За Милошевића је пораз у Крајини био бољи од уступака

ПИТЕР ГАЛБРАЈТ, ДИПЛОМАТА И ПРВИ АМЕРИЧКИ АМБАСАДОР У ХРВАТСКОЈ

Верујем да је он хтео да задржи источну Славонију, али могуће је да је под теретом санкција желео да се све најзад заврши. Бирали смо између Олује и понављања сребреничког масакра у Бихаћу. Трамп нема шанси на изборима, историја каже да председник са оваквим заостатком никада није победио. Саудијска Арабија ме брине више него Иран

Шта год да је Питер Галбрајт постигао у животу, за српску публику остао би упамћен као први амерички амбасадор у Хрватској; као дипломата који је учествовао у склапању Вашингтонског споразума о прекиду босанско-хрватског сукоба, Ердутског споразума, који је окончао рат у Хрватској и Дејтонског споразума, који није потребно посебно представљати; као човек који није зауставио „Олују“, али и као човек који се возио у избегличкој колони крајишких Срба како би спречио нападе на њу. Те је роле Питера Галбрајта на уму имао и београдски Институт за европске студије када га је позвао да учествује на видеоконференцији поводом 25 година од неоствареног мировног плана З-4 и операције „Олуја“. И нефер је и немогуће укратко препричати тросатни Галбрајтов разговор са Слободаном Самарџићем, Савом Штрпцем и другим учесницима конференције, али пошто публика то очекује, покушајмо.

Галбрајт је поновио да су планом З-4 крајишким Србима нуђени сопствени парламент и председник, полиција одговорна Книну а не Загребу, демилитаризација и контрола над локалном економијом, чак и сопствена валута, и то у свим областима Хрватске које су 1991. имале српску већину. Туђмана су, каже Галбрајт, некако убедили да З-4 прихвати као основу за преговоре. Милана Мартића, Милана Бабића и Борислава Микелића нису могли да убеде ни у то.

Но пропаст плана З-4, наставио је Галбрајт, није била разлог америчког става према операцији „Олуја“.

„Ако се наши разлози могу сместити у једну реч, та је реч ’Сребреница’.

Знали смо да су мушкарци и дечаци убијани. Нико ко је у бившој Југославији нестао, није се појавио жив. Ако сте нестали, били сте мртви. Српске снаге биле су пред Бихаћем. Бихаћ и Република Српска Крајина имали су отприлике исти број становника. Знали смо да ће становништво Крајине побећи, али бирали смо између ’Олује’ и понављања сребреничког масакра у Бихаћу.“

Галбрајт тврди да је мирно решење тражио све до 3. августа 1995, дана пред „Олују“. У Београду је 2. августа Бабићу предложио нови мировни план. Бабић га је прихватио, али Мартићеву сагласност није добио. Трећег августа је Вашингтону тражио да привремено заустави Туђмана.

„Али САД су велики носач авиона, који је тешко престројити. Поруку више није било могуће послати, и због тога веома жалим“, говорио је Галбрајт.

Питер Галбрајт је напослетку скренуо пажњу на три кључна момента политичке судбине РСК.

„Вође РСК међусобно су се мрзеле. Напослетку сам закључио да је свакоме од њих лакше да препусти становништво судбини него да баш он буде тај који ће направити уступке. Такође, нико од њих није схватао стварност – ни своју, ни светску. Хрватска је имала 40 пута више становника, и стотину пута јачу економију. Трећа тачка је Милошевићев цинизам. Трећег августа је одбио да прими америчког отправника послова и план око којег смо се Бабић и ја сагласили. Зашто? Зато што је желео да Крајина буде збрисана. То није била његова изворна идеја; верујем да је хтео да задржи источну Славонију, али могуће је да

је под теретом санкција хтео да се све најзад заврши, а да ни он не мора да чини уступке. Другим речима, и њему је војни пораз био политички боље решење него уступци. Била је то цинична небрига за патњу људи Крајине.“

Питер Галбрајт није део само наше историје. Осамдесетих је помогао да се открију гасни напади Садама Хусеина на ирачке Курде. Двадесет година касније, 2009, откопавао је крађу на авганистанским изборима. Стигао је чак и да служи у првој, прелазној УНовој влади Источног Тимора. Зато је НИН искористио прилику да са њим разговара о „светским приликама“, које је Галбрајт одмах назвао „жалосним“.

