таквих спирала и да са неприхватљивом равнодушношћу и неодговорношћу посматрамо севање повремених варница. Као што сам пре десетак дана, гледајући скупове испред Скупштине одвојене кордоном милиције, имао потребу да, уместо да их пребројавам, викнем попут Хашековог Швејка (наравно, фигуративно): „Не пуцајте! На другој страни има људи.“Моји пријатељи ме уверавају да претерујем, да из мене проговара старачка склоност ка катастрофичном, да се на крају наших чак и трагичних неспоразума готово по правилу провуче нешто водвиљско…, али им у последње време препознајем несигурност у гласу.

Погледајмо друштвене мреже! Чак и ако апстрахујемо учинак митских ботова, чини ми се да би било недопустиво наивно да верујемо да се ради само о недовољно дефинисаној,

ирационалној димензији у патологији наше свакодневице. Прибојавам се да је у питању виртуелна „друга позорница“која „прати свесни садржај субјекта“. Погледајте колико је ефикаснији „судски систем“ове друге позорнице, мада са унеколико скученим дијапазоном пресуда (углавном одлуке о експресним ликвидацијама, након неизбежне компромитације издајника, плаћеника, проданих душа, кочничара напретка, лопова…). Може ли се ова „друга сцена“излити у нашу ноторну реалност? Стручњаци тврде не, јер би се тада изгубио симболички значај целог система виртуелности, али ја, лаик занет сопственим страховима, на тој тачки почињем да сумњам у „струку“.

А да можда ипак почнемо да разговарамо?

Исцрпљени од подела, ми их и даље компулзивно понављамо. Академик Душан Ковачевић је написао изузетно луцидну књигу о свим нашим поделама, али како стоје ствари она нехотице остаје незавршена и све мирише да ће се преточити у едицију. Наше поделе обично теже да буду коначне. Нема невиних, али је опште (тиме не мање и тачно) место да је одговорност првенствено у рукама оних који су на власти јер су и инструменти заплитања и расплитања највећим делом у њиховим рукама. Политички дискурс се углавном заснива на негативном отклону од Другог – Други су пакао! Славој Жижек назива простаклуком понашање сваке друштвене групе „која себе држи елитом, верује да искључује друге, док се сама затвара изван света…“Да тај новопронађени политички ексклузивизам (шта ће вам Други?) усред озваничене парламентарне демократије није сам по себи изузетно опасан, и да не постоје друштвене групе којима можда и подсвесно он није стран, могли бисмо да се подсмехнемо његовој претенциозној тежњи ка „свеукупности“и, додао бих, свеобухватности (укључујући и свеобухватност контроле), јер та „напрегнутост носи, у својој величини,…и нешто од карикатуралности, трунку властите пародије“. Партократска искључивост, међутим, нема осећаја за хумор, склонија је искључивости, па и мржњи, за сада углавном у медијима који су одабрани за простор на коме ће се одигравати мегдани, чак и ако противник на њих не изађе. Још увек се са пркосом изговара, а неки бојим се тако и мисле, да „признају само суд своје партије“, истина изговарајући славодобитно нешто рудиментарнију варијанту: ”Па?”

Таблоидно убрзање у земљи у којој веома дуго недостају расплети, свакодневно нас излаже гротескним тврдњама и беспризивним осудама, са цртањем мета на леђима појединаца, али спектакл траје само пар дана, замењује га други, и све полако тоне у колективну амнезију. Недостатак расплета бројних случајева и афера, свесно или несвесно, десензибилише потребу за политичком извесношћу, предвидљивошћу и одговорношћу – учествујемо у вртлогу спектакла, а шта је заправо било на крају, губи на важности или бледи у свеколикој социјалној исцрпљености. Не може и не сме број освојених гласова да буде алиби за сва поступања којима смо сведоци (без обзира на политичке предзнаке вршиоца, на велики или мали број гласова), а поготово не за насиље. И то мора да важи за све!

А да можда ипак почнемо да разговарамо?

Дуго и са чудноватом енергијом обрушавамо се на институције и појединце и потом се чудимо што је простор око нас прилично опустошен, сем присуства политичких лидера који ће нас, кад већ нема институција и система, извести из ћорсокака. Имамо озбиљно, укључујући и актуелно, искуство у упорној персонализацији власти која је оличавана у фигурама вођа, и које понављамо као своју компулзивну неурозу. Одакле то да понављано своју политичку енергију опортуно поклањамо идеји политичког месијанства и пристајемо да верујемо у мисије које приписујемо Deus ex machina, одакле идеја да нам је за плодове грађанске еманципације, барем у почетку, потребан апсолутизам „просвећеног“вође? Свако лично груписање власти и утицаја, чак и да се каквим случајем ради о „невољном“вођи, готово по правилу узрокује имобилизацију институција и личности, бекство од одговорности, непредузимање и менталну лењост, утапање у бескрајне политичке интриге оних који кличући вођи припремају своју апостазу. Обожавање, искрено или неискрено, медвеђа је услуга и самом вођи. Овим размишљањем не ослобађам никога личне одговорности (одакле ми такво право?), али само покушавам да укажем да нешто не ваља у нашем већинском схватању демократије, политике и система, нашим политичким рутинама, у нашем доживљају вредности. Време је и да се као друштво мењамо, да не бисмо по неком злокобном правилу понављали исте заблуде и грешке. Цивилизација којој припадамо је свој квалитет градила на мукотрпном трансферу власти са појединаца на институције.

