Да ли је цар го
ИСТОЧНИ ВЕТАР, ЗАПАДНИ ВЕТАР
Све је више назнака о „шуму на вези“са Бриселом/Боном, али и са Москвом. У Вашингтону је на помолу промена власти која Вучићу баш и не иде наруку. Да ли је српској власти смањен маневарски простор, или је само успостављен баланс на другом нивоу
Две кључне теорије су у оптицају, грађене да објасне све драстичније постизборне потезе Александра Вучића – од прекомерне употребе силе на протестима због најаве рестриктивних противепидемијских мера, па све до удара на више од 50 невладиних организација и истраживачких медија, спакованог у тврдњу о регуларном поступку Управе министарства финансија за спречавање прања новца.
Једно објашњење, засновано на чињеници да је својим деловањем из парламента истерао опозицију, каже да је Вучић јачи него икад, па зато моћ показује на осорнији и циничнији начин него што нас је навикао.
Друго тумачење, међутим, узима у обзир и чињеницу да је – након што је постигао апсолутну контролу парламента – остао без последњег изговора за неиспуњавање очекивања Запада због којих је, свих ових година, уживао онолику подршку. И каже да се, заправо, „зафарбао у ћошак“, односно, да је доведен у питање и на Истоку и на Западу. И због тога је нервозан и склон опасном понашању.
Ако се Ана Брнабић својевремено жалила како јој је тешко четвртком, кад излазе недељници, пуни критичких текстова о српској власти, Вучићу је, чини се, дошло време да сваког јутра зажали што је отворио очи: западна, али ту и тамо и руска штампа почела је да уочава шта се у Србији заиста догађа, па тако добијамо наслове у распону од „Док је Вучић на власти, Србији није место у ЕУ“(DeutscheWelle) до „Више од Косова: Како су протести трансформисали српске односе са Русијом“(на сајтовима Balkan Insight и Carnegie.ru). Осим новинара и истраживача, критичке реакције све чешће имају и званичници – најчешће је реч о изражавању забринутости због неке од редовних манифестација репресивног односа према медијима и противницима власти. Али има и „пацки“због међународних потеза, као што је српска подршка декларацији којом се кршење људских и мањинских права Ујгура у кинеској покрајини Синђијанг дефинише као „борба против тероризма и екстремизма“.
Ведран Џихић, виши стручни саветник на аустријском Институту за интернационалну политику и предавач на Универзитету Беч, има дугачак списак аргумената због којих мисли да је Вучић изгубио већину „поена“добијених на основу очекивања да ће „као бивши националиста и новокомпоновани прагматичар“решити косовско питање, али и менаџментом избегличке кризе током 2015. и 2016. А чини му се и да је „разноразним маневрима по питању Косова – или оним из Алпбаха 2018. с Тачијем или овим новим, скорашњим, с Гренелом и САД, иза леђа Берлина и Париза“изгубио углед играча који држи реч.
„Ситне, али симболички важне гесте смо видјели“, каже Џихић и набраја: изостало је отварање нових поглавља ове године. Није пред изборе било посете Берлину и канцеларки Меркел. Осим од Туска и Верхељија, изостале су ентузијастичне честитке на изборној победи...
„Генерално, администрације у Берлину, Паризу и већини других западних градова ЕУ раде много прецизно, предано и засновано на чињеницама. А чињенице против Вучића – у смислу његове аутократске власти, срозавања демократије и
демократских институција, контроле медија, напада на критичаре режима итд. су неумољиве и не подударају се са оним што, рецимо, Берлин и Париз виде као своје вриједносне основе“, каже саговорник НИН-а. За пример, наводи извештај Фридом хауса о стању демократије у Србији и објављивање официјелне противанализе Владе, за које каже да можда јесу довољни за домаће и контролисано јавно тржиште у Србији, „али никако не могу да убиједе и Берлин и Париз и, рецимо, већину у Европском парламенту да су крушке јабуке, односно отворена аутократија – демократија“.
„Када једном у озбиљним администрацијама сазрије спознаја о нечему, она се не мијења тако лако. И нити један, колико год вјешт политички трик или – да будем мало бруталнији – јефтини шибицарски трик не може импресионирати, рецимо, канцеларку Меркел“, каже Џихић. Он, зато, верује да за Вучића у Берлину или Паризу нема више повратка на онај преференцијални статус из првих година владавине. „Цар је већ одавно на међународном паркету го, па то узвикују и најситније бирократе у министарству вањских послова у Берлину“, каже Џихић.
Да ли је то разлог за окретање Москви? Или је у праву Максим Саморуков из московског центра Карнеги, кад каже да су, окривљујући проруске радикале за подстицање недавних насилних протеста, српске власти „срушиле табу о традиционално пријатељским односима Русије и Србије, који можда више никада неће бити исти“?
Димитар Бечев, виши истраживач Атлантског савета, не мисли да се десила озбиљна промена у односима Београда и Москве. „Чини ми се да је и у прошлости Вучић користио тзв. руску претњу – углавном у приватним разговорима са западним политичарима. Циљ је био да добије подршку у Европи, а можда и у Америци“, каже Бечев. Он истиче да је битно да се не оптужује Путин лично, већ нека мистична „руска дубока држава“– што је стратегија коју већ годинама користи Александар Лукашенко.
„Кад год њему одговара, Русија је партнер, а кад не – извор проблема у земљи. Али, Путин лично никад није мета“, објашњава Бечев. Он није сигуран да је Путин икад имао поверење
у Вучића, већ се тај однос пре могао објаснити „описом посла“. У Москви су, каже, свесни да Србија остаје партнер с којим се може цењкати и договарати када су интереси у складу. С друге стране, не очекује ни радикални отклон Београда од Москве, какав се десио у Црној Гори – о чему је спекулисао Млађан Ђорђевић, потписан као „један од оснивача СзС“у недавно објављеном тексту.
