СПОРТСКИ ПРЕГЛЕД
25. минут
Уовој рубрици се, нажалост, не бавимо често спортом. Не зато што не волимо спорт, далеко било, већ зато што је политика просто преузела наше животе и зато што за спорт некако никад не остане места.
Увек је нешто друго важније, увек морамо да пишемо о ономе што директно утиче на наше животе, а спорт третирамо некако као последњу рупу на свирали, као нешто што уопште није битно, третирамо га па скоро као културу и науку.
Е, па доста је с тим! Овом приликом ћемо се позабавити са чак два спортска догађаја од националне важности, два догађаја која нам доказују да није и не мора све да буде политика, два догађаја која показују да никада није касно бавити се спортом.
Председник Србије Александар Вучић уписао је Високу спортску школу струковних студија и изразио наду да ће, у будућности, постати кошаркашки тренер за децу. Председник нас је кроз овај потез научио једној врло битној лекцији, а то је да у животу најважнији фокус на битне ствари и одређивање приоритета. Дакле, док се свет распада здравствено и економски, ако су до пре неколико дана на улицама твоје земље беснеле насилне демонстрације незадовољних људи, ако свакодневно свуда на планети, па и у твојој земљи, умире маса људи од потпуно новог вируса о којем мало ко зна било шта, шта ти као председник државе радиш? Тако је, уписујеш вишу школу како би остварио свој дечачки сан. Председник, као што видимо, није дозволио да га ишта од горе наведених ствари омете на његовом путу.
И немојте ово схватити као неку критику председника спаковану у обланду ироније. Не! Не пада нам на памет да критикујемо председника у малтене првој ситуацији када се заиста понаша као председник, у складу са својим овлашћењима.
Председниково и јесте да се бави оваквим стварима, нећемо рећи тривијалним, али хајде да кажемо мало опуштенијим, лежернијим. Добро, има он током ванредних ситуација као што је пандемија и нека мало већа овлашћења, али пошто смо видели да му борба са озбиљним проблемима уопште не иде од руке и да направи више штете него користи, онда је можда и боље да ништа не чачка, то јест можда је и боље да само учи за тренера кошарке.
Не сумњамо да ће му кошаркашка материја добро ићи од руке, јер смо видели како је ономад стручно залепио „банану“три пута мањем клинцу. Ипак, мало се бојимо оног педагошког дела, питање је како ће му то ићи, јер, видели смо, ономад је потпуно непедагошки залепио „банану“три пута мањем клинцу.
Други упечатљив спортски догађај ове недеље стигао нам је из света тениса. Не, не мислимо на Новака Ђоковића који је посетио Босанску пирамиду Сунца, то није спорт већ езотерија. Мислимо, наравно, на лидера Либералнодемократске партије Чедомира Јовановића, који нам је показао да, када је воља довољно снажна, за правог спортисту не постоји препрека да се бави спортом који воли, чак и после тешког периода.
Јовановић је, тек што је прележао ковид-19, демонстрирао убитачно јак форхенд на власнику једне београдске клинике за физикалну терапију, доказавши да је и даље у изузетној форми и да није дозволио да га корона сломи. Сломљен је завршио једино рекет, али којем се врхунском тенисеру није бар једном десило да поломи рекет у жару такмичарске борбе?
Тако су нас ова два истрајна и снажна човека у свега недељу дана научила лекцијама о упорности, о менталној, а богме и физичкој снази, о томе како се остварују снови, али и о оној најважнијој, спортској, наравно - да треба знати када се повући.
Александар Вучић уписао је Високу спортску школу струковних студија и изразио наду да ће постати кошаркашки тренер за децу, док је Чедомир Јовановић, попут најбољих тенисера, демонстрирао убитачно јак форхенд. Али, осим остварења дечачких снова, у спорту је важно знати и када се - повући