СЛОБОДАН СИ АКО НЕ ЋУТИШ
Никола Арсенић
Све и ако је политички исказ „студенти су у праву“чиста фраза и матрица за манипулацију овдашњим студентским протестима, тај младалачки крик за слободом не јењава, преношен са нараштаја на нараштај. И иконографија сузбијања отпора је слична кроз историју - кордони полиције, пендречење, сузавац, коњица, пси, борна возила.., с тенденцијом да буде све окрутнија како се сужава демократија. Па опет, студенти предњаче у борби за достојанство грађана, често апострофирани као кривци за све и свашта у текућем периоду.
Не, они нису одговорни за ширење ковид заразе, нити су „успавани“и „аполитични“, нити „неспособни да дефинишу правду“, ни уско усмерени на своје циљеве и потребе, за шта их неретко оптужују, поручује Никола Арсенић, бриљантан студент треће године Правног факултета у Београду. Познат је јавности као глас своје миленијумске генерације која не пристаје на репресију, од одузимања права на зарађени комад хлеба, преко затварања Александра Обрадовића, узбуњивача из Крушика, до лишавања академске будућности оних на којима будућност почива. Најреволуционарнијих и најгласнијих, баш зато што су „њихови родитељи уцењени радним местима“, али и што им је вера у промене посустала.
Истина, његови мајка и отац су га другоме учили, да си слободан у мери у којој не ћутиш. И сами спортисти, као и он и сестра, пренели су му и тежњу ка победи, одбијајући опцију пуког учешћа. Део бунтовне крви добио је и преко пупчане врпце: мати му је протестовала против Милошевића са стомаком до зуба, у обе трудноће.
„Међутим, освестио сам се у потпуности тек кад сам био у болници због некакве интервенције. У мојој је соби био извесни Ивица, много старији од мене, али такође прекинуте кошаркашке каријере из здравствених разлога“, Арсенић прича. Наиме, он је имао срчаних тегоба, а „чика“Ивица је био слеп, изгубивши вид јер „није имао да плати 3.000 евра за операцију“. Ово је Никола доживео не као лични пех болничког цимера, већ као „сурову грешку система“.
Зато се одлучио за студије права, како би прокрчио пут ваљаним законима, решен да остане овде и „знање имплементира у Србији“. Имао је много могућности да оде, рецимо на Масарик универзитет у Брну, али није могао да поднесе да „13. април 2019. прође без њега“. Србија је тад кључала од протеста, кулминирајући скупом опозиције Сви као један - 1 од 5 милиона, након четири месеца демонстрирања против „крвавих кошуља“, односно, премлаћивања Борка Стефановића, тадашњег председника Левице Србије.
Народ се дигао и због неразјашњене смрти Оливера Ивановића, лидера СДП-а, као и за фер услове будућих избора.
Иако је масовни бунт доцније утихнуо, наша је држава бар тог дана била слободна, што је код Арсенића подстакло веру у могућност промене. Вођен идејом о солидарности, основним везивом побуњеника, укључио се у слободарске покрете попут У име културе и Не дамо паркић. На једној од трибина Разговори под липом у његовом родном Ваљеву, названој Има ли наде за младе, указао је на проблем егзистенцијалног егзодуса омладине, тачније, практично „протеривања“50.000 углавном младих људи. Затим је био један од иницијатора покретања онлајн петиције за ослобађање Александра Обрадовића, и самог Ваљевца. На дан његовог пуштања из кућног притвора, Арсенић је пред Палатом правде прочитао писмо „Оптужујем”
Ово је друштво у коме сви знају ко је Синиша Мали, „купац дипломе“, а не знају ко је Тома Гаврић, који је прошле године освојио прво место на Међународној олимпијади из микроелектронике
Емила Золе, сматрајући сличном кривицу француске владе за прогон недужног Алфреда Драјфуса, са тада актуелном српском ситуацијом. Последња битка била је наоко личнија, било је то супротстављање позиву Александра Вучића студентима да због короне напусте студентске домове.
Високо школство је тад већ било у полураспаду због пандемије, без мера заштите студената. Захтеви уобличени петицијом уз масовни излазак на улице, односили су се на незатварање домова, организовање додатних испитних рокова за оболеле студенте, али и остале, бесплатно тестирање на ковид-19, укидање школарина за самофинансирајуће академце у 2020/21. „Ни за једну од тих ставки нисам имао лични интерес“, он наглашава разлику између „ми“и „ја“, као базу солидарности, пред којом и Вучић мора да попусти.
Из сличног придавања значаја зборности, Никола тврди да он није јунак демонстрација, већ су хероји сви „претучени, малтретирани, затварани“. Уосталом, и „сви мислећи“које би ова власт да сатре у корену.
„Све ме то подсећа на сатиричне приповетке Радоја Домановића који ми све више личи на нашег Џорџа Орвела“, каже Арсенић. Заједничка црта за оба писца и нашу стварност је то што је „памет сувишна особина коју треба одстранити“. Доказ за ово му је Тома Гаврић, студент четврте године Електротехничког факултета који је крајем прошле године освојио прво место на Међународној олимпијади из микроелектронике, а да га овде нико не препознаје. „А сви знамо ко је Синиша Мали, ’купац дипломе’, или Златибор Лончар, са надимком Доктор Смрт, рецимо“, Арсенић поентира.
Накарадно створена друштвена клима неумитно рађа побуну, и
ништа не мари што је она уситњена, он сматра. Штавише, „борба између народа и власти увек је сукоб Давида и Голијата, па је погрешна тактика гађати га у главу, јер можеш да промашиш“. „Упутније је ударити у ноге, па ће Голијат прво да се сагне, па да клекне и најзад легне, када га је лакше поразити“, бављење кошарком Николи помаже и да разлучи приступе протесту.
У таквим околностима ни појединачних тригера за револт не мањка, корисних за општи отпор. Било то укидање ослобађајуће пресуде за једног од демонстраната, Игора Шљапића, или пребијање аутистичног детета у Новом Саду, и бацање његовог бицикла током недавних протеста. Или то што ријалити Задруга добије 19 милиона порука, а да малој Софији фали 200.000 СМС-ова за лечење. Или шизофренија коју изазивају контроверзне изјаве „струке“, па је „корона два сата вирус који пролази, а следећа два она претвара плућа у желатин“. „То ме увек изнервира, али гледам да каналишем енергију у смеру проналажења решења“, тачка је где се спајају младост и зрелост овог 22-годишњака.
Шта даље са тим особинама? И у томе иде корак по корак, па прво намерава да заврши факултет. Интимно жели да буде адвокат. Припадност политичким странкама га не привлачи због превртљивих идеологија о којима већина чланова нема појма, концентрисана на профит. Тренутно је опседнут размишљањем о незапослености младих људи и решавању овог питања по моделу кризног фонда Европске уније.
„Напросто не могу да легнем и мирно заспим, а да нисам покушао да исправим бар неку од системских аномалија“, реченица је која Николу Арсенића најбоље одређује. Још једна, битна за његов психолошки профил, звучи: „Нема бољег осећања од тога да си некоме помогао“.
Ако је и мали проценат српске младежи налик Арсенићу, обе ове изјаве говоре о томе да је моћ у студентима, и једино је важно где та снага одлази, да парафразирамо овог младића који интерпретира речи Бертолда Брехта. Једино што се Брехтов цитат односи на „људе“, делом и уморне, све и ако, или баш зато што су некада били мислећи студенти, дежурни предводници побуна.