Улазимо у опасну фазу обрачуна
РУКОПИСИ РАЗЛИЧИТИХ ЕКИПА, А НАЛОГОДАВАЦ ИСТИ
У току је широкофронташка офанзива на све који другачије мисле. Одмазда је сурова, као мера кажњавања неподобних и упозорење осталим који би да се у нечему успротиве
Били нелегитимни парламентарни избори, па прошли. Били резултати на основу којих је СНС потврдио апсолутну хегемонију, па нам остали. Били протести, први насилни још од хапшења Радована Караџића 2008. године, па утихнули. Само би неко наиван помислио да ће владајућа медијско-политичка машинерија те догађаје посматрати мирно, без притисака на друштвену сферу. Не изненађује ни то што месец дана касније и даље циљано напада политичке противнике. Али јесте необично да међу проказанима буду и они који својим мишљењем тек преиспитују монолог о златном добу, вредносно или на нивоу чињеница. Ових је дана заиста потребно мало да се осване на насловницама таблоида. тужно и страшно – смешно се изгледа повукло из јавности и дало у бег, вероватно да и оно не би било гурнуто у категорију антисрпских плаћеника.
Сликовит је случај чланице Савета за борбу против корупције Јелисавете Василић. Оптужбе због њеног тобожњег сукоба интереса појавиле су се у Информеру, Куриру и Вечерњим новостима. Наслов, текст и саговорници су у онлајн издањима били исти, што помало подсећа на школски диктат. С тим што су учитељи из напредњачког ешалона, а ученици – то јест, уредници поменутих новина – редовни добитници високих оцена на медијским конкурсима, а последично и средстава. Основна теза текста је и сама произишла из вратоломних замена теза. Василић је, тврди се, у сукобу интереса кад критикује пословање Телекома Србија, јер њена ћерка, лекарка Катарина Бајец, има ауторску емисију на телевизији Нова С која припада конкурентској Јунајтед групи. Аутор текста – циник би рекао: аутори – чак су и законе читали: јавни функционер не сме бити у односу зависности према лицима која би могла утицати на њену или његову непристрасност, нити користити јавну функцију за стицање користи или погодности за себе или за повезано лице. Напослетку, чланици Савета се замера што по овом питању јавно наступа иако Савет није усвојио њен извештај о пословању Телекома Србија.
Занемаримо то што се Јелисавета Василић као судија тридесет година бавила привредним правом, што је била судиница Вишег привредног суда чије је председниковање одбила и чији је рад критиковала. То можда говори о њеном интегритету, али је истина да се неки људи промене. Председник државе је, рецимо, од радикала постао напредњак. Заменик градоначелника такође напредњак, и то од демократе. Бројни су примери. Можда је Василић сада, у јесен каријере, одлучила да, ето, проба и да се бави криминалним радњама. Осим што није. Да јесте, не би исти текст у различитим новинама личио на хајку с циљем дискредитације и с прстохватом лагања. Наиме, Василић не обавља државни посао. Савет је тек саветодавно тело чији се извештаји прослеђују Влади и јавности. Један од њих се бави и државним Телекомом, чије пословање Василић прати још од 2010, две године пре но што је Томислав Николић победио на председничким изборима. Савет извештај није одбацио, већ га је вратио на дораду, што је уобичајена пракса. Но, оно што Василић јесте критиковала у раду Телекома већ је било забележено у извештају Државне ревизорске институције, документу који нико није оспорио, где је установљено да је Телеком са 38,29 милијарди и те како јавних динара мимо процедура купио приватне кабловске оператере чији су власници блиски властима. Напослетку, нејасно је какву би „корист или погодност“Василић и Бајец могле да имају од указивања на корупцију. Осим оне коју имају сви грађани Србије. Али, чини се да сукоб с корупцијом данас подразумева сукоб с властима, а да сукоб с властима све лакше прераста у рат против сопствених елементарних интереса.
Следећи парадигматични пример је чиста демонстрација институционалне силе. Управа за спречавање прања новца добила је налог да испита
трансакције двадесеторо појединаца и 37 невладиних организација од 1. јануара 2019. године. Образложење – истраживање о финансирању тероризма и о прању новца. Иначе, испитивање организација због финансирања тероризма је пре коју годину конципирао Савет Европе. Овај механизам даје дискреционо право аутократским режимима да таргетирају неподобне, као у Мађарској и Турској. Бојазан због ситуације у Србији је изразио и Нилс Муижниекс, европски директор Амнести интернешнала.
Но, свако ће се сложити да свачије финансије треба испитивати. Међутим, једино што повезује особе и организације чије се трансакције испитују су критички иступи спрам власти. Није се ни Европска комисија залуд питала који је критеријум састављања листе. На њој је немало новинара, редакција и струковних удружења – Слободан Георгиев, Биљана Степановић, Вукашин Обрадовић, Бранко Чечен, те ЦИНС, БИРН, КРИК, као и НУНС и УНС…
Истини за вољу, на притисак се жалио и шеф Управе Жељко Радовановић, када је истакао да листа није коначна и да су финансије организација и лане испитиване. Прво више брине него што теши, с обзиром на околности, а друго захтева објашњење, како га је понудила Бојана Селаковић, програмска директорка Грађанских иницијатива – прошле године је истраживање вршила посебна радна група која се, колико је познато, није састајала од проглашења ванредног стања. То значи да је налог издао неки други државни орган. Не зна се који. Уз то, процес прошле године није био пропраћен таблоидним смећарењем, а овога пута је на насловницама освануло: „Плаћеници у страху од истраге прања новца“, „Прпа због прања пара“и слично.
