АКТ ПРОТИВ НАСЛЕЂА

Рериховe сликe

Председник Руске Федерације Владимир Путин потписао је 13. 7. 2020. закон којим је ратификовао споразум о размени 166. листа Мирослављевог јеванђеља за седам слика Николаја Рериха из Народног музеја у Београду. Овај чин уједно је и завршни потез у реализовању апсурдног договора између Русије и Србије, означавајући крах српске културне политике. Не постоји ниједно правно, историјско или културно-политичко објашњење које оправдава размену Рерихових слика за незаконито одношење 166. листа Мирослављевог јеванђеља од стране руског научника Порфирија Успенског.

Упркос бројним критичким написима у медијима, српска власт није одустала од договора са Руском Федерацијом. Уместо прихватања добронамерних примедби и утврђивања шта је све од српског културног наслеђа на незаконит начин завршило у Русији и другим светским центрима, актуелна српска власт је истицала вредност и значај Мирослављевог јеванђеља. При томе не разумевајући да нико не оспорава његов значај и да се полемика не води око процењивања вредности и значаја дела у размени, већ искључиво око поштовања законских и етичких принципа. Истовремено, критичка јавност се супротставила брисању дела међуратне културне историје, у којој су руски емигранти и Николај Рерих имали своје место.

Ток и детаљи преговора о размени биће детаљно познати тек када буду доступни увиди у српску и руску документацију, али већ сада на основу хронологије догађаја и новинских извештајa могу се назрети њихови обриси и карактер. Недостајући 166. лист био је изложен 2015.

у Музеју Вука и Доситеја, а већ 2016. приликом посете Русији председника Србије Томислава Николића започети су преговори о некаквој евентуалној размени. Тада је објављено да ће 166. лист бити замењен за икону Богородице Владимирске из 17. века, која се налази у београдском Народном музеју. Иако овај договор није реализован, већ тада су дате назнаке политичке самовоље и спремности да се противправно узимају дела из колекције Народног музеја.

У току 2017. агенција ТАСС објавила је да је у београдском Народном музеју пронађено седам Рерихових слика „чија је судбина била непозната“од напада Немачке на Југославију 1941. Ове нетачне вести и касније су понављане, па их је изнео чак и српски министар културе. Изношење нетачних информација може да се тумачи искључиво као тенденциозни акт срачунат на манипулисање српском и руском јавношћу. Писање ТАСС-а да су слике изгубљене и пронађене од стране њиховог дописника представља увреду за рад Народног музеја, приказом како вредна уметничка дела заборављена леже у музејским депоима – иако су Рерихове слике биле изложене у сталној поставци и о њима писано у стручној литератури. Тек ће неки потпуни увид у документацију Министарства културе и информисања Србије показати да ли су министар и његов тим заиста били неинформисани.

Размена Рерихових слика за 166. лист Мирослављевог јеванђеља мора се сагледати у ширем оквиру савремених српско-руских културних и политичких веза. Последњих година видљиво је снажно присуство руског утицаја у јавним просторима Србије. Мозаици у Храму Светог Саве израђују се под руководством руског академика Николаја Мухина, а значајни донатор ових радова је компанија Гаспром њефт. Монументални, идејно и иконографски потпуно бесмислени споменик Стефану Немањи за Савски трг у Београду израђује руски скулптор Александар Рукавишников. Подређеност Русији показује и председник Србије приликом сусрета са председником Руске Федерације. Он је у више наврата поклонио старе руске иконе руском председнику, а да српска јавност уопште није обавештена одакле оне потичу.

У склопу наведених догађаја може се разумети и договорена размена. Очигледно је извршен огроман уступак руској страни, легализовани су незаконити поступци Порфирија Успенског и оштећено је сопствено културно наслеђе. Ова размена свакако није пријатељски чин Русије. Руска страна ће овако однети целокупну колекцију Рерихових слика из Србије и јасно демонстрирати своју моћ. Важно је напоменути да није успео сличан покушај Русије да добије Рерихове слике из загребачких музеја, јер им то нису допустили закони хрватске државе. Очигледно да ова неправедна размена није последица ничег другог већ одлуке Републике Србије, која ће остати пример катастрофално вођене културне политике на штету сопствених права и културног наслеђа.