СЕЋАЊЕ ЗАРОБЉЕНО У ЈЕЗИКУ
Семездин Мехмединовић
После дела Ме`мед, црвена бандана и пахуљица, награђеног признањима „Меша Селимовић“и „Мирко Ковач“за најбољи роман објављен у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији 2017. године, Семездин Мехмединовић представио је нову збирку кратке аутобиографске прозе Ово вријеме сада, у издању Фрактуре. Писац рођен 1960. у Кисељаку код Тузле, од 1996. до 2019, живео је у Америци и селио се тринаест пута.
Сада приповеда о повратку у Сарајево, с тим да све просторије у причама доживљавају чудесне промене. Празан простор одједном постаје жив, и обратно. Наратор је узнемирен открићем да соба може да има бесконачан број изгледа, идентитета и лица. „Да у истој соби, у току једног сата можеш бити станар, па странац.“Отвара врата сећањима. „Вратио сам се у стари сарајевски стан, а као да сам стигао у далеке осамдесете. И сада се полако навикавам на своју прошлост.“Чудан је његов осећај места. Догађаје који су се ту збили, које ту записује, доживљава као да су се збили у другом стану, у другом граду.
У игри учествује Ворхол, неретко је ту огледало. Ожиљак, попут оног на лицу пошто му хирург извади камен („И људско тело има своју архитектуру“). Ожиљак што посматра у садашњости, сећајући се свог портрета који је још 1990. урадио сликар Садко Хаџихасановић. „Управо овдје гдје се затвара ожиљак, на мјесту гдје је из мене извађен камен, на платну је Хаџихасановић нанио слој малтера на мој лијеви образ, тако да је произвео утисак тијела које се трансформира у грађевину.“
Семездин Мехмединовић потврђује у разговору за НИН да постоји јака узајамна повезаност између текстова. „Заправо, моја је намјера у овоме моделу завршити још двије књиге, тако да приче буду међусобно повезане, да се проширују, или да добијају неочекивана накнадна разрјешења. Неки посвећени читалац којем ће то бити важно, одгонетат ће везе између људи и догађаја у неколико различитих књига.“
На 31. страници пише да има страх од измишљања. Сећање на радикалну промену насталу у учионици, зачас испуњеној уметничким сликама, описује као филмско, одмакнуто од реалног. Боје су у њему живље и све је успорено
налик сну. У каквом односу овде стоје фикција и аутобиографско?
„Као и у свим другим мојим књигама, колико год је аутобиографско, због тога што је то ипак селекција сјећања, издвајање дијелова из неког догађаја, оних који ме занимају као књижевна грађа, на крају је то увијек фикција. У неким причама, да би уопште могле бити испричане, понешто сам морао промијенити – простор у којем се све догодило, или неко име. Ово је, рекао бих, књига аутофикцијских текстова.“
Један од незаборавних ликова јесте сликар по имену Гроф. У месецима пред Олимпијаду, он и приповедач моловали су станове по Сарајеву. Гроф је успут, на скривеним местима, кришом знао да наслика некакву минијатуру што је по уметниковом осећању имала везе са станаром. „Једна је власница стана у Напретковој згради на Титовој улици, насупрот огледалу у спаваћој соби, на зиду имала урамљену своју црно-бијелу фотографију. А Гроф је иза огледала хиперреално насликао исту фотографију.“
Сличан поступак портретисања применио је и писац.
Ово вријеме сада бележи сусрете и са Маркесом и са Кемалом Монтеном. Но, посебну пажњу привлачи прича Писмо. Њен је јунак Лоренс Ферлингети (1919), оснивач књижаре и издавачке куће Сити лајтс, чију је књигу Мали дечак, написану у ауторовој 100. години, недавно објавила Геопоетика, у преводу Владимира Копицла.
