Весна Малишић
Дечачки снови и стварност
Усред експлозије грађанског незадовољства, продужене репресије система због седмодневних протеста широм Србије, док још љубичасте маснице од пендрека нису избледеле, а прекршајни судови штанцују пресуде о тридесетодневном притвору младим демонстрантима почетницима, председник Србије се огласио на Инстаграму: „По други пут у животу сам постао студент, овога пута - Високе спортске школе струковних студија @sportskaizdravstvena, у жељи да постанем кошаркашки тренер за клинце. Не бисте веровали колико сам срећан што после много година крећем у остварење дечачких снова.“Истина, најавио је председник тај куриозитет још пре извесног времена, али нема сумње да је прецизно изабрао тајминг објаве - након пристиглих најновијих резултата истраживања јавног мњења који му снове могу учинити спокојним и након повлачења са улица куљајућег беса грађана у распону од Не дамо Кошутњак до Не дамо Косово. Као да се њима обратио: Стрпите се, брзо ћу се ја повући. Али и првацима политичких странака: Ви ми не можете ништа, сам ћу да одлучим кад ћу да се повучем. А његови партијски другови, након ове објаве, нашли су се на појачаном посматрању – коме ће се насмешити брк.
И док друштвене мреже горе од коментара, док грађани заједљиво закључују како се председник изгледа враћа на почетно подешавање, па можда из другог покушаја успе да изађе на прави пут а да не иде преко Карловца, Карлобага и Вировитице – једна од функција ове објаве је испуњена – померање пажње и пражњење беса је у току. Али прави цинизам лежи у пројекцији његових дечачких снова, у томе чиме би у будућности да се бави председник, који је Србији, како сам каже, изградио све путеве, аеродроме, болнице и фабрике које има, јер је пре њега била у цивилизацијском каменом добу. Без великих прохтева, скромно и посвећено тренирао би, каже, кошаркашки подмладак неког локалног клуба. Проблем је, међутим, у томе што је прва лекција у сваком спорту фер-плеј, а председник Вучић је већ доказао да за ту витешку дисциплину нема ни афинитет ни предиспозицијe. Фер-плеј значи поштовање правила, судија и противника. Он увек претпоставља да се у борби не служи нечасним средствима, да се не вара, да се до победе не долази ниским ударцима и насилним средствима, да се према противнику односи с уважавањем, да се побеђени не вређа и не сатире и да се чува његово као и своје достојанство. Подразумева, наравно, уважавање ставова судија, без претњи њиховом интегритету и кад су њихове оцене строге. Штавише, смисао фер-плеја је да ојача судију у сваком од нас, ако за то имамо морални капацитет.
И – где у том опису проналазимо нашег председника? Који су то супериорни резултати његовог текућег и минулог рада из области поштене игре који га квалификују за тренера наше деце, оног који ће их подучавати витешким правилима игре? И где је српска стварност у тим невиним сновима председника? Згужвана и дистопична слика у којој су мржња, понижавање, дисквалификације, подметања, напади на политичке противнике, основни алати владајуће политике која добија убрзање у покушају да сатре све који јој се супротставе – било да се ради о лидерима опозиционих странака, интелектуалцима који критички мисле или медијима који извештавају изван диригованог очекивања. Показала је протеклих дана и како може да користи и полицију и батинаше и параполицију и преке судове да би застрашила грађане који јој се супротстављају. Тако да уместо елементарних и минималних правила демократског друштва имамо спектар насиља које преплављује социјални и политички пејзаж и претећи мења перспективу ове земље. Враћајући нас поново у оно време кад је опозиција тражила свој глас на улицама, кад су институције система постајале места апсолутне самовоље власти, а Србија друштво мржње и насиља.
Надреално је да председник машта о својим дечачким сновима баш у тренутку кад европски парламентарци разматрају могућност писања извештаја, по угледу на онај Рајнхарда Прибеа о Македонији из 2015, о катастрофалном стању људских права и медијских слобода у Србији.
Буђење председникових дечачких снова усред сурове стварности коју управо он обликује показује да смо у много већем проблему него што се то чини на први поглед.
Проблем са председниковим дечачким сновима је у томе што је прва лекција у сваком спорту фер-плеј, а он је показао да за ту витешку дисциплину нема ни афинитет ни предиспозиције