Скупштина изван Скупштине
ПОТРАГА ЗА РЕЦЕПТОМ ЗА ПРОМЕНЕ
Група активиста позвала је на прављење оквира за промену система и трансформацију Србије у „слободну, демократску, цивилизовану и социјално одговорну заједницу равноправних грађана“. Колике су шансе за то
Делује логично: ако је већ, недемократским изборним условима и злоупотребом институција, опозиција истерана из парламента – односно, постојећи парламент узурпиран од стране представника једног дела друштва – другом делу подељене Србије и не остаје ништа друго него да направи свој парламент.
Могло би се то, рецимо, упоредити са актуелним прављењем паралелног система помоћи здравству. Док власт тврди да су нам „болнице боље него у Немачкој“, грађани се, широм земље, самоорганизују и набављају све што се може набавити – од лекова, преко заштитне одеће и постељина, до респиратора.
Али, није баш све упоредиво. У случају покушаја спречавања колапса здравственог система, мотивација је јасна – мрежом узајамне помоћи најдиректније се бране животи. А колико
су људи спремни да се ангажују у прављењу новог система који би, једног лепог дана у будућности, могао да постане оквир у коме живимо?
Идеју о прављењу Скупштине слободне Србије званично је, прошле недеље, промовисала група београдских интелектуалаца – професори Биљана Стојковић и Чедомир Чупић, академик Душан Теодоровић и председник Удружења за заштиту уставности и законитости Саво Манојловић, сви заједно представљени као Организациони одбор Скупштине слободне Србије.
Они су најавили да ће скупштина бити састављена од „професионално остварених људи и достојанствених грађана који су радом и понашањем дали допринос развоју демократије“. Циљ ће им, како су рекли, бити „прављење оквира за промену система и трансформацију Србије у
слободну, демократску, цивилизовану и социјално одговорну заједницу равноправних грађана“. Речено је и да би, у наредним данима, тек требало да буде формиран Организациони савет скупштине који ће дефинисати начин рада, избор чланова и функционисања тог тела и да је у плану да у састав скупштине у настајању буду позвани људи из свих делова политичког спектра.
Идеју су одмах подржали Странка слободе и правде (ССП) Драгана Ђиласа и Зоран Лутовац, председник Демократске странке, а власт је узвратила на уобичајен начин, овог пута кроз уста (саопштење) Небојше Стефановића, одлазећег министра унутрашњих послова. Стигао је цео пакет: скупштина је названа „Ђиласовом“, поменуто је „насиље“, „долазак на власт по сваку цену“, „народ који је јасно рекао шта жели“, „закон који
важи за све“. Наведено је и неколико историјских примера, међу којима највећи потенцијал за даљу експлоатацију вероватно има поређење са Призренском лигом „коју су формирали челни људи албанских породица са територије КиМ, са циљем да пониште одлуке Берлинског конгреса о територијама Кнежевине Србије и Кнежевине Црне Горе и уједине све Албанце у једну албанску државу“.
За Биљану Стојковић, такав одговор власти је „знак да су се уплашили“, такорећи добра вест – иако је дошла у моменту у ком чак ни сами иницијатори не знају тачно како ће се њихова замисао развијати. Не желе, каже, да мала група људи запечати структуру, већ чекају резултат разговора са интелектуалцима из „десног“дела политичког спектра, након чега би, сви заједно, дефинисали начин рада. У тренутку разговора за НИН, професорка Стојковић није могла да каже ништа конкретније од тога да су стигли позиви бројних заинтересованих појединаца, организација и струковних удружења, да цела идеја није идеолошка („јер живимо у претполитичком друштву“) али и да нису добродошли разни екстремни теоретичари завера и слични.
Није баш да су властима потребни аргументи да нешто повежу са мрским им Ђиласом, али, овога пута јесу од њега лично добили разлоге за тврдњу о „Ђиласовој скупштини“– идеју о формирању алтернативне скупштине лидер ССП-а изнео је у недавном гостовању у Утиску недеље, што је, према речима саговорнице НИН-а, малу групу људи која је о томе размишљала од јануара, довело у неприлику. Лакше им је, каже, било када су сазнали да је и на десном спектру постојало слично размишљање - што види као сигуран показатељ да је реч о правој идеји у правом тренутку. Тврди да нема места спекулацијама о „новом паковању“иза ког се крије Савез за Србију и да се странке које подрже Скупштину неће мешати у њен рад.
