КЛИЦЕ ПОБУНЕ
Књиге и серије
За потребе филма Super Fly Kуртис Мејфилд је 1973. године написао инструментал минималистичког наслова Think, који би на прво слушање албума могао промаћи, окружен вечним soul/funk хитовима. Нумера почиње стрпљивим ритмом, на који се наставља дискретна гитарска најава теме. Тема затим, својом нежном једноставношћу враћа емоције неопрезног слушаоца на фабричка подешавања. Kао мали одмор, парадоксално, служи средишњи, најбучнији и најбржи саксофонски део. Мејфилд је, међутим, садистички упоран, и након што нам је дао пар десетина секунди предаха, тема се враћа да одведе нумеру до краја. Албум је, иначе, објављен крајем јуна 1972. године, пар недеља пре него што ће Бернстин и Вудворд у Вашингтон посту започети серију текстова који ће отворити аферу „Вотергејт“, покренути процес уплитања Ричарда Никсона у сопствену паукову мрежу лажи и довести до прве и за сада једине оставке председника САД. Истовремено, у свету фикције, Елена Ричардсон, ако не драмски онда значењски важнија од две главне јунакиње романа На све стране мали пожари Селест Инг, уписаће факултет и започеће мучан пут преласка из либералног у десничарско агрегатно стање.
Радња романа углавном се одвија крајем 20. века (враћајући се по потреби у разноврсне историјске тачке у циљу појашњења понашања ликова), у предграђу Kливленда, на источној граници по конзервативизму знаног Средњег запада. Но, Шејкер Хајтс, како се предграђе зове, заправо је насеобина основана стотинак година раније од стране тзв. шејкера, припадника протестантског учења квекерског типа које је заговарало ненасиље, скромност, заједништво и родну једнакост
у сваком погледу. Шејкери су временом нестали – између осталог и зато што им је целибат био битна ставка у трагању за духовним уздизањем – да би њихову заједницу преузели имућни гласачи Демократске странке. Елена Ричардсон, рођена педесетих, одрасла је окружена идеалом савршенства, прво материјализованом у планској архитектури (за сваки од три типа кућа дозвољена је употреба одређене палете боја), затим кроз породично учешће у борби за људска права током шездесетих. Ту се, заправо, налази унутрашњи сукоб који ће Елену мучити целог живота. Шта је последица савршенства? Зар планско насеље у којем је већина аспеката индивидуалности забрањена на концу не води до ускогрудих и спутаних становника, колико год да им је слободна мисао дозвољена, чак охрабривана, док редовно шишају травњаке до уредбом обавезне висине? Отварање тих питања највећи је квалитет романа, у исто време и најтежи за превођење у визуелни свет.
Ауторке телевизијске адаптације имале су велики задатак очувања историјско-друштвеног контекста без којег се роман лако могао претворити у плажно штиво, за шта свакако има довољно радње на граници вероватног и могућег. Елена Ричардсон (Риз Витерспун), новинарка локалног листа којој је породично наследство основни извор луксузног живота, мајка је четворо гимназијалаца (дакле, од петнаест до осамнаест година старости). Најстарија Лекси припрема се за упис на неки од престижних факултета; Трипа, помало одсутног спортисту и заводника „чирлидерсица“, за годину дана чека исти наставак живота и образовања; шеснаестогодишњи Муди је, пак, уметничка душа са кантауторским амбицијама, љубитељ џеза; најмлађа Изи црна је овца породице и на том месту морамо први пут да анализирамо драматуршку креативност ауторки адаптације. Наиме, у роману, Елена је планирала – пошто је у Шејкер Хајтсу све последица плана – петоро деце, међутим, када је дошао ред на Изи, трудноћа је први пут постала за тело мучан процес, толико да је умало окончао животе мајке и детета. Изи тако целог свог живота постаје узрок квара, нека врста компјутерског вируса у до тада беспрекорном оперативном систему. У серији је Елена претворена у амбициозну новинарку која након трећег детета планира да се врати на пут професионалног успеха
и Изи је случајно дете, нежељено од тренутка зачећа. Разлика је суштинска, јер однос мајке и ћерке од инстинктивне, више за читаоца него ликове јасне непријатности, постаје директна и разумна нетрпељивост – Изи више није непријатељ савршеног устројства света већ противник једне особе, мајке чијој је индивидуалној остварености стала на пут. Та промена повлачи за собом даље погрешне сценаристичке потезе.
