ПРЕГОВОРЕ ВИДЕ КАО СЛАБОСТ
Миран Погачар
Демонстранти у Новом Саду желе да мирно искажу незадовољство због вишегодишњег насиља власти над грађанима Србије. Трвења у којима је између осталог оштећена и Градска кућа на Тргу слободе одговорност су истих тих власти. Нико од окупљених не жели крвопролиће. Тако је отприлике гласило последње обраћање Мирана Погачара, једног од иницијатора протеста у Новом Саду и члана Здружене акције Кров над главом, пре но што су малобројни присутни медији обавестили јавност да му се губи сваки траг. До малочас је био ту. Мобилни телефон му је искључен. Нико ништа није видео. Или је нападнут или је ухапшен. У узаврелој атмосфери која је на моменте зазивала улични рат полиције и грађана, друга могућност је звучала боље. Погачар је, испоставиће се, био вероватно први ухапшени 8. јула у Новом Саду.
„Увече сам приведен у полицијску станицу Стари град, с још педесетак људи у истој просторији, одакле су ме одвели у Врбас, јер су затвори већ били пуни. Другару и мени су учтиво пришла тројица инспектора у цивилу. Добро вече, лична карта, неколико питања, па лисице и марица. Другар је ухапшен само зато што је био са мном. Он је један од оних наврат-нанос осуђених. Подигнута је прекршајна пријава, адвокат је додељен по службеној дужности, а сведочили су полицајци. Морао је да плати 53.000 динара у року од пола сата. У супротном би служио казну у притвору до тренутка плаћања“, каже Погачар за НИН.
Њему ово није прво хапшење – прошле године је приведен приликом спречавања деложације с још двадесетак сабораца из Крова над главом. Тада је на слободу пуштен недуго по
привођењу, а овог пута је морао да чека подне 10. јула. Уз то је сада са собом понео и кривичну пријаву.
„Терете ме због насилничког понашања на основу снимка на којем сам говорио ’Ајде, идемо бре!’, што је тужилац протумачио као позив на насиље који је довео до једног инцидента. Имају право да материјал тумаче како хоће, али реч је о покличу који се и иначе узвикује на протестима. Сумњам да ће мој случај доспети до суда. Тужилаштво није препоручило ни продужење притвора, што се рецимо ради кад постоји сумња да ће лице поновити кривично дело. Ипак, сумњам да је оно што се мени десило било случајно“, објашњава он.
Јер, тешко је не помислити да су надлежни органи желели трофејно хапшење. Или Погачарови документовани позиви на смиреност и обазривост окупљених уопште нису разматрани, или је намера била хапшење особе која је читала захтеве демонстраната, шта год она говорила.
Наш саговорник скреће пажњу читалаца са свог случаја на случајеве студента Игора Шљапића и доктора социологије Владимира Ментуса, његових сабораца из београдског Крова над главом. Прекршајни суд у Београду их је прво по кратком поступку осудио на тридесет дана затвора, да би потом били ослобођени кривице, па изнова осуђени на исту казну. Разлог – вређање полицајца.
„То су људи без иједне пријаве иза себе, а шаљу их у затвор због најобичнијег прекршаја. Сада Прекршајни апелациони суд може да их ослободи, потврди затворску казну или је преиначи у новчану. Какав год исход био, они нису криминалци. Али то што им се дешава јесте криминално“, каже Погачар.
Истом речју и истоветним тоном описује и то што су скоро сви приведени, осим у том првом налету, добијали пендреке у ребра, па чак и цокуле у главу. О томе сведочи снимак на којем један полицајац на ободима Трга слободе из трка шутира деветнаестогодишњег момка за кога ће се сазнати да има сметње у развоју. Испрва се сумњало да је виновник један од полицајаца који су ухапсили Погачара, али је потом откривено да је реч о Слободану Дрманцу, бившем начелнику Одељења криминалистичке полиције ПУ Нови Сад. Бројне његове колеге су следиле те кораке. Чак дословно – из трка у главу. Хапшења су, наводи Погачар, ретко била циљана, довољан разлог за лисице је често било присуство у близини протеста. Његов друг из Београда, Марио Марковић, задобио је тешке телесне повреде само зато што се затекао у близини престоничког Правног факултета.
