Џозеф Стиглиц

развијеног света о новим, већим, пакетима финансијске помоћи онеспособљеној привреди. Ипак, светски признати економиста и један од водећих теоретичара глобалне неједнакости Бранко Милановић упозорава да би главна брига економске политике требало да буде спречавање друштвеног колапса који би могао настати уколико се криза продуби и изазове гнев оних који остану без наде, посла и средстава за живот. „Напредна друштва не смеју да дозволе да их економија и поготово богатство финансијских тржишта оставе слепим пред овим чињеницама... Стандардне економске мере требало би да обезбеде заштиту за људе који изгубе посао, а често немају ни здравствено осигурање, јер ако они не могу да плате своје рачуне, онда то доводи до каскадних шокова, од принудних исељења до банкарске кризе“. Говорећи о будућности глобализације која је тренутно, верују економисти, најуздрманија од свог стварања, Милановић верује да је свет суочен са могућношћу дубоких промена, а шта ће се заиста и десити зависиће, изгледа, превасходно од тога колико ће пандемија потрајати. „Могућ је повратак на природну, самодовољну економију, што је сушта супротност глобализацији. Ако би се криза наставила, глобализација би могла да се распадне. Што криза дуже буде трајала, односно што дуже буде била препрека глобалном протоку капитала, робе и људи, то ће такво стање изгледати нормалније. Земље би се у таквој ситуацији могле окренути концепту самодовољног, јер би страх од још једне пандемије могао да мотивише апеле за остваривање самодовољности.“Све би се ово, каже Милановић, верујући да је капитализам и даље не само јак, него да и даље нема алтернативу, могло избећи, односно наставити се по старом уколико се криза релативно брзо превазиђе, а свет настави да купује, путује и понаша се као до сада.

Иако је још увек тешко замислити шта би то могла бити замена за систем у коме највећи део ове планете живи већ деценијама, евидентно је да је ковид-19 успео брзо да разоткрије све његове мане. Свет је одједном стао, а глобализација показала сурово лице. Најразвијенији делови света суочили су са недостатком основних медицинских средстава, јер су схватили да зависе од испорука из Кине. Аутомобилска индустрија је застала, јер су фалили делови из Кине. Туризам је блокиран јер су прекинута путовања из страха од ширења вируса... Рецепт који је примењен 2008. када се пропаст великих финансијских кућа услед њихове алавости спречавао пумпањем новца грађана, а који се примењује и данас, могао би се учинити погрешним. Сви се питају: шта ако извори пресуше, а пандемија остане? Шта ако планета једноставно почне да живи неким другачијим животом - прореде се путовања, ограниче изласци, смањи потрошња, поготово неегзистенцијалних добара, услед страха од будућности? И такво стање трајно постане нова нормалност. Како ће тада изгледати економија, а шта ће бити приоритети - профит власника капитала или умиривање уплашених и нервозних грађана?

„Када је стигао вирус, светска економија је већ боловала од више придружених обољења. Архетипске државе данашњег система - Сједињене Америчке Државе и Кина, зависне од кредита и подршке централне банке, започеле су рат за геополитички утицај. Такво стање је забрињавајуће слично кризи у Европи између два светска рата“, пише Мејсон, подсећајући да ће муњевиту реакцију влада развијеног света који је одмах по избијању пандемије најавио упумпавање билиона долара и евра неко на крају морати да плати. Као што су, уосталом, плаћене и све друге економске кризе до сада, а само санација оне из недавне прошлости коштала је државе, компаније и грађане додатних 75 билиона долара дуга, док су централне банке у системе убациле 12 билиона долара бесплатног новца.

„Постоје четири начина да се плати та дарежљивост - повећање пореза, смањивање јавне потрошње, инфлација или велико реструктурирање дугова. Сваки од њих, међутим, отвара простор за класну борбу и нова геостратешка сукобљавања. Зато, ако желимо да изађемо из периода пада који траје пола деценије, задатак прогресивне политике је да се пре свега договоримо да

Сада када се даје новац пореских обвезника, јавност има право да тражи да компаније које примају новац доприносе већој социјалној и расној правди, да прелазе на зелену економију и пружају подршку побољшању здравственог система

