ВРЕМЕ РАСКИДА
Кина и САД
Комунистичку партију Кине и њене цензоре страшно нервира кад се партијским и државним челницима надевају надимци, поготово ако су - а обично јесу - мање или више подсмешљиви. Председник Си Ђинпинг је тако међу сународницима још тамо од 2013. познат и као Вини Пу, али се сваки помен љупког медведића у контексту који се може схватити као алузија на шефа државе сместа уклања с тамошњих друштвених мрежа, а интернет претраге подешене су тако да дају само званично одобрене резултате; жути малиша је, укратко, високо на списку сумњивих лица.
Чега толико страшног има у томе да вам председника - притом изразитог чврсторукаша - пореде с једним од најсимпатичнијих ликова светске књижевности за децу морали бисте да (опрезно) питате саме Кинезе. Тек, када је амерички државни секретар Мајк Помпео на Твитер окачио фотографију своје кује окружене омиљеним играчкама, међу којима је централно место заузео плишани Вини Пу, у глобалној интернет заједници, а онда и у многим мејнстрим медијима, то није прошло непримећено. Да ли то - постављено је питање - Помпео „тролује“Кину и њеног лидера? Твитер је додуше, као и друге западне друштвене мреже, у Кини забрањен, па порука није ни стигла до оних којима је упућена, ако је упућена; свеједно - указују интерпретатори наводно скривених значења - призор на фотографији могао би бити алузија не само на Сија, него и на то што кинеска штампа, кад жели да их увреди, Америку и америчке политичаре (па и Помпеа) редовно назива „псима“. Е сад, ако се тај метафорички пас игра метафоричким Винијем Пуом, онда...
Онда вам је то ниво интелектуалне дебате о најважнијем спољнополитичком питању нашег доба, кад га спустите на раван лаке забаве.
Прилике су, међутим - досад је ваљда већ свима постало јасно - све само не забавне. Сучељавање све асертивније, па и агресивније Кине, те све непредвидљивије и безобзирније Трампове Америке, у сукоб је, на један или други начин, већ увукло и блиске америчке савезнике; паралелно с тим, у земљама у непосредном кинеском суседству расте анксиозност изазвана наизглед (и буквално) безобалним амбицијама Пекинга; а слуђена, рањена Европа нервозно баца погледе на обе стране, забринута да би у судару два силеџијски настројена геополитичка
дива могла да извуче најдебљи крај. Све ово - или скоро све - дешавало би се и да свет у међувремену није задесила катастрофа у облику пандемије новог вируса корона, за чије неконтролисано ширење кинески режим, због иницијалног заташкавања и неблаговременог реаговања на појаву заразе, сноси највећу одговорност; и коју је Америка, услед некомпетентности Трампове администрације, дочекала криминално неприпремљена, плаћајући за то цех у виду највећег броја инфицираних и преминулих на свету. Овако како је, тај суморни, неизвесношћу испуњени глобални амбијент Пекинг цинично злоупотребљава за убрзано остваривање дугорочних интереса, као што га Бела кућа бесрамно политизује за унутрашње и спољне потребе.
Ако је ковид-19 интензивирао сучељавање две велесиле, чијe су главне манифестације текући трговински рат, дугорочна борба за војни, стратешки и економски примат у Јужном кинеском мору, те надгорњавање око коришћења/елиминације 5Г технологије телекомуникационог гиганта, компаније Хуавеј (због сумње да је кинески режим користи за шпијунажу), скорашња дешавања у Хонгконгу и у вези с њим су додатно скратила временски опсег у коме се тај процес одвија; а шокантни извештаји о прогону припадника ујгурске националне мањине у северозападној провинцији Синђанг додали му мрачну ауру која у сећање призива хладноратовски конфликт два непомирљива система.