„Већина људи који су са мном ухапшени није правила нереде. Исто тако, већина људи који су правили нереде није била ухапшена. Постоје сведочанства, па чак и слике и снимци да су неки од њих после протеста одлазили у канцеларије СНС-а. Дакле, било је ‘убачених елемената’, али верујем да су и власти и полиција потценили народно незадовољство. Ако све време постоји једнострано медијско, политичко и економско насиље, неминовно је да се физичко насиље излије на улице. Ипак, највећи део демонстраната, колико год бесан, једноставно није желео инциденте“, каже он.
Но, као што се извођење коњице и борних возила не сме правдати поје
Већина људи који су са мном ухапшени није правила нереде. Исто тако, већина људи који су правили нереде није била ухапшена. Постоје чак и слике и снимци да су неки од њих после протеста одлазили у канцеларије СНС-а
диначним случајевима насилничког понашања грађана, тако се ни између напада на полицију и полицијске репресије не сме повлачити знак једнакости.
„Сва кривица је на полицији и њеним налогодавцима. Много тога је било необично. Дословно једина униформисана лица у близини протеста били су полицајци који су регулисали саобраћај. Кордони су били распоређени по околним улицама и било је упадљиво колико нису реаговали све док се протест није завршио. А и тад су реаговали прекомерно. То није било успостављање реда и мира, већ чисто испољавање силе“, сматра Погачар.
Прорежимски медији су наводили и да су немири избили због противљења увођењу полицијског часа као епидемиолошке мере.
„Ако су се у првом пику епидемије готово сви људи придржавали прописаних мера, сигурно би исто радили и у другом. Не, проблем је било све између та два пика. Претње пуним гробљима, па проглашење победе над вирусом. Одржавање утакмица, и фудбалских и изборних, па Вучићево проглашење новог пакла. Једва да су били стигли да преброје гласачке листиће. Протести нису били поводом епидемиолошке ситуације. Упркос свему што власт пласира, људи нису ни глупи ни луди. Протест је био политички и у том смислу је био успешан. Од полицијског часа се одустало, а чини се да је Кризни штаб добио више простора у одлучивању“, каже Погачар.
Но, три дана уличних нереда су више уплашила власт него претходне године мирног пешачења. „Чини се да Вучић ни директора школе не би сменио под притиском“, каже наш саговорник, „а и када устукне, то учини далеко од очију јавности.“Као пример наводи тихо, готово неприметно склањање Милутина Јеличића Јутке из политичког живота. О пресуди од три месеца затвора да не говоримо. Зато је било пресудно на улицама испоставити захтеве.
„Тражили смо оставке Вучића и директора полиције Ребића да би окупљени захтеве препознали као своје. Добро знамо ко нам води државу и да од испуњења захтева нема ништа. Ти људи преговоре с грађанима виде као слабост. Вучић јесте укинуо полицијски час, али је и послао полицију на народ који је делом гласао за њега. То је панично резоновање. Такав човек одлучује о свему, па и о јавном здравству. Тражили смо транспарентност гледе броја заражених и преминулих. Њима је то игра с бројкама, а заправо се играју са животима људи. Тражили смо да се паре преусмере у болнице, у запослене, у опрему, јер док многи чекају резултате теста, држава помаже изградњу Храма Светог Саве и улаже у медијске кампање. Тражили смо да се приватне болнице уступе на коришћење у име јавног здравља које би требало да је приоритет, а ова власт ничим не показује да су јој људски животи најважнији“, закључује он.
И поред неповољне ситуације у Србији, чини се да до краха има простора и за погрешне и за исправне кораке. Тако и предстојећу економску и друштвену кризу треба гледати као могућност, сматра Погачар, да се на политичкој сцени појаве нови, некомпромитовани, оптимистични и борбени људи који ће јасно артикулисати јавни интерес. У супротном ће заиста бити касно за поправке.