Неорадикалски рикверц води у провалију
РАДИНА ВУЧЕТИЋ, ИСТОРИЧАРКА
Оно што нису успели да етнички очисте у ратовима, обрисали су с улица Београда. Ово је неорадикалска историја, која нам поразе представља као победе. Како су победили у ратовима деведесетих, тако су победили и корону. Тако ће и српска економија вероватно да победи немачку
Ретке су особе којима се у животу преплете оно што јесу са оним што су изабрали као своје научно интересовање. Радина Вучетић је имала ту срећу: предмет њеног научног интересовања је превасходно Југославија, Краљевина и она социјалистичка, а за себе једнако каже да је Југословенка јер је рођена и васпитана у тој земљи, јер је формирана у југословенском духу и не може за првих двадесет година свог живота да каже „пуј, пике, више не важи“.
Радина Вучетић је ванредна професорка на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, и управница Центра за америчке студије овог факултета. У фокусу њених истраживања су Америка у 20. веку, Хладни рат, историја Југославије. Ауторка је књига Кока-кола социјализам: Американизација југословенске популарне културе шездесетих година XX века, која је преведена и на енглески, Монопол на истину: Партија, култура и цензура у Србији шездесетих и седамдесетих година XX века, Европа на Калемегдану: „Цвијета Зузорић“и културни живот Београда 1918-1941…
Разговарамо о историји која се догађала протеклих година, али и протеклих дана у Србији.
У тренутку када корона мења живот на планети, Србија је у веома лошем положају јер је њеним становницима забрањено да иду на летовање, осим у неколико земаља. Млади људи су несрећни, старији трпе у име онога што су већ живели, а власт се понаша као да је све нормално. Предлаже свом народу да летује у Србији јер је тако најбоље! Како бисте објаснили ову ситуацију у којој српски пасош
тако мало вреди, а некада је југословенски био тако поштован и тражен?
Ово, нажалост, више није само прича о пасошу, ни југословенском, а ни српском, ово је тужна прича о разним континуитетима везаним за ову власт, без обзира на то да ли говоримо о корони, именима улица, новим споменицима, односима са суседима, али и са целим светом. Захваљујући људима из ове власти, а ту мислим првенствено на неорадикале и СПС, ми смо поново изоловани, затворени, ограђени као да смо кужни, што негде и јесмо, јер је то ова власт од нас направила. Границе су нам 1990-их биле затворене као последица њихове политике и због ратова које су они водили, а сада због њиховог катастрофалног реаговања на једну велику, глобалну кризу. Власт и ову ситуацију користи да наглашава наводну мржњу суседа или ЕУ према нама, док је реалност да су нам многа врата затворена због тога што ова власт не уме да се носи с короном, и што смо поводом те теме, као и на сваке друге, изложени лажима. Лажи и мржња су све што нам ова власт нуди у најтежој ситуацији у којој се свет нашао после Другог светског рата.
Да ли је обавезно да се са сваком новом влашћу мењају називи улица? Шта говоре те промене имена појединих улица данас?
Некада космополитски Београд постао је провинцијални, неорадикалски, националистички град у којем се броје крвна зрнца чак и уличним таблама. Ово је логичан след догађаја, када о свему у држави одлучује човек кога смо запамтили по лепљењу табле Булевар Ратка Младића и који је био најбољи ђак Војислава Шешеља, када је у Кућу цвећа доношен глогов колац. У жељи да бришу трагове комунизма, све време су брисали и бришу трагове антифашизма. У жељи да избришу Југославију, избрисали су идентитет једног космополитског града према којем су гравитирали људи из целог региона. Избрисали су колико смо некада били велики, окренути суседима, Европи, свету, а затворили нас у уске националистичке торове. У овој самовољи једног човека има још једна ствар која онеспокојава – човек који одлучује о свему, па и о улицама, каже да не треба мењати име Сарајевској улици. Са свим што је Сарајево доживело од политике 1990-их, чије оличење је Александар Вучић са изјавом „убијте једног Србина, ми ћемо стотину Муслимана“, ја се заиста плашим за Сарајево, јер ми изгледа као да је оно још увек у менталним мапама Велике Србије људи који одлучују о нашим животима.
Шта се све брише овим новим називима?
На први поглед делује да се брише југословенско наслеђе, иако је велики број улица које спомињу име добило 1896. Ја ово, међутим, не видим само као брисање Југославије и свега југо
Александар Вучић припада оној политици која је доносила глогов колац пред Кућу цвећа, а данас се труди да буде нови Тито, само му то никако не иде