„Није још дошао моменат да се Вучић определи између Брисела, Вашингтона, Москве и Пекинга. И даље ће да игра са свима, јер има довољно простора за то“, уверен је Бечев. Да ли то може да промени притисак да се реши питање Косова? Бечев не види превише чврст притисак. „То питање није на агенди Беле куће. Брисел нема шта да предложи Вучићу с обзиром на то да је чланство у ЕУ дугорочна перспектива“, каже. А кад већ не очекује резултат рестартованог процеса преговарања – не мисли ни да би Путин морао да ради било шта како би блокирао решење које му не би било по вољи.
И Џихић о односу Вучића и Путина говори у категоријама интереса, а не истинске симпатије, „изузимајући, можда, Вучићеву интимну жељу да и он једног дана буде тако велик и значајан као Путин“. Закључак о актуелним односима гради на основу конкретних скоријих корака: „Вучићев заокрет према Кини на почетку корона-кризе је дотакнуо Путинову сујету. Такође, најава да ће Србија да се, по питању наоружања, окрене мало од Москве ка другим снабдјевачима, био је директан напад на руске интересе“, каже и додаје да је извесно да се Русији већ дуже не допада Вучићево константно седење на више столица и прагматично окретање ка ЕУ, „па чак ономад на техничком нивоу и према НАТО савезу“.
„Путин је владар који воли јасне односе и тражи лојалност. И сам је окружен лојалним играчима и мијења их чим осјети и најмању могућност критике и могуће издаје његових интереса. Слично је и на вањскополитичком плану“, каже. Зато је, верује, Путин од почетка имао резерву према Вучићу који је вођен прагматизмом и потребом да га сви једнако воле. А то се у Русији види као неконзистентност и можда нека врста нелојалности.
Ипак се, каже, не може рећи да се Русија удаљава од Београда. „Мислим да се Путин тенденциозно удаљава од Вучића и да не мисли да може да му до краја вјерује. Али, тренутно другог играча тог калибра у Београду нема, тако да номинално пријатељство и централни заједнички интерес да не дође до признања Косова остају довољни да кулиса руско-српског пријатељства изгледа стабилно.“Каже, ипак, да не треба бити наиван: „Треба очекивати да ће Русија, у моменту кад Вучић почне да слаби, јако брзо наћи нове адуте на србијанској сцени и отказати `хладну` љубав према Вучићу.“
Саговорник НИН-а има и потпуно сензационалну вест за конзументе државне пропаганде: ни Србија ни Вучић нису од пресудног значаја на геополитичком нивоу и једноставно су ситни играчи. „Колико год Вучићева моћ изгледа неограничена и предимензионирана у Србији, толико је потребно рећи да та чињеница не иде пропорционално са његовом позицијом у иностранству“, каже Џихић. Он верује да се Вучићев маневарски простор на међународном паркету константно смањује.
После, како сада изгледа, готово извесне победе Бајдена на изборима у новембру, и однос САД према Вучићу могао би бити бар донекле промењен. „Ако у Бајденовом окружењу буду неке особе блиске размишљању и позицијама бивше Клинтонове или Обамине администрације, спремност за разне – и враћајући се на Гренелову
Вучићев маневарски простор на међународном паркету константно се смањује Ведран Џихић
иницијативу дефинитивно и прљаве - дилове из Трампове ере биће далеко мања. Мислим да се такођер неће тако лако гледати Вучићу кроз прсте по питању његовог ауторитарног начина владавине“, каже Џихић.
И ту долази до централног аргумента: „Земље као Њемачка, Француска и друге чланице ЕУ, тренутно се боре с питањем ерозије демократских вриједности у Пољској или Мађарској. Убијеђен сам да ће морати доћи до неког расплета који ће гарантовати да суштинске демократске и либералне вриједности, као што су слобода правосуђа, медија, рада критичног невладиног сектора, остану очуване као централни стубови Уније. У супротноме, неће ни бити ЕУ, а то тренутно ни Берлин, ни Париз, а ни већина других главних градова у ЕУ не могу дозволити“, каже.
Кад се та вредносна питања јасно поставе, и став према Вучићу ће, верује, бити много јаснији и одлучнији. „Ја сам убијеђен да је Вучић сигуран да може и даље да маневрира између ЕУ, Кине и Русије као и до сада. Али сам исто тако убијеђен да егоцентричне особе, као Вучић, а то је показао толико пуно пута, суштински прецијењују властиту улогу и моћ“, каже овај саговорник НИН-а.
Џихић каже да сада, када је и унутрашњополитичка арена сужена и неће више бити могућа симулација демократије у квазипарламенту и уз инструментализацију опозиције, остаје само огољена моћ на једној страни и широко незадовољство на улицама на другој. „Showdown (тренутак одлуке, прим. нов.) је у Србији неминован, а када дође до коначног showdown-a нити једна јача земља ЕУ неће стати иза Вучића, као што ни у октобру 2000. није стала иза Милошевића“, уверен је Ведран Џихић.
А када ће се то десити? Тешко је рећи, између осталог и зато што се не види снага која би могла да усмери незадовољство великог броја људи. Ипак, готово сваког дана деси се нека мала побуна: у понедељак, рецимо, док су новоизабрани посланици бежали чак и од новинарског питања „како се зовете“, група лекара у Новом Пазару окретањем леђа „поздрављала“је министра. До јуче незамисливо, али за промене недовољно. Таман за - нервозу.
Није још дошао моменат да се Вучић определи између Брисела, Вашингтона, Москве и Пекинга. И даље ће да игра са свима, јер има довољно простора за то Димитар Бечев