Замке претеране централизације

КО И КАКО БИ ТРЕБАЛО ДА ДОНОСИ КЉУЧНЕ ОДЛУКЕ ПОСЛЕ ПАНДЕМИЈЕ

С обзиром на то да екстремне верзије одлучивања на једном месту и потпуне децентрализације умеју да буду проблематичне, једно од решења је да савезна влада успостави минималне стандарде за увођење и укидање ограничења, а да нижи нивои власти доносе конкретне мере

Иако пандемија ковида-19 још хара, већ се увелико спекулише о томе како ће друштво изгледати после ње. Шокирани сазнањем колико је мало потребно да би њихови животи били избачени из колосека, људи ће желети да смање ризике којима су изложени. Према новом консензусу који се назире, они ће предност давати већој државној интервенцији како би се, упумпавањем хиљада милијарди долара у привреду, стимулисала тражња, заштитили радници, проширио обим здравствене заштите и, наравно, водила борба против климатских промена.

Али у свакој земљи постоје многи нивои власти. Који би од њих онда требало проширити? Очигледно је да у САД само савезна влада има ресурсе и мандат да доноси одлуке на националном нивоу о питањима попут здравствене заштите и борбе против климатских промена. Али из овога не произлази нужно да би овај ниво власти требало да постане још већи него што већ јесте. Уосталом, на том нивоу власти могуће је усвојити мере које ће заштитити неке сегменте друштва, истовремено увећавајући ризике с којима се суочавају његови други делови.

У случају ковида-19, неке земље су централизовале одлучивање о увођењу и укидању рестриктивних мера којима би се зауставило ширење болести, друге су те одлуке препустиле нижим нивоима власти, а неке, попут Индије, имају комбиновани приступ. Оно што је постало очигледно јесте да се не суочавају све заједнице с истим сетом проблема.

У густо насељеном Њујорку, стриктна ограничења су вероватно била једини начин да се људи склоне

с улица, док су економске последице пандемије такође вероватно ублажене чињеницом да у том граду велики број људи ради специјализоване послове, попут оних у финансијском сектору, које је могуће обављати на даљину. Осим тога, чак и отпуштени конобари и хотелски радници знају да неће поново почети да раде све док људи не поврате осећај да је безбедно излазити у град. Забринутост за стање здравља чини се апсолутно кључним фактором.

Насупрот томе, како је известио Њујорк тајмс, у Фармингтону, у Њу Мексику, „мало ко познаје неког оболелог од вируса корона, али скоро свако познаје неког ко је због ковида-19 остао без посла“. Ограничења која је увео демократски гувернер Њу Мексика нису добро примљена нигде у заједници која је и пре пандемије била суочена са озбиљним економским падом. У овом случају, забринутост за стање економије превагнула је у односу на мање бриге изазване здравственом ситуацијом.

Ове разлике указују на негативне стране централизованог приступа, али и децентрализација може да буде проблематична. Ако различити региони остварују различите резултате у обуздавању ширења вируса, да ли је путовање из једног у други и даље могуће? Имало би смисла да региони у којима је ситуација повољнија

желе да забране долазак онима из потенцијалних жаришта епидемије или макар од њих захтевају да дуже проведу у карантину. Брзи, јефтини и поуздани системи тестирања могли би да реше овај проблем, али такви тренутно нису доступни.

Неки степен хармонизације између региона је стога добродошао, па и приликом набавке медицинске опреме. У одсуству координације на федералном нивоу, америчке савезне државе упустиле су се у међусобно надметање за набавку недовољних количина медицинских залиха пристиглих из Кине. У нормална времена, тржишта би конкуренцијом таква добра најефикасније алоцирала. Али, у ванредној здравственој ситуацији тржишта знају лоше да се покажу, усмеравајући добра у складу са платежном способношћу купца, а не у складу са ургентношћу њихових потреба; богате државе би у таквим околностима покуповале све респираторе и тестове, сиромашним земљама не остављајући ништа, чиме би се знатно смањила њихова способност да обуздају пандемију.