Кад крене хајка, у њу се укључују сви. Бојим се да смо ми стварно оболели од национализма до те мере да кад се нањуши тобожња опасност за нацију, сви скачу као један, каже Дубравка Стојановић Јелисавета Василић се тридесет година бавила привредним правом, била је судиница Вишег привредног суда чије је председниковање одбила а рад критиковала. То говори о њеном интегритету
Нечије су жбировске очи приметиле име Саше Љуштине на листи потписника. Потом јој је саопштено да неће обавити заказану операцију. А онда је наређено да испразни своју канцеларију
Према речима Маје Стојановић, извршне директорке Грађанских иницијатива, које су на спорној листи, државни притисци на цивилни сектор нису новост, али новину представља коришћење механизма озбиљног колико је то механизам за проверу финансирања тероризма.
„Не кажем да организације теоријски не могу тиме да се баве, али се зна којим се процедурама оне мапирају и прате у оквиру Управе и Министарства финансија. Овај списак окупља много оних који су критиковали рад власти последњих година – неки су говорили о ковиду, неки су подржавали иницијативе и протесте, а неки су пружали правну помоћ ухапшенима и малтретиранима на протестима. Ту опасности од финансирања тероризма нема. Једина опасност прети власти, и то од критике“, каже она за НИН.
Стојановић додаје да је власт била и остала врло стабилна, а да је потоњи протести нису довољно угрозили да би се уплашила. Главни разлог широког притиска на дисонантне гласове види у расту ауторитарности власти која напросто не трпи ни неслагање, а камоли критику.
Баш је зато и направила успешно паралелно друштво с паралелним невладиним сектором и паралелним медијима. Према речима новинара Вукашина Обрадовића, овај вид обрачуна је део „форматирања орбановског друштва у Србији“.
„На тапету су били политички противници, данас су медији и цивилни сектор, а сутра ће бити просветари, адвокати, лекари или неко четврти. То ме не изненађује, кораци су познати и све је подређено убијању демократских ресурса, а то уништење је за актуелне власти природни, подразумевани процес. Верујем да политичка и институционална несигурност неће у довољној мери мобилисати грађане, али да ће страх власника крупног капитала у једном тренутку уплашити и актуелни режим“, закључује Обрадовић.
Трећи пример је случај примаријуса докторке Саше Љуштине, специјалисткиње гинекологије и акушерства, која је донедавно радила у ГАК-у у Вишеградској. Једна је од око 2.500 потписника отвореног писма медицинских радника „Уједињени против ковида“, где се захтева сазивање новог, некомпромитованог Кризног штаба.
На крају је без посла остала – она. Наиме, нечије су жбировске очи приметиле њено име и презиме на листи потписника. Потом јој је у 7.20 изјутра секретарица директора Александра Стефановића саопштила да иде на друго одељење и да неће обавити заказану операцију. Око десет је стигло наређење да до 14 часова испразни своју канцеларију. Објашњење је изостало, али понекада није ни неопходно.
Разлози ускраћивања права на рад извесно нису професионалне природе. Према документацији, Љуштина као мајка двоје деце млађе од дванаест година није искористила право да не ради на почетку пандемије. Напротив, није узела ни дан одсуства.
Министар Златибор Лончар је обећао да ће сви потписници бити заштићени, јер „ми нисмо племенско друштво“. Нисмо – у још смо дубљем чабру. Међу племенима је обрачун обичајно предвиђени механизам, колико год био превазиђен. Наше друштво је до поноћи аутократско, а од поноћи све више диктаторско, обландирано процедуралношћу и реваншизмом. Јер, како рече премијерка Ана Брнабић, то писмо је „напад на Александра Вучића и све нас“. У племенском би друштву Лончар вероватно услишио молбу докторке Љуштине да ступе у контакт. Можда би и таблоидна разглабања о њеном раду на приватним клиникама била ствар лошег укуса. Овако је цена става једнака праву на рад, па не чуди што је докторка Љуштина дала отказ на радном месту на којем је провела двадесет година, пре но што се повукла из медијског кала.
Напослетку је кроз медијског „топлог зеца“прошла и професорка историје на београдском Филозофском факултету Дубравка Стојановић која је, коментаришући идеју заменика градоначелника Београда Горана Весића о промени назива улица, рекла да Благоју Јововићу, човеку који је 1957. извршио атентат на Анту Павелића у Аргентини, од чега је усташки поглавник две године касније и умро, не треба посветити једну земунску улицу. Стојановић је изразила жаљење што Павелић није одговарао пред судом за своје монструозне злочине, али је изјавила и да би посвећивање престоничке улице атентатору поручило да „у случајевима када правда није била достижна, имамо право да је сами спроведемо оружјем“, што је оценила као „нецивилизацијски суноврат“.
