Поново би да спаљују вештице

МИЛАН МАРИЋ, ГЛУМАЦ

Има оних који мисле да живе у 14. веку па би да вешају, пале на ломачи, каменују и протерују ван зидина Србије сваког ко можда не мисли исто као и они. Не смемо у аманет генерацији која долази оставити ову нашу несрећу

Два стогодишња кедра солунски војници посадили су у знак сећања на своје подвиге и пале другове. За многе младе људе у Србији ствари су једноставне, очување тог дрвећа за њих је патриотизам. Сеча тих стабала је издаја. О патриотизму и издаји, накарадној, бескрајно досадној матрици, која се врти поново, поново и поново, и генерације у њој, као хрчак у вртешци за НИН говори Милан Марић, глумац рођен 1990.

Зашто је за Србе Арканова удовица, слављена данас и у ноћним клубовима Загреба, српска мајка а ви сте - издајник?

Називају ме издајником јер сам проговорио о бошњачким жртвама и покушавају да наметну дискурс да самим тим негирам страдање српског народа и злочине који су се десили над српским становништвом, као и да аболирам злочинце других страна у том безумном рату. Без прилике да разговарамо, одмах су ми пресудили за издају. Био сам део кампање, не било које организације, већ УН-а, исте оне међународне организације која је изгласала Резолуцију 1244 коју Србија користи пред свим међународним телима у процесу решавања косовског питања и међународне организације коју земља Србија у потпуности признаје и има сарадњу на свим нивоима и свим њеним телима. Највећи парадокс је да онда на Твитеру читам осуђујуће коментаре људи који у свом твитер-имену имају УН1244. Но, парадокса је код нас много, што је доказ колико је комплексна и осетљива тема. Разлог због којег говорим је моје чврсто убеђење да људи на овим просторима заслужују да живе боље и срећније и да то на крају крајева зависи од нас и наше способности да пружимо руку једни другима, разговарамо и сарађујемо.

Пројекат Хашког суда у ком сте учествовали учинио се као добар моменат да још једном подсетимо Европу и себе ко смо то ми, тај слуђени свет са Балкана? Реакције неких говоре да сте већи злочинац од Аркана, Насера Орића, Главаша, или свих њих заједно. Зашто их је тај пројекат испровоцирао?

Да, испада да јесам, а постоји неколико разлога зашто је тако. Прво, има оних који мисле да живе у 14. веку па би да вешају, пале на ломачи, каменују и протерују ван зидина Србије сваког ко можда не мисли исто као и они. Даље, тај „издајник“модел категоризације неистомишљеника је доказ да због неодговорног односа према болним темама из прошлости сваки појединац има потребу да суди и пресуђује, да има своју истину, јер суштински нема поверења у државу, а нема је јер ми као друштво нисмо инсистирали да се ствари истерају до краја већ смо оставили да све левитира у сивој зони, а у сивој смо зони јер деценијама јашемо на таласу тога да смо константно жртве некога тамо. Знамо да нико неће да нас воли тек тако и да је свет постао сурово место, неретко вођено интересима великих сила. Међутим, невероватно је да са свешћу о томе ми се и даље понашамо као у оној причи када пастир стално виче вук, вук, па дођу сељани а он каже - шалио сам се, е када стварно дође вук, нико не реагује, е тако и ми. Довели смо себе у ситуацију да и када нам је заиста начињена неправда нико

више неће да нас чује. Невероватно је да у последних 30 година нисмо ни за шта преузели одговорност, већ се увек све нама догађа јер смо небески народ а сви ови остали земаљски народи нас због тога мрзе. Наравно да када толико дуго инсистирате на митоманији једног народа, свакога ко је доведе у питање и каже да ствари нису увек црно-беле а да сива има много нијанси, онда такве људе називате издајницима. То је једна страна приче. Друга, подједнако опасна је прича о онима који су годинама себе представљали као појединце и организације које раде на помирењу, а заправо су нашли идеалан начин да извлаче средства из ЕУ фондова и лепо зарађују, суштински не радећи ништа по том питању. Они су многе разочарали. На крају, постоје они којима суштински не одговара да се распетља тај Гордијев чвор из простог разлога јер би морали да одговарају за оно шта су радили или шта су знали а нису спречили нити о томе говорили.

Који је одговор ваше генерације, ма где се налазила, у Београду, Сарајеву, Загребу, Скопљу, Љубљани? Хоћете ли изаћи из те наше матрице подела?