Верујем да је питање Србије и њене будућности првенствено демократско

Само покушавам да укажем да нешто не ваља у нашем већинском схватању демократије, политике и система, нашим политичким рутинама, у нашем доживљају вредности. Време је и да се као друштво мењамо, да не бисмо по неком злокобном правилу понављали исте заблуде и грешке

Одакле то да своју политичку енергију опортуно поклањамо идеји политичког месијанства и пристајемо да верујемо у мисије које приписујемо Deus ex machina, одакле идеја да нам је за плодове грађанске еманципације потребан апсолутизам „просвећеног“вође

питање, питање грађанских и свих других простора слободе за њене грађане. Међутим, демократија, посебно данас када се увелико и планетарно релативизира, није никаква разбарушена светковина, већ „помало сива, процедурална реалност коју штите успостављене институције“, која, наизглед парадоксално, истовремено своју виталност може да црпи само ако успе да очува радикалну скепсу и могућност аутономног мишљења код својих грађана. „Време је да, уместо стигматизације Другог, уз поштовање политичких неистомишљеника, стрпљиво градимо институције, демократске механизме, толерантност, јавност и одговорно друштво, али и да рехабилитујемо потребу за вредносним системима“(та потрага постаје универзална, не само српска потреба на размеђи епоха, али нема разлога да се у њу и сами не укључимо), јер „трагање за вредностима је, у ствари, на првом месту, трагање за нормалним животом“.

Као обичан грађанин који није само овде рођен, већ је овде одабрао да живи и оконча свој пут, увиђам да је ауторитарност политике и урушавање институција угрозило демократију у Србији, до мере да су њени грађани већ дуго и у великом броју остали без демократске кондиције и вере у институције, вишепартијски политички живот и смисао личног учешћа у њему. Полако тонемо у друштвену непокретност, ћутке чекајући да неко са стране донесе расплет или решење, јер од нас „више ништа не зависи“. Ове кривице не ослобађам ни себе.

А да можда ипак коначно почнемо да разговарамо?

У последњих неколико недеља у више наврата је, поред других институција (Српска православна црква, Универзитет…) добронамерно поменута и Српска академија наука и уметности (САНУ) као кућа која би, у овој узаврелој политичкој атмосфери, могла да понуди посредовање у покретању друштвеног дијалога. Какав би био став САНУ по том питању, ја као само један од 133 гласа, не могу са сигурношћу да предвидим, али сам сигуран да ова кућа не бежи ни од нежељених улога. Међутим, то није и никада није била улога САНУ, у којој се налазе особе различитих ставова и политичких гледишта. Поносан сам на високе домете ове куће у науци и уметности, али сам скептичан када је у питању њена практична компетентност (не и добра воља) у улози посредника. Није добро од поменутих институција, укључујући САНУ, тражити да се експлицитно определе, јер их тиме дезавуишемо у улогама због којих постоје (да промовишу науку и културу, постављају релевантна питања, подстичу дијалог, нуде научно утемељене аргументе, али не и да доносе политичке одлуке). Дубоко верујем да би логично место равноправног дијалога, који би пратили што је могуће објективнији и неострашћенији медији, морала да буде Скупштина. Као што би и главни носиоци дијалога морале да буду политичке партије.

У овом тренутку, без икакве илузије о сопственом значају (заправо

Увиђам да је ауторитарност политике и урушавање институција угрозило демократију у Србији до мере да су њени грађани већ дуго и у великом броју остали без демократске кондиције и вере у институције, вишепартијски политички живот и смисао личног учешћа у њему Морали бисмо да одбијемо обавезу некритичке мржње и одбацивања сваке идеје или примедбе која долази од Других. Морали бисмо да одбијемо и обавезу некритичког обожавања појединаца и институција, која нам се имплицитно намеће кроз исцрпљујуће јавно испољавање поданичких ритуала

га и нема), ни од чега не бежећи (!), замолићу за почетак гласом усамљеног и забринутог грађанина да ипак коначно почнемо да разговарамо.

Не знам шта нам је тачно чинити. Верујем, ипак, да бисмо за почетак морали да одбијемо обавезу некритичке мржње и беспоговорног одбацивања сваке идеје или примедбе која долази од Других. Морали бисмо да одбијемо и обавезу некритичког обожавања појединаца и институција, која нам се имплицитно намеће кроз исцрпљујуће јавно испољавање поданичких ритуала. Упутно је да научимо да се међусобно слушамо и размењујемо мисли, а потом богами и да се договарамо, посебно са онима који не мисле исто. Можда да прво почнемо у породицама, разговорима са децом, дедама и бабама… Да без страха саслушамо и оне који не марширају иза организованих гомила, па нас због тога ваљда помало и плаше. Можемо ли и у политичкој сфери да већински истрајемо на солидарности коју смо манифестовали у сусрету са вирусом? Да се одрекнемо ксенофобичне оргије завера и Србију сместимо у оквир и релације са светом од кога не смемо (и не можемо) да бежимо и са којим морамо да комуницирамо (притом не мислим на било који посебни део света). Последњих неколико деценија недостатак познавања света и односа у њему постаје наш кључни хендикеп и разлог сувише дугог тумарања у све сложенијим међународним односима. Коначно, да се не би обистиниле речи академика Меше Селимовића, које ових дана злослутно круже друштвеним мрежама, да када кренемо да псујемо ову земљу „сјетите се да је клима одлична, да су вјетрови благи, да нема олуја, цунамија, торнада, активних вулкана и земљотреса. Није неплодна, из џепа сјеме да испадне, па ће нешто да никне. Шумовита, брдовита, али нит су претежно камењари, нит су џунгле са заразним болестима. Све фино, благо, питомо, њежно. То вам је од земље. Мука је од људи.”

Некако желим да верујем да смо ипак бољи! И способни за незапочети дијалог.