ЗАШТО МЕ ТЕРАЈУ

Један је од стотину оних дечака паметњаковића који су упорно одлазили у Петницу, стипендиста француског Министарства одбране и Владе Француске као изузетно надарен, а у Србији га власт третира као хулигана и државног непријатеља

Богдан Раонић

Нашем народу је потребно наређење! Потребна је мотка, вриснуо је градоначелник Крагујевца, Радомир Николић, син бившег председника Србије Томислава Николића, пример непотизма који се као зараза шири Србијом.

Десет дана касније, грађани и то махом млади, узвратили су протестима. Била је то реакција тињајућег беса, изазваног не само лажима власти око вируса, манипулацијама подацима о зараженима и умрлима да би грађани изашли на изборе, а касније их оптуживала иста та власт за ширење заразе. Брутална претња градоначелника прелила је кап. Уместо моткама, неки од демонстраната каменицама су гађали зграду МУП-а када су видели шта та полиција ради демонстрантима у Београду. Оно полиције што није послато за Београд газило је те ноћи у Крагујевцу све пред собом. Та бруталност није забележена ни на једном протесту у том граду последњих деценија. То је онај мирни град, некада познат по производњи заставе, коју је свака друга просечна српска породица возила у време Тита, а и после њега. Ово некадашње језгро социјалистичког управљања и врло кратке демократије након тога, данас је само драстичан пример односа власти према махом сиромашним грађанима и тихи је сведок смрти демократије у Србији.

Наш јунак, двадесетогодишњи младић, затекао се те вечери у парку, на путу ка кући. Нешто касније, његовог оца назвала је бивша супруга. „Богдан је ухапшен“, рекла је кратко кроз јецаје.

Десет минута касније, отац је пролазио између полицајаца у згради МУП Крагујевац. „Они збуњени, ко сам, ја полако уз степенице“, каже. Кога сретне климне главом, добаци: „Добро вече.“Горе на спрату, уз степенице лево, ходник за дозволе. „Ту у том ходнику, дугом око тридесет метара, клече уз

зид, са једне и са друге стране, неки са лисицама на рукама а други са рукама иза леђа. Све младићи“, сведочи отац.

Један од полицајаца га посматра, не зна ко је али јасно му је да не треба да буде ту. Други га пита шта хоће. Одговара да му је син ухапшен и да проверава о чему се ради. Понављају да не сме да буде ту, да имају право да их задрже и да је ово место увиђаја.

Богдана сам срела недељу дана касније у стану родитеља. Просечна грађанска породица, финих манира, гостољубива и топла. Пети спрат, класична зграда некадашње социјалистичке градње. На новинарска питања Богдан одговара негацијом. Богдане, јеси рекао тати и мами шта си носио од оружја? Пендрек? Не. Стигао си оклопним возилом? Ништа. Јеси имао пса? Ни то. Пиштољ заглављен у чизми? Не. Нож неки скривени? Не. Добро, коњицу си повео за собом? Ништа. Бар си сузавац бацио? Не, ни то. Диплома? Остала је у кући? Не. Ааха, диплома је у бази података. Не у полицији? Не. У Француској. У Паризу. На престижном факултету Политехничких наука École Polytechnique?

„Да. Ја сам Богдан Раонић. Ја сам тај ’хулиган’, ухапшен јер рушим правни поредак“, каже. Ухапшен је са још око 40 младића у Крагујевцу. Задржан у притвору, у ћелији са још двојицом преступника, 48 сати. „Ћелија два са три, један кревет и нас тројица притвореника. Мислим да ћелија никада није прана. Прљава WC шоља. Зидови са траговима крви. Не знам због чега су притворена ова двојица са мном у ћелији, а и нисам се распитивао. Не, нисам размишљао о томе зашто сам се вратио у Србију у тим моментима. Знао сам зашто сам ту. То је моја земља. Ту су ми родитељи. Настава се због пандемије одржава онлајн. Ту је мој дом и увек ће то бити. Бринуо сам те вечери за мајку. Има висок притисак и сваки стрес за њу је могао да буде кобан. Послао сам мајци поруку: ’Ништа нисам урадио’. Али знао сам да брине и да непрекидно плаче. Она ионако стално плаче још откако сам отишао у школу ван Крагујевца, у Београд у Математичку гимназију. Те вечери сам гледао зидове ћелије и није ми било пријатно. Скупио сам се у седећи положај, на таман толико простора да поред мене могу да седе и ова двојица. Било је то у јеку пандемије, али о томе нико у полицији није водио рачуна. Нисам знао колико ћу ту провести времена. Повремено би пролазио неко од полицајаца и када бих питао када ће ме пустити, одговорили би површно: ’Можда и за тридесет дана’.“