не желимо да поправљамо неисправан систем, већ да направимо нешто ново“, каже Мејсон. Да би у Британији тако нешто успело, влада би, каже овај новинар, морала да оствари четири циља: редукује и деглобализује финансијски систем, повећа плате науштрб пословног профита, реорганизује приватни сектор кроз инвестиције које би усмеравала држава и „еутаназира рентијере“, односно стави ван закона пословне моделе попут Фејсбука, Амазона, Убера и њима сличних. Такав систем би, пак, подразумевао велико задуживање државе због неопходности избацивања угљеника из енергетског система, обнове здравствене и социјалне заштите, преквалификације милиона запослених чији ће послови ускоро нестати... „Проблем је што не постоји консензус за такву трансформацију. Британске елите су зависне од финансијског капитала. Конзервативна партија продаје себи сан о величини док уништава земљу. Образовни систем производи технократе, а не визионаре... И зато ако се нађемо у депресији сличној оној из 30-их година прошлог века, наша политичка класа ће морати да се сналази у ходу..

Пол Мејсон је уверен да прва лекција треба да гласи да нема повратка на политику штедње. Држава мора да се задужује и троши, а централна банка да монетизује тај дуг. Такође, нема одустајања од обавеза да се смањи раст температуре за 1,5 степени у односу на прединдустријски ниво, нити од инвестиција потребних да се те обавезе испуне. „Ако су потребни нови ангажмани за отварање радних места која ће нестати у ресторанима, хотелима, биоскопима, онда нека то буду послови заштите природе, изградње обновљивих извора енергије... Трећа лекција мора да буде да се не може започети озбиљна расправа о повећању пореза ради покривања ових трошкова док се не демонтира систем пореских раје

ва, односно не принуде велике финансијске и технолошке компаније да своје приходе пријављују тамо где стварно послују. И последње, у свету убрзане деглобализације ускоро би могао доћи тренутак да и ми који смо се борили за реформу поретка признамо да је систем толико оштећен да га не вреди поправљати. Тај тренутак још није стигао, али вредело би размислити како би он могао да изгледа“, закључује овај новинар.

Расправа о толико нарушеној расподели и новца, али и моћи и утицаја, није почела последњих месеци под притиском здравствене кризе коју је изазвао вирус корона, већ много пре тога, па и даље звучи невероватно да вирус може срушити поредак, ма колико левичари заговарали равномернију расподелу, хуманије друштво и економију, веће порезе капиталистима и смањење бесрамно високих бонуса менаџера широм мултинационалних компанија. Које, додуше, овога пута заговарају и поједини капиталисти. Стиглиц пише недавно у тексту за Project Syndicate, за који НИН има право објављивања, да би порески обвезници могли сада тражити другачије друштво, јер дају сопствени новац за санацију штете изазване ковидом-19. „Када је пандемија стигла, америчко друштво је било раздвојено расним и економским неједнакостима, падом здравственог стандарда и зависношћу од фосилних горива. Сада када се даје новац пореских обвезника, јавност би имала право да тражи да компаније које примају новац доприносе већој социјалној и расној правди, да прелазе на зелену економију и пружају подршку побољшању здравственог система“, стоји у његовом тексту.

Али, колико њих верује да би се ово стварно могло и десити? Па зар нису исти ти обвезници санирали и последице кризе из 2008, иако у њеном стварању нису учествовали. И није ли тема о капитализму који подстиче неједнакост и глобализацији која је уз све позитивне ефекте изнедрила и једнако много негативних, била актуелна и много пре короне? Илустрације ради, Клаус Шваб, оснивач Светског економског форума у Давосу, написао је, такође непосредно пре избијања пандемије, да је капитализам свих заинтересованих актера, као замена за постојећи деоничарски капитализам (примарни циљ је максимизација профита), али и државни интервенционизам, требало давно да заживи. И да је још почетком 70-их година прошлог века описао овај концепт, који би требало да од компанија направи друштвене ентитете, а не искључиве учеснике у трци за што већом зарадом за своје власнике. Написао је и да је Форум у Давосу основао како би доносиоцима одлука и пословном свету помогао да овај концепт примене, јер он води ка креирању вредности које нису само профит, већ су и социјално, еколошки и друштвено прихватљиве.

И шта је уследило уместо тога када би се учесници скупа на елитном швајцарском скијалишту разишли? Још јачи притисак да најбогатији за себе приграбе што више, не марећи за социјалне, еколошке, здравствене или друштвене потребе својих запослених. Шта је сада другачије, осим можда чињенице да је најдиректнија брига за живот и здравље ипак успела да натера ту сурову корпоративну машинерију да се на тренутак заустави? Али, да ли је то довољно?