Још носим потпетице

ВИКТОРИЈА АБРИЛ, ГЛУМИЦА

ПИако добре две деценије није имала тако упечатљиве улоге попут оних које је низала током осамдесетих и деведесетих година, посебно у Алмодоваровим насловима, славна шпанска глумица прославила је управо 45 година рада и подвукла црту

једне планетарно успешне каријере

ре свега две недеље, тачније 18. јуна, некада велика звезда европског филма, шпанска глумица Викторија Абрил, прославила је тачно 45 година рада на филму. Поменутог датума те давне 1975. Викторија је одлучила да са шеснаест година одустане од даље градње каријере плесача, и да стане пред камере филма Робин и Маријана, једне од многих интерпретација прича о Робину Худу и његовој великој љубави, у коме је уз тада славне глумце Одри Хепберн и Шона Конерија одиграла малу улогу краљице Изабеле. Шпица тог филма једина је забележила њено пуно име и презиме – Викторија Мерида Роха. Већ од наредног филма, свет ће је упознати и запамтити под презименом Абрил.

Све што је уследило током осамдесетих и деведесетих година прошлог века, сада припада историји покретних слика. Викторија Абрил је одиграла незаборавне улоге, од којих се наравно најживље памте оне у филмовима Вежи ме!, Кика и Високе потпетице Педра Алмодовара, али и улога у филму Љубавници, која јој је донела престижну награду Сребрни медвед за женску улогу, на филмском фестивалу у Берлину. Била је осам пута номинована за Гоју, шпански еквивалент Оскару, а сем родне Шпаније снимала је у Италији, Македонији, Великој Британији, Америци... и у Француској, где последњих деценија и живи.

Та чињеница, заправо, јесте једна од две које је уједно и онеспокојавају. Каже да, као што се као дете осећала одбаченом од свог рођеног оца, тако се и данас осећа одбаченом од Шпаније и од – Педра Алмодовара! Још се по трач

рубрикама препричава скандал од пре неколико година, када њу као некада велику звезду шпанског филма обезбеђење није хтело да пусти на журку поводом доделе Гоја, јер нису знали ко је она! Такође, са Алмодоваром који јој је отворио сасвим нову димензију глумачког рада, није проговорила више од две деценије... И о једној и о другој теми данас говори са приметном сетом.

Викторија Абрил је неколико пута гостовала у Београду, а последњи пут на Фесту 2016. Након тога срели смо је још неколико пута и сваки пут бисмо причали о истим стварима, које су изгледа непресушне када је она у питању – о тим тако упечатљивим улогама, на које нас подсети сваким интензивним погледом својих крупних очију. Иако је, истина, њена каријера већ годинама у зениту, њено име остаће уписано заувек испред наслова филмова који на сваку репризу одузимају дах. Сећајући се управо тих тренутака славе, разговарали смо и овог пута са Викторијом Абрил.

И увек ће вас пратити та етикета Алмодоварове глумице...

Коришћењем тог епитета медији су заправо наградили нас глумице које смо радиле за Педра... Али оставимо по страни епитете, увек је била и остаће велика част заузимати место Алмодоварове музе!

Како се осећате данас, с обзиром на то да нисте проговорили с њим ниједну реч више од двадесет година?

Помирила сам се са тим! И срећна сам што сам имала прилику да радим те незаборавне филмове, о којима

публика говори као да су јуче настали. Педровим филмовима не истиче рок, они не старе, за разлику од нас!

Да ли бисте и ви рекли да су Високе потпетице улога ваше каријере?

Да ли је то улога мог живота или каријере, не знам, али од три филма која смо заједно радили Високе потпетице јесу мој омиљени филм.

Да ли се сећате тог осећаја када сте први пут прочитали сценарио за Високе потпетице? Шта сте тада осетили?

Страх! У то време сам се породила по други пут и тај конфликт између мајке и ћерке ме је мало уплашио… И знала сам да ће ми се од те теме превртати у стомаку! Изгубила сам неколико килограма током снимања. Али такође послужило ми је и као терапија. Филм подједнако лечи оне који га стварају, као и оне који га гледају.

А да ли се сећате првог састанка са Алмодоваром? Можете ли сада да премотате то сећање...

Како да не. Педро ми је заказао састанак у једном мадридском ресторану, негде још осамдесетих, како би поделио своју жељу да ради пројекат са Кармен Мауром и са мном у тада насловљеном филму Две жене на ивици нервног слома. Међутим створио је само једну, и та улога била је, наравно, за Мауру! Мојих пет минута дошло је са филмом Вежи ме. То је био чисти стокхолмски синдром, са мојим такорећи рођаком Антониoм Бандерасом. Осамдесетих су нас, тако, прогласили паром шпанског филма!