Закон о националној безбедности који је Кина наметнула Хонгконгу и којим се централним властима дају овлашћења да пресуђују у случајевима подведеним под сецесионизам, субверзију, тероризам или страно мешање - притом намерно толико непрецизно дефинисаним да практично елиминишу сваку могућност јавне критике власти - имао је ефекат оне пословичне капи која је прелила чашу. Несрећне продемократске активисте у Хонгконгу који се противе фактичком укидању аутономије, за коју се Кина обавезала да ће је поштовати 50 година након што је град 1997. враћен под под њен суверенитет, више ни аутоцензура не може спасити од државне репресије: откако је закон ступио на снагу, полиција је приводила и демонстранте који су, уместо исписаних слогана, на улице излазили у рукама држећи празне плакате. У таквој ситуацији, некакав одговор Америке и савезника на понашање Пекинга постао је неизбежан.
Прошле седмице Доналд Трамп је потписао извршну наредбу којом је укинут преференцијални економски третман Хонгконга и суспендован сет прописа на основу којих су САД граду гарантовале посебан статус у односу на остатак Кине у низу области; председник је ставио потпис и на закон којим се уводе санкције кинеским званичницима укљученим у примену закона о националној безбедности, од визних рестрикција до мера против банака у којима имају рачуне. Помиње се чак и - тешко замислива - могућност обуставе издавања виза свим члановима кинеске Комунистичке партије, по узору на одлуку којом је Трамп 2017. забранио улазак у земљу држављанима неколико муслиманских земаља; но није јасно како би САД могле да установе ко је од кинеских држављана који би да уђу у земљу члан партије, а ко не, све и да се занемари чињеница да КП Кине има 92 милиона чланова.
САД су санкције увеле и за функционере одговорне за спровођење репресивних мера усмерених против Ујгура у Синђангу, одакле већ дуго стижу дубоко узнемирујући - и документовани - извештаји западних медија и организација за људска права: најпре о сабирним центрима за „преваспитавање“и масовној интернацији припадника овог народа исламске вере (оперише се бројком од око милион људи), а однедавно и о кампањи присилне стерилизације ујгурских жена, како би се смањио природни прирашај у тој популацији. Вашингтон је такође територијалне претензије Кине у Јужном кинеском мору први пут оквалификовао као „потпуно нелегалне“, што наговештава активније супротстављање кинеској експанзији на том подручју - и делује као порука охрабрења земљама региона забринутим таквим развојем догађаја да нису препуштене саме себи.
Кинеске власти су заузеле позу дубоке увређености и најављују противмере. Засад на том плану није учињено много, осим што је на црну листу стављена мала група америчких политичара, укључујући сенаторе Марка Рубија и Теда Круза; али ће тога свакако бити још. Ситуацију по Кину, ипак, компликује то што је у кратком року отворила толико фронтова и покварила односе с толиким бројем земаља - макар то и не било увек само њеном кривицом - да то не може а да се не одрази на њену способност успешног „хендловања“толиких отворених питања у исто време.
Јер, Пекинг је тренутно у клинчу и с Аустралијом, због инсистирања Канбере на међународној истрази о кинескоj одговорности за пандемију, на шта је узвраћено увођењем високих царина на аустралијску робу. С Канадом, због тога што је по америчком налогу, због наводног кршења америчких санкција против Ирана, још крајем 2018. ухапсила Менг Ванжу, финансијску директорку Хуавеја и ћерку оснивача компаније, за шта је казна стигла у виду хапшења двојице канадских држављана због, опет наводне, шпијунаже. И наравно, с Великом Британијом, што због Хонгконга (после САД, Аустралије и Канаде, сада су и Британци на ригидни кинески закон одговорили суспензијом споразума о екстрадицији с бившом колонијом); што због Хуавејове 5Г технологије, које се, у тоталном заокрету у односу на одлуку из јануара, када је дала сагласност за њено ограничено коришћење, влада у Лондону - у великој мери због снажног америчког притиска - сада у потпуности одрекла, обавезујући мобилне оператере да је (уз велике трошкове које то подразумева и за њих, и за кориснике, и за државу) до 2027. у потпуности избаце из употребе.
А овде су, и не баш детаљно, побројани само текући кинески спорови с англофоним делом света.
Биће онда да ће се, преживи ли корону, у наредним месецима и годинама свет још свачега нагледати уколико Трамп у новембру не буде најурен из Беле куће, а председник Пу... - овај, Си - мало не повуче кочницу. А не би се рекло да му је то намера.
Кина је за кратко време отворила много фронтова и покварила односе с низом земаља