Разум моје генерације мора да преузме примат над нагонима, и да отргне с леђа тај баласт прошлости и почне напокон да мисли о животу и будућности. То не подразумева гурање прошлости под тепих, већ проналажење начина да се са њом носимо, колико год непријатна и болна била. То је тешко јер смо дубоко подељено, израњавано и осетљиво друштво, али није немогуће. Грешке које су се догодиле нашим родитељима и њиховим родитељима не бисмо смели да понављамо. Зато морамо те грешке да уочимо, да прецизирамо, обрадимо и извучемо наук, а онда да нађемо начин да успостављамо пут на којем ће неке будуће генерације живети срећ

Код нас патриотизам има пубертетску кризу идентитета. Прогласили смо злочинце за хероје, а њихове кукавичке поступке за патриотске

није и безбрижније од нас. Не смемо им у аманет оставити нашу несрећу.

„Осуђени ратни злочинци све су активнији у друштвеном животу ексјугословенских република“…. Да не верујеш о чему разговарамо, 2020, али ми смо народ у Европи који је ратовао до пре 30 година. Многе тадашње бебе данас су људи, неки од њих без мајки, очева, или без обоје. Имају година као и ви, рођени у мраку 90-их, тачније ви сте рођени 1990, шта видите данас, какав регион и какву Србију?

За то што се дешава је одговорност на свима нама. Јесте, ратовали смо у последњих 30 година и то не можемо изменити. То је чињеница. Излишно је причати о томе шта смо све друго могли за то време да урадимо. Нисмо. Нема плакања над просутим млеком. Него, `ајде да видимо како да не пропадне наредних 30 година, како да направимо хуманије друштво, друштво емпатије и толеранције, како да успоставимо да рад и труд појединца буду препознати и подржани на време, како да почнемо да разговарамо и да се поштујемо и када се разликујемо. Хајде да размишљамо о томе шта је наша будућност. Да успоставимо систем вредности. Да видимо данас, после тих и таквих 30 година, где су нам шансе и да их не испуштамо. Да успоставимо друштвени консензус око тих ствари и да не посустанемо. Е, када на та питања будемо почели да дајемо одговоре, а за те одговоре су потребни храброст и време, злочинци и криминалци ће по природи ствари доћи тамо где им је место.

И, да, шта уопште знате о Сребреници? И Братунцу? И да ли сте питали да ли постоји пројекат о Братунцу, и зашто га нема?

Много је већи проблем шта све не знамо о томе. На томе је неопходно инсистирати. Невероватно је да свака од екс-Ју земаља има своју историју. И наравно, свака има неко „логично” утемељење за ту и такву историју и неке опскурне и квазиисторичаре, академике и остале чланове друштвене елите који ту фингирану историју потврђују и интерпретирају, заправо све време поигравајући се са болом људи, зарад чистог интереса а без одговорности за последице. Најгоре је што такве искривљене и сукобљене историје цртају и одређују пут у којем ће ова друштва ићи. Свака од ових земаља то ради на свој начин, само зависи шта која земља жели да прикрије и помути. Наравно, то је много лако радити у послератним околностима када су људима постулати нормалног живота уништени, када су људи преплашени, измучени, протерани из својих кућа, остали без чланова породице, где под притиском свега тога не могу рационално да закључују. У таквим ситуацијама је људима потребан смирај, зацељење, истина, да би могли да прежале шта имају и изборе се с тим болом и страхом, да би, на крају крајева, успели да се изборе са собом. Страшно је да се ти људи манипулацијом гурају да бирају између права и правде. Јер осећај

правде је неретко нагон ка принципу освете, принципу око-за-око, а право је нешто друго. Међутим, пут ка зацељењу рана на овим просторима се споро или уопште не дешава и због тога тапкамо у месту, не померамо се и губимо време које бисмо морали да искористимо за неке друге ствари.

Када сте глумили у представи Зоран Ђинђић, Оливера Фрљића, да ли сте тада могли да схватите зашто Ђинђића нису волели док је био жив, а славе га после смрти?

Мислим да га као друштво у датом тренутку нисмо разумели и да нисмо веровали у ту његову идеју европске Србије, да добар део људи више верује репликама из филма Косовски бој него у идеју европске и модерне Србије, тако да је логично што је подршка Зорану Ђинђићу скочила тек после његовог убиства. Међутим, тада је већ било касно, а после тога се издешавало све што се издешавало. Пропустили смо прилику да можда нешто урадимо на време.

Зашто Фрљић не може да ради ни у Србији а ни у Хрватској, док га Европа ставља на пиједестал?