Аутор више од педесет збирки поезије, драма и прозе, сликар и политички активиста – рукопис је отворио као мемоар о напуштеном дечаку, али је брзо престао да ставља тачке и од свега начинио песму у прози, са пуно узвичника, одлазећи у стара времена, где су и Гинзберг (хапшени су због Урлика) и Керуак, али истовремено остајући чудесно млад у садашњости. Тај заповедник бојног брода у Другом светском рату, учесник искрцавања у Нормандији („у чамцу на весла који се преврнуо“), сведок бомбардовања Нагасакија – пита се шта је у Малом дечаку заплет, да би овај повик, поплаву речи, назвао палимпсестима свести, проширеном епифанијом, никако романом.
Ферлингети је објавио Мехмединовићев Sarajevo Blues у Америци. Упознали су се, имао је грип, „интензивно плаве очи, водњикаве од назеба“, па му је препоручио да се не грле и упитао га да ли зна Воју Шиндолића. „Brother Vojo...“
Наш саговорник додаје да је Ферлингетија сретао и после описаног сусрета. „Насмијан и опуштен, човјек задовољан собом, умије се радовати ситницама. Беспријекорна морална позиција, он није узео ниједан државни долар за издавачку кућу и књижару, потпуна независност. Није собом опсједнут, није од оних који разговор претвори у властити монолог, поставља питања, занима се, радознао је. Мени је занимљиво било видјети да се једнако занима за поезију и за политику, пјесник и политички активист. Мислим да је то дио њиховог генерацијског стила или свјетоназора. Гинзберг је био активист. Али се, чини ми се, разликује од осталих битника. За разлику од Керуака или Гинзберга, Ферлингети је живио здравим животом. Кад сам га ја срео био је већ у осамдесетим, али врло луцидан, физички покретљив.“
Сити лајтс је штампао и чувене Мотелске хронике. Мехмединовић им је зато на ручку испричао да је у Сарајеву из југословенског часописа вадио преводе тог чувеног дела Сема Шепарда, упорно, из броја у број, а да су ти исцепљени листови касније укоричени и да је имао издање у том једном примерку. Уредница куће, одушевљена причом, саопштила му је да има поклон. У канцеларији је, међу документима, пронашла писмо Сема Шепарда. Пошто је прочитао Sarajevo Blues, Шепард је записао утиске и послао их Ферлингетију.
Питамо да нам покаже писмо. Написано је руком? „Прилично старински, прединтернетски и аналогно.“
Забележени су у збирци Ово вријеме сада и други упечатљиви сусрети. Тек пошто се вратио из рата, 1995, у Загребу, угледао је како се из магле, у уском пролазу, појављује Твртко Куленовић и „као да је угледао духа“вели: „О, ја сам чуо да ви нисте живи.“
Међутим, не заборавимо велику тему која повезује Мехмединовићеву и Ферлингетијеву прозу, два сасвим различита поступка. У првој, током поменуте игре са просторијама и повратком, где људско тело има архитектуру, приповедач често сања породичну кућу. Нема је, срушена је. Постоји само „у његовом дисању“, опет као ожиљак. Пао је на степеништу кад му је било четири године и повредио нос.
А Ферлингети, завршавајући кипећи ток свести у Малом дечаку, уз бројне поменуте личности и догађаје, виче како се Тони Џад, „интелектуалац за интелектуалце“, у мислима враћао „Кући Сећања као месту раног детињства“.
Дивно је што данас улица у Сан Франциску већ носи његово име. Од детињства је био остављен, изгубљен, сам. „Трачак нове свести“указао му се у детињем добу када га је друг оборио на под и одбијао да га ослободи све док не призна да не може да докаже да је жив и да не сања. Прошао је кроз сиротиште, живео са бескућницима, ноћио под мостом док је био студент. Често сањао „неког ко лута у неком граду“; „избеглицу у сопственој земљи“.
Семездин Мехмединовић пише да је наше сећање заробљено у језику.
Сусрет ова два човека био је зато „као шибица повучена преко ноћног неба“.
Било ми је занимљиво што се Ферлингети једнако занима за поезију и за политику, песник је и политички активиста. Мислим да је то део њиховог генерацијског стила, светоназора. Али се, чини ми се, разликује од осталих битника