Аматеризам или културна политика

Одговор није донео ништа ново, већ је само демонстрирао ограничене могућности пристојне комуникације од стране Министарства културе. Немогућност разговора и сучељавања мишљења о проблемима српског друштва и културе карактеришу данашњи тренутак, што се и сада јасно види.

Основни проблем у одлуци да се обави размена 166. листа Мирослављевог јеванђеља за слике Николаја Рериха лежи у томе да не постоје никакве правне, историјске или културне основе за такав поступак. Уместо поштовања досадашњих сазнања о историји Мирослављевог јеванђеља и 166. листа, оспорава се његово незаконито одношење заједно са улогом Порфирија Успенског у томе. У Образложењу закона о размени његова улога се идеализује, па се изричито наводи да je „Успенски, иначе љубитељ и колекционар старих рукописа, фасциниран изгледом Мирослављевог јеванђеља, 166. лист истог однео са собом“. У одговору Министарства потврђује се да је Успенски однео лист из Мирослављевог јеванђеља, али да то није било незаконито; да би министар у интервјуу Политици 31. 7. 2020. у потпуности довео у питање његову улогу и истакао да неки тврде да је „владала глад у Хиландару“и да је лист замењен за „неколико џакова брашна“, као и да се не зна како је исти доспео у Ст. Петербург.

Из константних промена ставова и негирања досадашњих сазнања јасно се види како се судбина и историјат 166. листа интерпретирају према дневнополитичким потребама и жељи да се прогласи историјски успех. Уколико је Министарство културе дошло до нових сазнања о историјату 166. листа, дужно је да о њима обавести јавност. Нужно је да јавно објави име/ имена истраживача са текстом експертизе. Нова сазнања морају да буду заснована на научно утврђеним чињеницама, а не на „логичним“претпоставкама. Од велике важности било би и објављивање стручног мишљења према коме одстрањивање листа из средњовековног рукописа истовремено није и његово оштећивање.

Посебан проблем су слике Николаја Рериха из Народног музеја у Београду. Са једне стране омаловажава се њихова вредност и стално се истиче да оне нису власништво Србије, што такође поставља низ питања. Ко је проценио да слике Рериха немају вредност и да њихов аутор нема значаја за српску културу? Уколико слике нису биле власништво Народног музеја у Београду и Републике Србије, чије су онда? Сигурно је да нису биле власништво Совјетског Савеза или Руске Федерације, јер да јесу сигурно би већ биле враћене. Порекло Рерихових слика у Народном музеју је истоветно као и оних у Републици Хрватској, која је одбила да их преда Русији полажући пуно правно власништво над њима. Министарство је доставило НИН-у два неповезана документа на којима темељи своје мишљење. У њима се наводи да су слике поклоњене Београду биле у власништву Рерихове супруге Хелене и Рериховог музеја у Њујорку. Уколико би ови документи били правно валидни, Министарство културе је учинило крупан прекршај и незаконито разменило туђу својину.

Сумња у принципијелност договора о размени заснована је на чињеници да је прва информација о њему коју је презентовао ТАСС била пуна неистина, као и да је исте нетачне информације поновио и министар културе Вукосављевић који је у јануару 2019. изјавио да Рерихове слике „у депоу Народног музеја нису наше, никада нису ни излагане...“ Како су Рерихове слике биле публиковане и изложене, отворено је питање да ли министар и његов тим нису имали пуне информације или је то био покушај манипулације српском јавношћу.

Министарство културе омаловажава критику, па у свом одговору наводи да је „детињаста“, „неука“, „злобна“и „манипулативна“претпоставка да би руска страна поклонила или вратила наше благо, после изношења мутне спекулације о некаквој крађи 166. листа. Управо тиме Министарство показује апсолутно непрофесионално понашање. Логика „кога је молити, није га кудити“припада поданичком доживљају моћника, а не озбиљној дипломатској стратегији и професионалном заступању интереса сопствене државе. Разговори о размени обављени су пре објављивања критичких написа. Увек је било јасно где и коме припада 166. лист, чије враћање без некаквих размена је требало да буде манифестација пријатељских односа двеју држава.

Академско проучавање културног наслеђа засновано је искључиво на његовом рационалном и критичком сагледавању, а не на аматерским заносима. Ту су непозната брза решења и историјске победе, с обзиром на захтевност дуготрајног рада, провере сваког навода и сагледавања све комплексности културних и уметничких токова. Аматерски подухвати су познати по томе што у потрази за благом из неукости и небриге крше основне научне, правне и етичке принципе и уништавају бројне културне слојеве, као што је сада случај са предајом целокупне колекције слика Николаја Рериха из Народног музеја у Београду.