Богдан је седео сада у свом стану у Крагујевцу, пребачене једне ноге преко наслона удобне голубијесиве фотеље, намештене испред читавог зида у прозорима иза којих светли град. Он није од оних који ће причати неке хвалоспеве о себи. Каже да воли пиво, музику, филмове, изласке са другарима. На питање је ли он најбољи студент тог престижног француског факултета, слеже раменима. Ни да, ни не, ни можда. Ништа. На питање који просек оцена је највећи на том факултету, од

говара - 4,3 јер је систем оцењивања другачији него код нас. Добро, има ли неко тај просек? „Не, нема. Никада га нико, колико знам, није имао.“Има ли много студената приближно тај просек? „Не. Само један.“Колики је твој просек? „4,28“.

Зашто је за њега значајан овај факултет? Говори да је велики број нобеловаца физичара управо са овог факултета и да један од њих предаје на овом факултету, да је тамо јасно одмах од почетка да сваког студента посебно посматрају, да најбоље не испуштају из вида. И, јасно је да су њега посматрали посебно. Због изузетних успеха током студија, Министарство одбране Француске обратило је посебну пажњу на овог младића из Србије који је такође примљен и на Оксфорд, али није имао пара за студије на том факултету. И, он је данас стипендиста француског Министарства одбране и Владе Француске.

Никада га нико није позвао из Србије. На њега нико у Србији није обратио пажњу. Један је од стотину оних дечака паметњаковића који су упорно одлазили у Петницу. Научна истраживања њима су забава. „Он је сам то изабрао. Само би рекао: ’Идем у Петницу’. То кошта око 30.000 динара и ми бисмо се сналазили. Био је најбољи ђак, али никада није било помоћи државе. Ни за Петницу, ни за Математичку гимназију, нити их је занимало где су то отишла сва та деца из те школе која су освајала сва такмичења у земљи“, прича његова мама Наташа. А онда каже да нико не зна како се осећа мајка када је назове син из друге земље. Обично је све у реду, Богдан има свој ритам, у његовој глави све је послагано у неком реду, његова мама зна шта ради у ком тренутку, али онда једног дана назове и каже једноставно: „Мама, тужан сам.“И опет сузе.

У Србији, нико није знао за овог изванредног бившег ученика Математичке гимназије. Никад нису били посебно заинтересовани за његове успехе

ни интелектуалне могућности. Само један од 65.000 оних који годишње напусте земљу из ових или оних разлога. На листи значајних, на листи оних на које се рачуна у будућности нема имена ни његових пријатеље из средње школе. Али они и нису више овде. Готово сви су на престижним универзитетима широм света. Јејл, Харвард, Оксфорд…. сада се поносе њима. Та туђа брига брише сузе њиховим родитељима. Никога посебно нису задржавали овде. Нису ни знали за њих, као ни за Богдана. Све до прошле седмице када је ухапшен.

„Затражили су нам личне карте у парку. Рекли да се окренемо ка зиду и грубо нас претресали. Спорије сам тражио личну карту и један од њих ми је лупио шамаре. Одвели су нас у полицијску станицу. Тамо је било око 40 младића. Неки су лежали на поду лица окренутих надоле, иако је корона, други су клечали. Читав низ дужином ходника. Многи, па и ја, са лисицама на рукама“, сведочи Богдан. Пре но што су му ставили лисице на руке, успео је да пошаље мами поруку: „Ухапшен сам. Нисам ништа урадио.“

Његова мајка каже да је веровала да ће се њен син вратити у земљу након окончања студија. „Можда ћу се једног дана вратити. Када будем имао 40, 50 година. То сада мисле и моји пријатељи на факултетима широм света. Овде сада нема места за нас“, каже Богдан.

Он је желео и да студира у Србији, али свестан да ту нема баш много могућности да добије и пружи све што може, тражио је најбољи факултет за себе. И изабрао је. У почетку су га тамо третирали попут осталих. Али врло брзо увидели су професори, један од њих је нобеловац, да пред собом имају посебног младића. Он је знао готово све. Тамо он често говори о Србији, оно што о његовој земљи готово нико не зна. Прича својим новим пријатељима о историји, о наизменично драматичним и бајковитим моментима кроз које је прошла Србија. Изнад његовог кревета развијена је српска застава. Један део Париза посебно му је драг. Тамо је смештена српска заједница и у једној од уличица је продавница, специјализирана за српске производе. „Тамо купујем плазму“. То му је најближи додир са његовом земљом, када га баш ухвати носталгија. Јуче је купио карту за 25. август. Не зна када ће доћи идући пут.

У Србији нико није знао за овог изванредног бившег ученика Математичке гимназије. Нису били посебно заинтересовани за његове успехе ни интелектуалне могућности