ЕВРОПА ЈЕДВА ПРЕЖИВЕЛА КОРОНУ
План за опоравак
Најважнија економска одлука од увођења евра, како ју је назвао Паоло Ђентилони, европски комесар за економију, коначно је донета после четири дана мучних преговора, тешких речи, претњи, одлагања, напуштања састанака и поновног враћања и још којечега што се могло видети на самиту Европске уније.
Заједнички буџет за наредних седам година износиће 1.824 милијарде евра, као што је било предложено на почетку, од тога ће се за економски опоравак издвојити 750 милијарди, од чега ће 390 милијарди отићи на грантове. Тако је, барем привремено, решен сукоб, који је јасније него икада показао колико су климаве европске везе и колико је мало поверења остало међу чланицама.
Ангела Меркел, немачка канцеларка, и Емануел Макрон, француски председник, на почетку су предложили задужење које је усвојено, фонд за опоравак, који је усвојен, али и помоћ
од 500 милијарди евра земљама чије су економије најугроженије. Та помоћ је одмах постала спорна, почеле су да стижу примедбе, па је предлог убрзо модификован, смањен је на 450 милијарди, па на 400, и ни то није било довољно, па се најзад стигло до 390, колико је усвојено.
Био је то прилично тежак задатак, блок који предводи Холандија, у коме су се нашле и Аустрија, Шведска и Данска, инсистирао је на контроли фондова, како би се тачно знало у ком се тренутку колико и на шта троши, а поред тога помоћ би била условљена и поштовањем демократских стандарда. Услов о стандардима односио се пре свега на Пољску и Мађарску, две владе које нису по вољи Бриселу и чијим се лидерима замера утицај на медије, универзитете, цивилно друштво, недостатак слободе, угрожавање људских права.
„Они који су наследили слободу, владавину права и политичку демократију, немају искуство источних земаља које су се бориле против комунизма“, одговорио је на то Виктор Орбан, мађарски премијер
У оптужбама да је Марк Руте, холандски премијер, одговоран „за цео хаос“, јер је инсистирао на мањој помоћи, већој контроли и могућности да се она укине уколико се испостави да се не поштују стандарди, добио је савезнике у италијанским и шпанским представницима за које је Руте већ постао „Господин Не“како су, не без цинизма, прокоментарисали његове ставове. Алузија на видео-клип из априла на коме је снимљен на улици како у разговору са грађанима, на повике једног од њих да не даје новац „тим Италијанима и Французима“, одговорио: „О, не, не, не! Запамтићу то!“, показала је какав утисак холандске лекције о дисциплини и штедњи остављају на европске партнере, који су већ израчунали колико Холанђани инкасирају од трговине са тим истим партнерима.
Или, како је то већ приметио Романо Проди, некадашњи председник Европске комисије: „Ако се догоди велика криза, коме ће Холанђани продавати своје тулипане?“
Ипак, Руте је, осим што на уму мора да има и изборе који га чекају следећег марта, показао оно што европски лидери већ знају, да оно што се назива европским вредностима није довољно да држи на окупу 27 држава које се боре са кризом на више поља, да се оне различито тумаче и да нису издржале тест на који су стављене када је почела борба са вирусом корона. Мало је тада остало и од европске солидарности и могле су се чути речи сличне онима које су сада изговорене приликом међусобних оптужби о помоћи или злоупотреби исте.
Овај самит је завршен уз огроман напор лидера који знају да се не могу извући из долазеће кризе без договора са другим чланицама, а ипак начин на који је договор постигнут показује да се лако може догодити да се тај договор ипак распадне.
Ђентилоне је већ истакао да је рецесија дубља него што се очекивало, да прогнозе нису биле тачне, да се чланице са кризом не боре истим темпом и да је разлика све већа. Упозорио је да је то је озбиљна претња ЕУ и да би могла да доведе и до њеног распада.