Узгред, једини доказ да је Јововић био атентатор на Павелића је његово сведочење које је уследило неколико деценија након атентата. Да ли је он повукао ороз или не, да ли је као члан четничке емиграције радио за државну безбедност, то су све питања чији би одговори осветлили фактографску основаност да нека улица понесе његово име.
Оставимо ли по страни (не)сагласност са професорком Стојановић, затећи ћемо неспорну хајку на право на мишљење. „Ђубравка брани Анту Павелића“, објавио је Информер назвавши професорку „страшним злом од жене“, а новинар Новости Милан Бабовић је извршио прави велеслалом низ идеолошке странпутице. Прво је изразио „жалост што учи наше студенте“. Изгледа да је кратак пут од неслагања до оспоравања професионалне компетенције. Онда је закључио да она жели да поистовети Јововића и Павелића, да би злонамерно нагађао да би професорка најрадије „укинула Србију“, те можда и предложила да Срби славе Олују. У наредним данима, Информер је Дубравку Стојановић описао као „антисрпску“(неписмено – цртица је вишак), јер она „жали за Павелићем“.
„Кад крене хајка, у њу се укључују и представници опозиције, као да не разумеју да је то део истог механизма који њих напада. Па онда ‘интелектуалци’, па чак и студенти. Најгоре је што ја уопште не мислим да је то организовано, јер би то било сувише једноставно решење. Мислим да је то дубински антиплурализам, где свако види прилику да се истакне дувањем у исту трубу, па још потрчи пре него што размисли. Један део медија сигурно јесте под контролом и реагује на миг, али немогуће је да су то сви који се укључе у напад. Бојим се да ми ствар
Списак окупља много оних који су критиковали рад власти последњих година – неки су говорили о ковиду, неки су подржавали протесте, а неки су пружали правну помоћ ухапшенима
но болујемо од недостатка различитог мишљења, да смо оболели од национализма до те мере да кад се нањуши тобожња опасност за нацију, сви скачу као један“, каже Стојановић за НИН.
Наша саговорница сматра да се на тапету могу наћи и они који никада нису наступали ангажовано, али да је напад погоднији кад мета има оптерећење претходних побуна, будући да је циљ нечија делегитимизација, па и дехуманизација у јавности.
„Јер, рећи да подржавате Павелића јесте нека врста дехуманизације, па све што убудуће кажете биће: а, ма то је она што воли Павелића. Е, сад, што је толико људи то прихватило и укључило се у линч, то је питање друштва и способности независног мишљења“, предочава наша саговорница.
Остаје нејасно зашто је властима стало да баш сада изврше прилично широкофронташку офанзиву на практично све оне који се с њима не слажу.
„Милошевић је то радио тек у последњој фази, од 1998, и то у сарадњи с радикалима. С обзиром на психолошки лик Александра Вучића, мислим да је њему мало и ова количина власти, да не може више да поднесе ниједан дисонантни тон, што указује више на слабост него на снагу. Другим речима, улазимо у опасну фазу обрачуна. Најгоре у свему је што нема озбиљне опозиције и што је сав отпор који друштво пружа – на пример, кроз петиције – потпуно неартикулисан. Зато је овакав напад и могућ“, закључује Стојановић.
Професор на ФПН Ђорђе Павићевић у ова четири случаја, где се редом нападају здравство (Љуштина), право на мишљење (Стојановић), анализа на основу јавно доступних података (Василић) и простор за критику (медији и НВО), види рукописе различитих екипа, али истог налогодавца – оног који не полемише с оним што је изречено, већ дисквалификује оне који су нешто изрекли.
„То је устаљени манир ових власти који за циљ има кажњавање неподобних и упозорење свима осталима који би да се нечему успротиве. Свако ко се побуни у неком тренутку мора да се правда због нечега што чак није ни рекао, мора да гледа како му други претурају по приватном животу, и онда је најлакше да заћути. Тај манир није последица свемоћи или страха, већ технике
усмерене на пи-ар. Вучић је сам у једном недавном интервјуу рекао да се константно врше процене кад и против чега интервенисати. Мислим да грађанство често прецењује снагу власти и њихово јединство. Знају и они да су у кризи легитимитета, јер морају да владају над свима, а имају подршку само дела људи. Зато и јесу попустили кад су се студенти побунили због затварања домова или кад су се људи побунили због увођења полицијског часа. Да се захтеви не би ширили, сада затварају све критичке канале. Неки самоуверени режим не би морао да примењује те методе, не би морао да се крије иза Кризног штаба, који с укидањем ванредног стања нема правну утемељеност, или да се говори о некаквом ‘економском штабу’, који би чинили Вучић, Синиша Мали и Марко Чадеж. Неке би власти због опште несигурности пожуриле с формирањем Владе, а чини се да се овој баш и не жури“, каже Павићевић за НИН.
За нападе се, пак, увек нађе времена, и све су озбиљнији. Смешно, врати се…