Кад бисте заћуте

РУШЕЊЕ СПОМЕНИКА У СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА

Од краја маја, чак 68 споменика је оштећено, уклоњено или припремљено за уклањање. О судбини многих се расправљало још од расно интонираних нереда у Шарлотсвилу 2015. и 2017. године, а чини се да су актуелне демонстрације убрзале многе папиролошке процедуре

Од краја маја, чак 68 споменика је оштећено, уклоњено или припремљено за уклањање. О судбини многих се расправљало још од расно интонираних нереда у Шарлотсвилу 2015. и 2017. године, а чини се да су актуелне демонстрације убрзале многе папиролошке процедуре

Кристофер Колумбо је 10. јуна три пута настрадао. Демонстранти у Бостону су му отфикарили главу, у Сент Полу су га оборили, а у Ричмонду су га приде ишарали спрејом, запалили, па бацили у језеро. Бројне градске власти у Америци су увиделе тренд, па су још 21 његова биста и споменик премештени с јавних површина у музеје и магацине. За све више Американаца, Колумбо не представља храброг морепловца чији је прекоокеански подухват поткрај петнаестог века утро пут настанку САД као либералном светионику, већ се указује као колонизатор чијим је искрцавањем на америчко тле отпочео геноцид над урођеницима.

Те 1492, припадника индијанских племена било је око педесет милиона,

а данас их је десетоструко мање. Концепт америчке изузетности можда јесте надживео овај вишевековни злочин, али га, у сећању и даље присутно црначко ропство које је трајало од краја 16. века до 1865, и те како оспорава. Када је и расна сегрегација званично окончана 1965. године, системски расизам је наставио да се промаља. Све су се ове историјске трауме сусреле 25. маја када је бели полицајац Дерек Шовен на очиглед целог света усмртио Афроамериканца Џорџа Флојда, чије су последње речи – „Не могу да дишем“– постале гесло разгневљених. Бес се прелио на улице, на полицијске станице и зграде јавне управе, на историјске грађевине, па и на бисте и споменике оних особа чије су биографије испуњене туђом крвљу

и сузама. Од краја маја, чак 68 споменика је оштећено, уклоњено или припремљено за уклањање. О судбини многих се расправљало још од расно интонираних нереда у Шарлотсвилу 2015. и 2017. године, а чини се да су актуелне демонстрације убрзале многе папиролошке процедуре.

Међутим, питање споменичке културе не задире само у прошлост и сећање, већ успоставља и оквир за будућност. Ако се у судбини бронзе и камена огледа и судбина Америке, предстоји јој или трансформација или пад под тежином сопствених илузија и противречности. Уосталом, није само Колумбо проблематичан у очима демонстраната. У градићу Јуџин, оборен је споменик типски представљеној досељеничкој породици који не алудира

ни на једну стварну историјску особу. Широм Калифорније је оштећено или уништено пет споменика Хуниперу Сери, шпанском мисионару који је урођенике масакрирао под кринком ширења хришћанске љубави. Никога не чуди што су на дневни ред дошли споменици Роберту Е. Лију, генералу конфедерацијске војске чијим је поразом грађански рат окончан, а ропство укинуто. Од 2015. је већ уклоњено око седамдесет остатака културне баштине која подсећа на јужњачку армију. Једно од образложења било је да је већина тих обележја постављена током 20. века, те да није јасно зашто се осетно касније овековечује поражена армија која је заговарала робовласништво.

Али, да присуствујемо промени јавног мњења у Америци сведоче рушења споменика Томасу Џеферсону и Џорџу Вашингтону у Портланду. Американци више не праштају ни оцима нације, писцима Устава, јер су били власници робова. Вашингтон се бавио и њиховом трговином. Џаба му и што је био први председник САД.

Све су ове личности у мањој или већој мери део колективног подсвесног Америке. Ако једна од дефиниција споменика вели да су споменици „сведочанства људске историје и развоја за чије очување постоји јавни интерес“, шта се тачно променило у последњих месец дана – тумачење развоја САД или тумачење јавног интереса? Напослетку, шта од Америке остаје ако одлучи да се не сећа својих хибриса који су је на почетку 21. века бацили на колена?