Фрљић је одличан пример како уметност може да буде моћно оружје када проговара о аномалијама и проблемима друштва, али тамо где им је место да се о томе проговара. У Хрватској је између осталог радио представе о логору Лора у Сплиту, Александри Зец, хрватском глумишту као пропагандној машини током рата, као и представе о Католичкој цркви и њеној улози и одговорности за све оно што се дешавало на тлу Хрватске од Јасеновца до Олује. У Србији је радио представе о проблемима српског друштва, и невероватно је како су десничари и у Хрватској и у Србији на исти начин покушали да дискриминишу његов рад тиме што су му тамо причали да је четник и да ако сме направи неку представу о хрватским жртвама, а овде да је усташа и да направи представу о српским жртвама. Перфиднији напад су извеле друштвене елите обе земље флоскулама и заменом теза како то што он ради и није уметност и како је то пропаганда којој ипак није место у позоришту, пошто је позориште место где се иде да се човек опусти и насмеје од срца.

Шта је за вас патриотизам?

Заправо добар део људи више верује репликама из филма Косовски бој него у идеју европске и модерне Србије

Умети да се извиниш, умети да се поставиш и браниш када треба, али умети да се носиш са последицама ако си крив. Код нас патриотизам има пубертетску кризу идентитета. Паралелно са урушавањем система вредности, урушило се и и значење речи патриотизам. Прогласили смо злочинце за хероје, а њихове кукавичке поступке за патриотске. Почели смо да свакодневно развлачимо и својатамо тај термин и где му је место и где му место није, ко гаврани кад стигну стрвину. Свели смо патриотизам на храброст да се из Београда шаљу поруке подршке Београду. На то да некој певачици која је цео живот провела у Британији на Твитеру качимо слике козе и мекећемо на њен бесмислен и глуп твит јер је Албанка. За мене је патриотизам рад на томе да се ово друштво опорави, да људи достојанствено живе од свог рада, да ако желе да оду то буде њихов избор а не бег из ове земље, да направимо могућност да људи који су протерани ако желе могу да се врате кућама, да људи који и даље не знају каква је судбина задесила њихове најмилије напокон могу да их сахране и сазнају истину о томе шта се њима десило, да повратимо веру у то да вреди живети, да не морају људи да ходају погнутих глава, да се боримо за осмех, за право на слободу и различитост, да се не делимо и да прекинемо континуитет мржње. То је патриотизам, то је оно што желим овом друштву и колико год то некоме изгледало наивно и смешно, не дозвољавам да ми одузме право на ту моју борбу.

Истраживали сте припремајући се за филмове о краљу Александру, па и Томи Здравковићу….Шта сте из тих истраживања научили о Југославији у разним етапама?

Радио сам доста пројеката који се на директан или индиректан начин тичу Југославије и преиспитују то време. Наравно, није једноставно причати о Југославији и рећи да ли је све унутар ње било исправно или није. Идеја да би требало да се окренемо једни другима ако нас већ вежу језик, историја, култура је добра и крајње логична, али не на било који начин и по сваку цену. Знамо како се та Југославија крваво распала и зато треба тражити одговор шта је био проблем у функционисању те и такве земље и како је могуће да је испод крилатице „братства и јединства“тињала толика мржња. Значи да нешто, много битно за ове просторе, није разјашњено до краја.

Само сурово друштво испразних људи живе закопава своје бардове глумишта Драгана Николића, Бору Тодоровића и многе друге… , а потом их мртве слави. Зашто?

Нису их сахранили, покушали су да их банализују, оспоре, омаловаже, маргинализују, да би они који су јако желели да буду Милена Дравић, Драган Николић, Бора Тодоровић, Данило Киш, а за то нису имали капацитете нити талента, могли да дођу до изражаја. Али нису успели у томе да их се заборави и нису успели да униште све оно што су ови велики људи урадили. Нажалост, та матрица да се у уметности осредњост на силу намеће је иста и данас.

Зашто сте веровали да сте део експеримента у Петербургу? У једном од интервјуа рекли сте да се понекад осећате изнутра као да вас „пече све“? Да ли вас је награда за филм Довлатов излечила, макар на трен?

Награде за филм су дошле као диван крај тог веома битног дела мог живота званог Довлатов. То искуство ми је значило много на свим нивоима. Променило ме је, отворило ме и гурнуло да наставим да о послу промишљам са још већом дозом одговорности, лудила, жеље и енергије.

Мене конкретно називају издајником зато што сам проговорио о бошњачким жртвама. Без прилике да разговарамо, одмах су ми пресудили за издају