Како ће изгледати свет након заразе? Потичете из породице истакнутих економиста, па реците и неколико речи о будућности капитализма.

Мислим да ће бити великих промена, и да не схватамо њихове размере. Многе земље, па и САД, снажно ће скренути улево. Џо Бајден ће освојити већину и освојиће је са мандатом да значајно прошири здравствено осигурање и да се суочи са неједнакошћу прихода и богатства у САД. Постоји, међутим, и дубљи проблем – много се америчке и европске економије врти око ствари и услуга које нам нису потребне. За неке од њих нема будућности. Проћи ће много времена пре него што се успостави некадашњи ваздушни, па и копнени саобраћај. А тек ресторани или туризам... Нико или готово нико не мора да једе у ресторану, а на то се троше милијарде долара. Ко ће поћи на крстарење? Ко ће ићи у Дизниленд? Такође, многе

су индустрије промениле режим рада. Људи су открили да могу да раде од кућа, и неће се враћати у канцеларије. Пословне зграде ће се испразнити, нове се неће градити. Тржни центри су већ пропадали због онлајн куповине, али сада ће то да се убрза; биће банкрота. Могло би да буде занимљивих последица у сеоским областима. И у САД и у другим земљама мигрирало се ка градовима. А сада људи у Вермонту, где живим, стижу у таласима и купују куће. Цене некретнина овде пробијају плафоне, јер су људи схватили да се и овде може живети, да има и физичке дистанце и добрих школа. Људи не морају да буду у Београду или у Загребу. Могу да раде и са неког места где је животна средина боља. Све ће то променити глобалну економију.

На тренутак нам је Скајп прекинуо везу, али чини ми се да сте поменули да ће Шкотска постати независна.

Шкотска већ има идентитет, а отцепљења почињу када таква посебна заједница, већинска у свом географском простору, сматра да је шира већина третира неправедно. Шкотска сматра да су је Енглези ишчупали из Европске уније, као и да се Борис Џонсон и конзервативци генерално воде политиком коју Шкоти мрзе. Шкоти мисле и да је Џонсон забрљао у контролисању епидемије – што је и очигледно – те да би им самима било боље. Четрдесет пет процената гласало је за независност 2014; истраживања показују да би сада тако гласала већина. Можете ми као Американцу рећи „лако је вама да причате“, али ако неки део САД великом већином више не би хтео да припада САД, рекао бих – пустимо их да иду. То је демократија. Неко би приметио да је амерички грађански рат спречио отцепљење, али сада се, 155 година касније, најзад суочавамо са тиме да се није ратовало због јединства Уније, већ због ропства. И сада рушимо конфедерацијске споменике.

Прави је тренутак да вас питамо о таласу протеста у САД.

Америчке институције не функционишу. Председник је на изборима

Мислим да ће након пандемије бити великих промена, и да не схватамо њихове размере. Многе земље, па и САД, снажно ће скренути улево

освојио три милиона гласова мање од ривала, и у Белој кући је само захваљујући електорском систему, који су пре 240 година у своју корист смислили робовласници. Тврдимо да нам је судство независно, али је у пракси Врховни суд пристрасна политичка институција, у коју многи Американци немају поверења. Ако судије пред истим чињеницама и истим законима закључују различито, на основу политичких афинитета, то нису судије, већ политички активисти. Изборне јединице се прекрајају да би републиканци задржали контролу над савезном државом у којој је 60 одсто становништва гласало за демократе. Поврх свега, председник је још и расиста. Наравно, постоји дуготрајни систематски расизам, али овај пут човек не може да га не види. И сами сте видели снимак убиства Џорџа Флојда. Ново је и то што протести окупљају и белце и Афроамериканце. Белци су снимали полицијско насиље над Џорџом Флојдом, белци су покушавали да зауставе полицајца. Портланд, у који је Трамп послао војску, један је од „најбељих“градова Америке. Нереди у америчким градовима шездесетих углавном су окупљали људе по расној основи. Ово је другачије.