Ако је по председнику Доналду Трампу, преостаје пандурска држава. Пре десет дана је обзнанио да је потписао Закон о очувању сећања на ратне ветеране (иако је тај закон усвојен давне 2003. године) и да свакоме ко буде учествовао у вандализацији споменика прети казна од десет година робије. Два дана касније је наредио да се оборени споменик команданту јужњачке војске Алберту Пајку врати пред Белу кућу, а да се споменик Ендруу Џексону, седмом председнику САД и оснивачу Демократске партије, стави под посебну заштиту. Четворо демонстраната је ипак покушало да га оштети и против њих су подигнуте оптужнице. Трамп је потом критиковао намере Пентагона да промени поједине називе војних база, рекавши да „моћне, монументалне војне базе чине део великог америчког наслеђа“. Протестантима је то јасно, само им се наслеђе не допада.

С обзиром на подељеност америчког друштва коју наступи председника додатно продубљују, основано је запитати се да ли би се жеља за превредновањем америчке прошлости појавила да се поткрај године не одржавају председнички избори. Или да у Белој кући седи, рецимо, Барак Обама. „Видим да се ових дана на интернету води дебата о томе треба ли протестовати или гласати“, рекао је недавно. „Политика и партиципација против грађанске непослушности и директне акције. Ово није или-или ситуација, треба учинити оба.“

Из данашње перспективе, Обамина два мандата прогресивном делу Америке изгледају као златно доба међурасних односа, колико год то било неосновано. Његова реч се далеко чује. Ипак, има и других мишљења. Црни редитељ Спајк Ли је промовишући свој најновији филм Da 5 Bloods који тематизује животе петоро Афроамериканаца који су заједно војевали у Вијетнаму, тој великој америчкој ратној катастрофи, такође недавно изјавио да се тренутни расни и класни немири дешавају управо зато што је Обама пропустио историјску прилику да Америку учини егалитарнијом, а суживот белаца и црнаца одрживијим.

Сумњичавост спрам Трампових политичких противника је додатно нарасла међу гласачким телом када је постало очигледно да ће Демократску партију на изборима представљати сенилни Џо Бајден. Изгледа да као Обамина десна рука није много научио

о јавним обраћањима, будући да је у мају рекао да они црнци који разматрају да гласају за Трампа „нису црни“. Ова изјава је протумачена као покушај шаљивог подилажења Афроамериканцима, а појединци су у њој видели и застрашивање гласача. Међу њима је и утицајни Парис Денард кога називају „добрим црнцем Трампове администрације“. Међутим, Бајденов гаф је оголио још једну велику истину о протестима – њихова основа је превасходно класна, а не расна. Реакције у супротном не би биле доминантно негативне. Они који су 2016. гласали за Трампа, независно од боје коже, гласали су против елитизације и корпоратизације америчке политике чији је симбол била и остала Хилари Клинтон.

Није се случајно унутар демократског табора од краја маја искристалисало уверење да уместо некадашње прве даме, Бајденов потпредседник треба да буде неко мање контроверзан. Иако се за сада не лицитира именима, профил је исцртан, иако прилично широко: треба да буде тамнопут, женског пола и млађи од 77 година старог Бајдена, што, истини за вољу, не би требало да је тешко наћи.

Према сондажи јавног мњења који је спровео институт Пју, подршка коју је Трамп имао у генерацији „бејби бумера“опала је са шездесетак на 48 одсто. И даље му верује свега 42 одсто припадника генерације Икс, а астрономских осамдесет одсто омладине сматра да не би требало да председава Америком. Истини за вољу, реч је о најциничнијем нараштају који је право гласа добио у време светске економске кризе, убрзаног протока информација и раста институционалног насиља. Постоји уверење да једино тако набаждарени људи могу да политику претворе у нешто више од гласања – наиме, у непрестане позиве на одговорност.

Напослетку, ко год да се нађе у Белој кући, тешко да ће завредети да добије споменик. Далеко је извесније да ће у мермеру или бронзи бити овековечени Џорџ Флојд, медицинска сестра Бреона Тејлор, седамнаестогодишњи Трејвон Мартин или улични препродавац Ерик Гарнер. Само неки од Афроамериканаца који су ненаоружани настрадали од руке тобожњих органа реда и мира.

Питање споменичке културе не задире само у прошлост, већ успоставља и оквир за будућност. Ако се у судбини бронзе и камена огледа и судбина Америке, предстоји јој или трансформација или пад под тежином сопствених илузија и противречности