Истовремено, Биљана Стојковић каже и да нема речи ни о покушају „преузимања“политике од странака, у складу са тренутним „чудним већинским ставом грађана“да нам партије нису потребне. „Нико од нас нема жељу да се бави политиком“, каже, али уз мали додатак – осим, евентуално, у случају формирања на годину дана орочене техничке владе која би припремала услове за демократске изборе.
Професорка Стојковић не крије стрепњу кад размишља о реализацији великих жеља: да, кроз умрежавање територијално и професионално различитих актера, Скупштина омогући прављење законских решења у разним областима. И да, истовремено, формира активистичке кругове широм Србије, где би се тражила решења за локалне проблеме - који би, потом, били инкорпорирани у законе.
Није та стрепња баш ни неоснована, без обзира на ентузијазам: гледали смо, још од деведесетих, бројне покушаје формирања влада у сенци и других паралелних институција - додуше, увек као страначких пројеката. И углавном су се, подсећа политиколог Вујо Илић, сводили на средство за утицање на бираче путем медија који су извештавали о њиховим намерама. Другим речима – били су вест, а не мотивациони фактор који би могао довести до неког конкретног резултата.
Илић не верује много у могућност да ће, у постојећој атмосфери, иницијативни одбор истомишљеника моћи да привуче људе другачијих ставова. Ако би постојале озбиљне идеолошке разлике међу људима који се окупљају, то би било занимљиво, каже, али, ако се то не деси, претвориће се у елитни клуб, о чијим активностима ће извештавати само
Нико од нас нема жељу да се бави политиком, осим у случају формирања орочене техничке владе која би припремала услове за демократске изборе
медији које, такође, прате људи сличног опредељења – критичка јавност која је већ сада добро информисана и нема претерану потребу за још једним простором за дебату.
Илић каже да је свака иницијатива вредна и да није лоше да постоји форма организовања пријемчива антипартијски расположеним људима. Не верује ни у процене да би скупштина могла довести до још једног расипања енергије - али не види ни велику шансу да се реализује „добра намера“повезивања грађана целе Србије. И то не само зато што, бар за сада, није јасна организациона форма на терену, већ зато што је реч о захтевном подухвату, који подразумева ресурсе за путовања и активности. Он подсећа да су, рецимо, деведесетих, када су настајали синдикати, асоцијације и разна струковна удружења, постојали грантови из иностранства, али и сарадња са партијама које су имале власт у појединим општинама.
Ентузијасти који праве Скупштину слободне Србије, за сада, осим много добре воље, активистичког искуства и свести о стању у коме се земља налази, имају, према речима професорке Стојковић - понуде за бесплатно коришћење просторија за састанке. Појавили су се, каже, и потенцијални донатори „који немају везе са странкама али јесу друштвено важни“, а о евентуалном страначком финансирању нема ни говора – мада се то готово и подразумева, с обзиром на одсеченост опозиционих странака од државне касе.
А што се тиче подршке из иностранства, финансијске или било које друге – и даље је јасно да се свака таква нада налази у домену утопијског размишљања. Ништа битно – још увек – нису променили ставови већине европосланика о стању демократије у Србији. Нити су до промене довели наводи у појединим документима, као што је рецимо, управо завршена анализа Истраживачког сервиса ЕП о утицају пандемије на изборе широм света у којој се, још једном, Србија наводи као крајње проблематичан пример. Уверење да ће Вучић дати уступке везане за Косово можда није тако чврсто као раније, али и даље је кључно за формулисање политике Запада према Србији. Наша земља, наш проблем, уосталом.
Мала је вероватноћа да ће, у постојећој атмосфери, иницијативни одбор истомишљеника моћи да привуче људе другачијих ставова Вујо Илић