У таквој ситуацији, централизоване набавке би могле да допринесу да цене буду ниже, што би потенцијално омогућило и да алокација буде у већој мери утемељена на принципу приоритета. Али „могле“и „потенцијално“су овде оперативне речи. Ако

У ванредној здравственој ситуацији тржишта знају лоше да се покажу, јер се расположива добра усмеравају у складу са платежном способношћу купца, тако да би богати могли за себе да купе све, не остављајући сиромашнима ништа

централна влада има сумњиве мотиве или је просто некомпетентна, рачуница се мења. Као што можемо да видимо на примеру земаља попут Бразила, Мексика, Танзаније и САД, када врх државне власти минимизира опасност, то може да нанесе знатну штету одговору те земље на пандемију.

Поред свега другог у чему је оманула, бразилска централна влада је изгледа имала проблеме и да дистрибуира набављене респираторе. У САД, савезне државе на чијем челу су републиканци наводно су имале лакши приступ централним медицинским залихама од држава које воде демократе. А у Индији је централна влада увела ригидна ограничења, не осмисливши претходно неопходне аранжмане за збрињавање милиона радника, примораних да из градова у којима су радили утекну у своја села. Породице с децом биле су приморане да пешице прелазе на стотине километара, а успут су могли да рачунају само на љубазност непознатих људи и локалних власти, притом потенцијално доприносећи ширењу вируса на друге делове земље. Децентрализовани систем доношења одлука дао би прилику савезним државама које су касније обуставиле све активности (јер су у почетку регистровале мањи број оболелих) да извуку поуке о управљању пандемијом од оних држава које су те мере увеле међу првима.

С обзиром на то да екстремне верзије и централизације и децентрализације умеју да буду проблематичне, координирана верзија неког средњег решења би можда најбоље функционисала. Савезна влада могла би да успостави минималне стандарде за увођење и укидање ограничења са циљем да се заустави ширење болести, док би доношење конкретних одлука било препуштено нижим нивоима власти. С тим што је, ако је већ неизбежно да се превише оде у једном или у другом смеру, боље грешити у корист децентрализације, следећи принцип супсидијарности, који омогућава да се овлашћења делегирају на најнижи могући административни ниво како би ефикасност предузетих мера била што већа.

Постоје важни разлози због којих треба давати предност пажљиво спровођеној децентрализацији. Не само што се припадници мањих политичких ентитета најчешће суочавају с истим проблемима; они обично исказују и већи ниво социјалне и политичке солидарности, што олакшава њихово окупљање око заједничког циља.

Мада политика на локалном нивоу повремено уме да подсети на заваду породица Хатфилд и Мекој у Кентакију и Западној Вирџинији из 19. века (сукоб који је потрајао деценијама и однео бројне људске жртве на обе стране; у Америци метонимија којом се означава дугогодишње огорчено ривалство, прим.), она у целини посматрано мање пати од застоја и антагонизама какви се у данашње време могу видети на централном нивоу власти. А и људи имају већи осећај учествовања у доношењу одлука када их доносе локалне власти. Овај осећај укључености у процес одлучивања може им помоћи у осмишљавању мера захваљујући којима би извлачили корист од националних и глобалних тржишта, уместо да им буду препуштени на милост и немилост.

Ово је разлог због кога би, док припремамо мере којима бисмо помогли опоравак и јачање постпандемијских здравствених, образовних и регулаторних система, требало да размислимо и о томе ко ће доносити одлуке о томе и на ком нивоу. На пример, добар део пакета мера за стимулисање потрошње кроз изградњу инфраструктуре требало би да има форму ненаменских државних грантова локалним заједницама, које би тако додељени новац усмериле у складу са потребама. И мада се о националним програмима борбе против климатских промена не може одлучивати на нивоу сваке појединачне заједнице, ти програми макар могу да одражавају консензус о предвиђеним мерама од најнижег нивоа заједнице навише.

Растући ауторитаризам диљем света одраз је широко распрострањене чежње за харизматичним политичким лидерима с којима би обични људи били у стању да се идентификују. Такви демагози користе подршку јавности како би заобишли систем провера и равнотеже, и земље које воде усмеравају на погибељну стазу. Додатно проширење државног досега уз истовремено ограничавање ризика од ауторитаризма захтева моћна независна тела која ће истовремено уживати и подршку јавности. Конституционално преношење већих овлашћења на ниво регионалних и локалних власти могло би да буде прави пут којим треба кренути.