И тај филм био је продор за вас и у друге кинематографије Европе. Снимили сте многе незаборавне филмове у другим земљама. Међутим, изузев филма Џими Холивуд, нисте радили у Холивуду. Да ли вам је било тешко да се адаптирате на тамошњи систем рада и снимања филмова или је у питању нешто друго?

Да, то снимање је било веома тешко и досадно, сва срећа па су са мном биле моје две бебе… Не свиђа ми се холивудски начин прављења филмова, ни живот у Лос Анђелесу. А ни тамошња храна, ни хумор који се истиче сопственим одсуством, ни њихов систем вредности. Потпуно ми је бесмислено што тамо цензуришу секс, а зато насиља има на све стране. Да ли икако можете да упоредите рад у Америци и Европи?

У Европи редитељ има апсолутну контролу над својим делом. Глумци и екипа раде за њега. А у Холивуду редитељ, глумци и екипа раде и повиновани су продуценту. Продуцент је тај који има новац и право на коначни производ. Једном речју - ауторство!

Да ли то за вас, као глумицу, много мења рад на процесу изградње лика?

Умногоме се мењају ствари на снимању када редитељ снима за продукцију… Авантура се деперсонализује и стварање високе моде на сету претвара се у јефтину марку, чији је једини циљ да задовољи све!

Одиграли сте сјајну улогу у филму 101 Рејкјавик још 2001. године, али од тада све ређе чујемо за вас. Шта се заправо догодило, зашто не снимате чешће?

Шест година сам провела на интернационалној турнеји презентујући моја два компакт диска. Сећам се, у Београду сам певала песме са албума Putcheros do Brasil. Тих година, музика и публика су ме спасили да не полудим у четрдесетим, где се одједном више не налазе добре улоге за глумице. Ни добре ни лоше, једноставно их нема! Па чак и ако се нађе нека, она није за мене! Моје једине две године паузе биле су четрдесета и четрдесет прва. Зато сам их посветила стварању музичке каријере. Певајући на концертима широм Европе лепо сам преживела моје четрдесете, и захваљујући публици била сам најсрећнија жена на свету током те деценије!

Тренд је данас да су глумци и политички ангажовани. Да ли мислите да је неопходно да глумац буде и борац за друштвени активизам у свету у коме живимо данас?

Не, ми глумци нисмо обавезни да се бавимо политиком! И то је добро. Срећна сам што сам аполитична. Још сам срећнија што сам атеиста.

Да ли мислите да филмови данас губе оно што их чини уметничким делима? Шта је теже за вас као уметницу међу глумцима – да нађете улогу у комерцијалном филму или да пронађете добар женски лик који бисте тумачили?

Не знам, за мене је битно волети и бити вољен! На првом месту занима ме прича, потом редитељ и на последњем месту улога. Не занима ме да ли је улога мала или велика, али прича и редитељ морају бити добри! Без те две компоненте не прави се филм који се мени свиђа!

Играли сте и у македонском филму Жена која је обрисала своје сузе, пре неколико година. Како је изгледала сарадња са сестрама Митевски током рада на том филму?

Рад на том филму почео је као једна љубавна прича! Лабина ме је позвала на њен фестивал у Битољу да би ми доделила награду, и да би ми Теона успут лично предала свој сценарио. Али након што смо нас три провеле недељу дана заједно, Теона је решила да преради улогу и потпуно је прилагоди мени. Отишла сам из Македоније са наградом и невероватним сентиментом. Македонија ме је јако подсетила на моје детињство у Андалузији шездесетих година. Некако је све органско! У исто време тако далеко и тако блиско... Отишла сам уплакана на аеродром! Kасније сам се у Паризу видела неколико пута са Теоном која је тамо живела, и након шест месеци Лабина ми је послала сценарио на мејл. Прочитала сам само прву сцену… и поново сам се вратила на њу, узела телефон, назвала Теону и рекла јој: „Хајде да радимо!“То је био први пут у мом животу да прихватим сценарио на основу прве сцене коју сам прочитала. Никада у животу нисам прочитала тако моћну сцену!

Да ли понекад питате Алмодовара и Кормакуса када ћете поново радити заједно?

Не, никада! Такве ствари се не траже, жеља се не купује нити се продаје, она се даје и прима. И када прође, нема је више. Моју филмску реалност последњих година представљао је филм Рођена да победи у којој сам играла – Викторију Абрил! То је црна комедија Висентеа Виљануеве, која је постигла велики успех у Шпанији. Веома сам задовољна филмом и изнад свега поносна на редитеља – аутора са којим ћу надам се поново сарађивати. Висенте даје новi живот црној комедији, и филмској уметности уопште.