Литерарна Изи је органска бунтовница, особа која без икакве самоконтроле говори оно што мисли. „Изи је у својој соби“, често ће једни другима рећи њени укућани, само да би повремено ступила у заједницу и изјавама и понашањем попут некаквог гремлина на први поглед стварала хаос а, заправо, померала живот унапред. Уз то, она је идеалиста револуционарног типа, и када професорка музике на проби гимназијског оркестра прикаже посебну склоност ка угњетавању на једној повученој девојчици („устани и покажи свима како не треба да се свира“), направиће скандал и малом диктатору из принципа сломити диригентску палицу. Ауторке серије стидљиво обигравају
око Изиних превратничких особина из литерарног предлошка, лутајући упорно по накалемљеној слепој улици хомосексуалности која постаје њена основна одредница и проблем.
Хомосексуалност је пре стање него особина, и млада глумица која би, вођена промишљенијим сценаристичким рукама, са слашћу облизала прсте након прождирања лика постаје жртва тренутних потреба политички коректне ангажованости. Налазимо се у доброј тачки да се осврнемо на лош избор младих глумаца за преостало троје деце Елене Ричардсон. Није лако пронаћи глумца којег је занимљиво гледати а да и даље буде тачан избор за отелотворење потпуне или релативне празнине. Зато је, рецимо, Мајк Николс у обзир узео стотине високих, плавушастих момака правилних црта лица док није отишао у другом правцу и за лик Бенџамина Бредока у Дипломцу уместо стереотипног англосаксонског протестанта натчовечанске физиономије одабрао тридесетогодишњег здепастог Јеврејина Дастина Хофмана. У серији На све стране мали пожари размишљало се за почетак буквално, затим прорачунато, те су за потомке породице Ричардсон одабрана лица која би, у теорији, требало да омогуће наклоност гледалаца. У пракси, пак, када би пар недеља након гледања прошли поред вас на улици, вероватно их не бисте препознали.
Kада у на такав телевизијски начин постављени свет Шејкер Хајтса ступају Мија Ворен (Kери Вашингтон) и њена петнаестогодишња ћерка Перл, јасно је да ће „мали пожари“морати да буду вештачки разбуктани – а то је последње што је ваљало учинити – како пажња гледалаца не би одлутала ка твитер-налозима. Мија је фотографкиња која са ћерком мења место боравка сваких неколико месеци, радећи једноставне услужне послове и увек остављајући довољно времена за свој примарни, уметнички позив. Беже ли од нечега, или некога? Чињеница да Мија редовно продаје своје концептуалне фотографије преко уважене њујоршке галерије говори нам да није у питању аутодидакт већ образовани професионалац са тајном. Елена Ричардсон довољно је факултетски оспособљена да може да схвати да је особа којој издаје стан „права“уметница те њен предлог да Мија уместо свакодневног губљења времена у кинеском ресторану за исти новац неколико пута недељно код ње усиса прашину и спреми ручак долази искључиво из алтруистичких побуда којима је учена целог живота: дата јој је шанса да уметници омогући слободу да ствара, чиме ће и свет постати још мало савршенији.
Примиће тако у свој дом добронамерну змију раздора која ће повремено рећи праву или погрешну реч, у зависности са које стране се гледа, и преко Еленине деце запалити мале пожаре који прете да, када се споје, цео егалитаристички рај прогутају у једној катаклизмичној буктињи. Сад, дотично дискретно и ненамерно уништење тешко је приказати у драмској форми и ауторке прибегавају отвореном рату између алфа-женки. У ту сврху, Елена поприма карактеристике манипулативног монструма, док Мија премрежава град својим присуством, са Вашингтон која у основи рационалну јунакињу води у пределе редовних емотивних испада (успут, асексуалност је замењена кратким везама са циљем телесног задовољења). Све је то крајње забавно, и преко крајње границе погрешно.
Ех, само да је неко на сценаристичким „брејнсторминзима“пустио Think, било би на време схваћено да је добро усмерен шапат понекад јачи од вриска те да су Мија и Изи људске верзије Мејфилдове теме која остаје и након револуције, била она успешна или сломљена, да залива клицу непрестане побуне. Kо зна, можда би била и употребљена као музичка подлога серије, уместо хипстерских обрада Фила Kолинса.