Чему опонира опозиција
СУОЧАВАЊЕ СА ПРОБЛЕМИМА СРБИЈЕ
Комплексност друштвеног амбијента у Србији налаже јасан, артикулисан однос према блиској прошлости, улози Србије у кризи и ратовима деведесетих и према питању свих питања – Косову. Ако се то нема у виду онда je магла у којој се траже решења све гушћа
Многи су, још деведесетих прошлог века, имали осећај да ће нас снаћи идејна дезоријентисаност и тешкоће успостављања новог вредносног система после одбацивања старог. И догодило нам се. Удаљавајући се од социјализма, самоуправљања, братства-јединства и једнопартијске владавине, дошли смо до вулгарног капитализма, деспотског управљања, етаблираног национализма и вишестраначком изборном процедуром легитимисане страховладе једне партије. Да ли је заиста било немогуће зауставити се на средини и из сопственог, али и туђег искуства, узети оно што ваља?
Не, није могло. Нисмо ми путем транзиције кренули као друге земље. Морали смо прво да средимо све рачуне из прошлости са сопственим сународницима, са којима смо живели у истој држави више од седамдесет година и то као део коме је заједничка држава највише требала јер је Срба било свуда. На површину су избиле фрустрације из времена под Турцима, аустроугарске владавине, Првог и Другог светског рата. Косово је прокључало, а југословенски лонац се распао, у великој мери под утицајем тадашње српске власти и свих који су је подржавали.
Зато када данас неко критикује власт Вучића и његових, због
урушених институција, корупције, недемократских избора, притисака на медије и цивилни сектор, манипулације короном или привредним резултатима, то није довољно. Комплексност друштвеног амбијента у Србији налаже и јасан, артикулисан однос према блиској прошлости, према улози Србије у кризи и ратовима деведесетих, према чињеници да је у тим сукобима Србија поражена и у крајњој линији према питању свих питања – Косову. Ако се то нема у виду, онда врло важни проблеми развоја Србије и целог региона остају ван видокруга, а магла у којој се траже решења све гушћа.
Ако се из дела опозиције чује вапај због смањивања Вучићевог русофилства, ако су све гласнији опозициони активисти који су повезани са Евроазијском унијом, ако понеки лидер највидљивије опозиционе групације жели споменик Ратку Младићу и заговара да се у „демократском духу“преиспита републиканско уређење и размисли о монархији, ако се из истих кругова подржава промена назива улица у Београду, чему онда опонира опозиција, односно њен најекспониранији део? Вучићев режим је још у добрим везама са Русијом и Путином, потписао је споразум о сарадњи са Евроазијском унијом, брише називе улица који подсећају на Југославију, а споменик Младићу и монархију логично не помиње аутократа који сматра да је цар и да лично заслужује споменик. Део опозиције, дакле, сматра да би исте ствари радио боље од Вучића. То се посебно односи на решавање проблема Косова, у коме Вучић користи сва могућа мазива да би премазао и домаћу и међународну јавност, одуговлачењем које га одржава на власти, али је већ пар пута признао да Косово више не може цело да буде у саставу Србије. Ову реалност, а не Вучићеву вољу, део опозиције одбацује као издају и тако покушава „да Вучића заобиђе здесна“. Отуд на протестима грађана због корона-изолације „не дамо Косово“, а иста порука доминира и на протестима у Црној Гори, које подржава део опозиције у Србији.
Да ли је заборављено да се и из постпетооктобарске власти могло чути „шта хоће те невладине организације“, да су и претходници садашњег режима утицали на избор чланова Савета РРА/РЕМ-а и избор чланова управних одбора јавних сервиса и њихових директора? Да ли се сећамо ко је први покренуо „функционерску кампању“и имамо ли прави одговор на одавно постављено питање: „како је Б92 преживео деведесете и Милошевићев ауторитаризам, а није преживео демократију“?
Опозиција, поготово онај део који је био на власти, треба да се суочи са тим питањима и пронађе снаге за објективну самокритику. Ко према томе нема прави однос, а поготово ко не опонира национализму, ксенофобији, клерикализму, идеји да Србија треба да буде нечија интересна зона и ко не схвата од колике је важности пут ка Европској унији и унапређивању односа у региону, тај се залаже за промене које могу да буду само персоналне, али не и суштинске.