Да ли су такве институције криве и за лош одговор САД на пандемију?

Наравно. САД су биле боље упозорене од било које друге земље на свету. Видели смо шта се дешава у Кини, видели смо шта се дешава у Европи. А председник САД није урадио ништа. Умањивао је претњу. Говорио да ће све бити готово до априла. Нисмо набавили личну заштитну опрему за лекаре на првој линији. Нисмо повећали број тестова. Нисмо затворили границе.

Мноштво људи из Кине стигло нам је након што смо забранили доласке из Кине – људи са другим пасошима, људи који су стигли преко Европе, амерички грађани, које нисмо тестирали и изоловали. А сада неки гувернери отварају државе, и видите шта се дешава – пандемија на Флориди, у Аризони, у Тексасу.

Ако вам је то утеха, неке брљотине су нам сличне...

Али са тачке гледишта обичног Американца, од Америке и Србије не очекује се исто. Не желим тиме, наравно, да увредим Србију, али ми смо се претворили у земљу чијој би се лошој управи тешко нашао пандан. Трамп је једном рекао да не жели да у САД улазе људи из „посраних“земаља. А погодите коме се сада спречава улазак било где, то јест чији је пасош ових дана готово безвредан? Амерички. Мислим да ми је као Американцу од свих европских земаља тренутно доступна само Хрватска. И све то због потпуног промашаја у сузбијању пандемије.

Да ли након таквог промашаја и губитка живота, радних места, животног стандарда, Трамп има икакве шансе на новембарским изборима?

Нема шансе. Анкете показују да Бајден има између девет и петнаест процената предности, и да води у свакој неодлучној држави. Трамп не може да остане председник ако не победи на Флориди, а једна тамошња анкета Бајдену даје тринаест одсто предности. На Флориди живи много старијих који традиционално гласају за републиканце, али сада су престрављени и вирусом и одговором на њега. Мислим, дакле, да избори неће бити чак ни неизвесни. Притом се не бира између Трампа и Бајдена; бира се за или против Трампа. А људи су о Трампу одлучили. У једној анкети 49 одсто гласача рекло је да за Трампа

Асад је победио у рату у Сирији. САД и Европа треба да уваже ту стварност, и да преговарају са његовом владом како би се вратиле избеглице и почела обнова

не би никада гласило. Историја каже да председник са оваквим заостатком у овој фази избора никада није победио.

Године су прошле од америчких интервенција у Авганистану и Ираку, као и од арапског пролећа у Либији и Египту. Било би тешко рећи да су се те државе усрећиле.

САД су себе заварале да могу Авганистан и Ирак да претворе у земље по свом укусу. То поготово важи за Ирак. Људи који су желели инвазију замислили су да ту земљу настањују некакви „Ирачани“, који ће, након што буду ослобођени од Садама Хусеина, бити спремни за државу изнад етничких подела, за слободно тржиште. И какав је Ирак данас? Можда најкорумпиранија држава планете, и практично у распаду, јер не постоје никакви „Ирачани“, већ сунити, шиити, Курди. Америчке интервенције на Балкану успеле су, јер су САД подржале локалне актере да постигну сопствене циљеве. Интервенисали смо у Босни подржавајући босанску владу чији је циљ био опстанак и пораз војске босанских Срба. Интервенисали смо на Косову суштински подржавајући жељу Косовара да буду независни. Није погинуо ниједан војник НАТО, а циљеви су остварени. Када су неоконзервативци интервенисали у Авганистану и Ираку, нису покушавали да остваре локалне циљеве, већ сопствене фантазије. И то се, наравно, претворило у катастрофу, која нас је коштала око осам хиљада живота, али ако урачунате људе чији су животи уништени инвалидитетом, то је двадесет или тридесет хиљада Американаца. Арогантна мисао да САД могу да преобликују свет једноставно не стоји. Ту сам ароганцију видео 2011, током арапског пролећа које сте поменули. Позвали су ме тада из Стејт дипартмента, хтели су да се посаветују са људима који су решавали конфликте, и питали су ме:

