Закон границе
ПОСЛЕДИЦЕ КОНСТАНТНЕ МИЛИТАРИЗАЦИЈЕ АМЕРИЧКОГ БЕЗБЕДНОСНОГ АПАРАТА
Оно што може Царинска и гранична служба, не могу ни полиција, ни ФБИ: није ни чудо што у САД расте забринутост за стање уставом гарантованих грађанских права и слобода
Годинама је, сад већ и деценијама, већинска Америка мање-више немо посматрала како се тамошње полицијске и друге безбедносне службе милитаризују, и није имала проблем с тим; шта би, уосталом, са становишта просечног - дакле, не баш упућеног - Американца, притом у земљи у којој иначе постоји култ војске, могло бити спорно у томе што се и цивилне безбедносне агенције у све већем обиму опремају тешким наоружањем, све више примењују војне тактике, и лица која су предмет њиховог интересовања све чешће третирају као непријатељске борце у ратном сукобу? Старо америчко вјерују каже да онај ко се придржава закона, плаћа порезе и плаши се Бога нема шта да брине; импликација је да су они други, који се у тај опис не уклапају, сами криви за то што ће их снаћи. Ако су ти други притом и странци - терористи, нарко-дилери, или једноставно илегални имигранти у потрази за бољим животом - утолико боље.
Вишедеценијски, тиме и неуспешни „рат против дроге“који Сједињене Државе воде, те катастрофална секвенца догађаја покренута терористичким нападима на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001, из историјске перспективе посматрано највише су утицали на интензивирање процеса трансформације специјализованих јединица у саставу америчких полицијских и других безбедносних служби у de facto парамилитарне снаге. Од посебног значаја је у овом контексту било формирање новог департмана у оквиру савезне владе, Министарства домовинске безбедности (ДХС), 2002. године.
Основан с прешироко дефинисаним мандатом - начелно, да спречи нове терористичке нападе на америчком тлу - ДХС је, обухвативши неколико важних и великих агенција, израстао у моћан апарат над чијим функционисањем у суштини
не постоји пуна демократска контрола; добрим делом и због спремности сваке администрације (независно од партијске афилијације) да у име „вишег интереса“прелази преко којечега законски и етички дубиозног у устројству апарата државне принуде. Али ни шокантна кршења људских права почињена у склопу „рата против тероризма“који је повела администрација републиканског председника Џорџа В. Буша, ни неуспех демократске администрације Барака Обаме да иоле стане на пут растућој моћи појединих агенција и, на свакодневном нивоу, полицијској бруталности, нису у довољној мери освестили домаћу јавност: констернација прогресивнијег дела Америке, те спорадичне експлозије гнева грађана мањинских група, у првом реду Афроамериканаца, нису били довољни да промене општу политичку климу.
А онда је на сцену ступио Доналд Трамп.
Ауторитарне склоности актуелног председника биле су видљиве од првог дана и досад су се манифестовале на безброј начина, не само кроз одлуке које је доносио. То не види само онај ко неће да види. Али је тек његов одговор на перфектну олују - у виду пандемије вируса корона, економског суноврата који је она изазвала, те масовних протеста против институционалног расизма и полицијског насиља, испровоцираних мучким убиством Џорџа Флојда - био тај који је, рекло би се, имао отрежњујући утицај и на оне који су доскоро веровали да их се све то не тиче.
Од претњи извођењем војске на улице у раној фази протеста, до распоређивања агената савезних безбедносних служби у Портланду, где су ови данима насумице тукли и хапсили учеснике демонстрација, Трамп је, желећи да покаже одлучност и снагу, постигао супротно. Федерални агенти без ознака припадности који су у Портланду сузавцем засипали и палицама млатили чак и симболе традиционалне Америке - ратне ветеране и средовечне мајке, за ову прилику поређане у кордон назван „мајчинским зидом“- Трампа су као аутократском поступању склоног насилника разоткрили и онима који су то досад одбијали да виде. Још важније, збивања у Портланду, пре тога и у Вашингтону, многе су натерала и да се коначно суоче с једном другом истином: да, супротно миту који се о њој одвајкада шири, америчка демократија није ни изблиза тако нерањива и отпорна; и да је потенцијална претња коју би део њеног апарата силе могао да представља ако се команда над њим нађе у погрешним рукама истински застрашујућа.