Арогантна мисао да САД могу да преобликују свет једноставно не стоји. Ту сам ароганцију видео 2011, током „арапског пролећа“

„Шта би требало да урадимо поводом протеста на Тргу Тахрир у Египту?“Нисам веровао својим ушима. Рекао сам: „Зашто бисмо радили било шта? О судбини Египта треба да одлуче Египћани.“

Дуго подржавате стварање независне курдске државе. Да ли је могућа?

Ирачка држава у Курдистану готово не постоји. Деведесет три одсто становништва гласало је за независност 2017. Пре или касније, добиће је. Ирачки Курди желе независну државу, али не занима их Велики Курдистан, а то је делом до демографије. Турска има петнаест милиона Курда, Ирак само пет. У Великом Курдистану ирачке Курде надвладали би турски. Ирачки Курдистан економски је веома успешан, има много нафте, и то би морао да дели са много сиромашнијим областима, а притом не би сам управљао својим пословима. Зато ирачке Курде занима само ирачка територија. Схватају, наравно, и да никад неће добити никакву независност ако буду размишљали о Великом Курдистану.

Неизбежно је да разменимо и неколико реченица о Сирији.

Био сам у Сирији неких петнаест пута у претходних шест година. Сиријски грађански рат је катастрофа, узимајући у обзир да се одвија у једној од најшареноликијих блискоисточних земаља. У земљи арапских сунита, алавита, хришћана, друза, Курда уништава се богато културно наслеђе Дамаска, Алепа, Хомса, Хаме, а људска патња је огромна. Али стварност је да је Асад победио у рату. Борбе нису готове, али рат јесте, а када је

тако, нема сврхе да се борбе наставе; само ће страдати више људи. Мислим, дакле, да САД и Европа треба да уваже ту стварност, и да преговарају са Асадовом владом како би се вратиле избеглице и почела некаква обнова.

Америчко-кинески односи личе на нови хладни рат. Мислите ли да ће се додатно закувати?

Не видим разлоге за хладни рат са Кином. Кина не покушава да прошири своју комунистичку идеологију, не покушава да окупира друге земље. У реду, има територијални спор са Индијом, и око неких гребена у Јужнокинеском мору, и инвестира много и по целом свету, али није претња. Ако Доналд Трамп жели хладни рат са Кином, има проблем – САД немају савезнике, делом зато што их је све одбио од себе, али и зато што нема разлога за сукоб.

И даље сте активни у покрету за неширење нуклеарног оружја.

Две су главне претње опстанку човека – једна је нуклеарно оружје, кога имамо довољно да експресно збришемо живот са наше планете, а друго су климатске промене, које би могле планету да учине ненастањивом већ за стотинак година. Нуклеарну претњу смо помало занемарили, али постоји. Надам се да би Бајден као председник могао да обнови нуклеарни споразум са Ираном, јер ако Иран буде развијао нуклеарно оружје, развијаће га и Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, вероватно и Египат, и систем неширења могао би да се распадне. Саудијска Арабија брине ме и више него Иран, мада ме не би обрадовало да било која од тих земаља постане нуклеарна сила. Следећи председник мораће да смисли и шта да ради са Северном Корејом. Трампов приступ – у виду изјаве да се у Ким Џонг Уна „заљубљује“– очигледно није упалио. Биће, дакле, потребно нешто ново, а то је и разлог више да се не покрећу хладни ратови са Кином или Русијом. Обе земље се граниче са Северном Корејом, и њихов се утицај може искористити.

Ако Доналд Трамп жели хладни рат са Кином, има проблем – САД немају савезнике, делом зато што их је све одбио од себе