На шта би неки други, такође бројни Американци из мање привилегованих слојева друштва и од малих ногу дубоко свесни те реалности, могли да кажу само оно иронично - „добро јутро“.
Ништа ту претњу не одсликава као Царинска и гранична служба (ЦБП), која делује у саставу ДХС - и коју, узгред, треба разликовати од Имиграционе и царинске службе (ИЦЕ), такође дела истог министарства. Припадници ЦБП - а има их око 20.000, с фантастичним годишњим буџетом од пет милијарди долара - имају овлашћења далеко шира од полицијских. За почетак, њихова зона деловања простире се 100 миља (160 километара) од државне границе ка унутрашњости земље, што обухвата подручје на коме живи око 200 милиона људи, или две трећине од укупног броја
Није Трамп тај који је такво устројство успоставио; он само испробава границе до којих га је могуће злоупотребити
становника, и девет од десет највећих градова у САД; десет савезних држава целом територијом потпада под јурисдикцију ЦБП. (Већина Американаца, притом, о томе појма нема.) На том огромном простору, агенти ЦБП имају право да људе без налога заустављају и агресивно претресају ако желе и буквално до голе коже - и упадају им у станове или аутомобиле; за то им је довољна само „основана сумња“да је у питању лице умешано у криминалну активност. То је све супротно од процедуре коју су дужни да поштују регуларна полиција или фамозни Федерални истражни биро, ФБИ. (За случај да се неко пита: Централна обавештајна агенција, ЦИА, не спада у ову причу - њој није дозвољено деловање на домаћем тлу, већ само у иностранству.) Кључно: ово у пракси значи да се ЦБП, за разлику од других служби, не придржава четвртог уставног амандмана, који грађанима гарантује заштиту од неоснованих претрага и заплена.
Слика постаје још мрачнија кад је реч о примени максималне силе. Према анализи једне кровне организације посвећене надзору деловања пограничних служби дуж границе с Мексиком, од 2010. наовамо припадници ЦБП и њеног огранка Граничне контроле (УСБП) су усмртили најмање 111 људи; али пошто је скоро увек реч о Латиноамериканцима, махом Мексиканцима - дакле странцима - ти случајеви прекорачења силе редовно остају некажњени. Примера окрутног и нехуманог поступања према мигрантима који се не завршавају смртним исходом је пак толико да је о томе тешко водити евиденцију. А шефови ЦБП знају и отворено да кажу како они „нису полиција“: што ће рећи, да за њих никаква цивилна правила не важе.
И то није све. У оквиру Граничне патроле делује специјална тактичка јединица (БОРТАЦ) чијих су нешто преко 200 припадника погранична верзија Морнаричких фока, елитне јединице америчке војске. Специјализоване за операције борбе против организованог криминала и наркокартела, бруталне колико и ефикасне, чланове ове јединице бије глас да су најнасилнији од свих америчких безбедносних служби - и највећи расисти. „Они људе на које наилазе третирају као непријатељске војнике, као неког ко нема никаква права“, каже једна бивша припадница Граничне патроле.
Е па, те и такве припаднике ЦБП - и БОРТАЦ - Трамп је послао у Портланд (и пре тога у Вашингтон) да заводе мир на улицама; у власништву ЦБП је дрон, истоветан онима које САД по свету користе за ликвидације осумњичених за тероризам, који је крајем маја снимао демонстранте у Минеаполису - иако се тај град налази далеко изван поменуте зоне деловања агенције. И агенти ЦБП су ти који су, поступајући по директивама Беле куће, пре две године на јужној граници САД раздвајали малу децу од мајки илегалних имиграната.
И, да: како на прошлим, тако и пред овогодишње изборе, шефови и синдикат ЦБП стали су уз Трампа.
Све ово утицало је да почне да расте свест о суровој сили скривеној иза свих тих скраћеница. Али није Трамп тај који је такво устројство успоставио; он само испробава границе до којих га је могуће злоупотребити. И зато Трампов пораз у новембру, ако до њега дође, неће бити довољан уколико се суштински не преиспита и не редефинише систем чији најопаснији део председник сада инструментализује.
Шефови ЦБП знају да кажу како они и „нису полиција“- што ће рећи, да за њих никаква цивилна правила не важе