Осећај за дубоко време
ДИВНА ВУКСАНОВИЋ
Сем што је лепа посвета раном роману Воје Чолановића, ова фантастична „међуигра“усмерава читаоца да на наредним страницама стално буде будан и покуша да открије шта ли ће се са Доротеом десити или се десило
Поглед на корицу књиге усмерава оног који је узме у руке ка помисли да је реч о аутобиографској прози, јер ту видимо цртеж који недвосмислено приказује Дивну Вуксановић. Али тек што читалац прочита прву страницу, таква помисао ће бити одбачена, пошто је девојка са штапом Доротеа Вечерина, стара близу 28 година. На почетку романоида, како Дивна Вуксановић жанровски одређује ово штиво, сусрешћемо је у главном граду Естоније Талину. У шетњи једним старим парком. Јесен је и убрзо ћемо видети да је и њен живот без смисла. (Мада је прошло већ сто година!)
У моменту док се сећа оца и давног чекања воза, на некој железничкој станици, корачајући ослоњена на штап, лагано кроз парк, преко жутог и златног лишћа, Доротеа губи свест и пада на тло.
Од тог и таквог почетка, ова проза ће све до краја романоида, пре свега дескрипцијама, пратити просторно и духовно (односно душевно) лутање главне хероине. Просторне тачке тог тетурања, биће помињани и још један парк, глува соба, болница, палуба једног брода и лучки док...који ће у прози Вуксановићеве „искакати“неправилним и неизвесним ритмом, градећи подстицајно-провокативну напетост у духу читаоца. Имена Бранимира Шћепановића, на једној страни, и Петера Хандкеа на другој, односно њихових поетика, бове су за пловидбу овим узнемиреним морем приповедања о позицији савременог човека, односно жене у свету око нас (и у нама).
Врло важна за дубљи смисао романоида је чињеница да се у Талину све време збивања догађају демонстрације, очито врло хетерогених друштвених и националних снага, при чему Дивна Вуксановић у једном моменту повлачи полуправу асоцијација ка Београду, где такође, у исто време, букти социјална побуна, због незадовољства различитих
друштвених снага диктаторском влашћу – што нам је врло блиско и сасвим јасно. И данас, као и јуче, прекјуче...
Осујећујући површински реализам, ка коме наизглед стреми на почетку Девојке са штапом (КЦ Новог Сада, 2020), списатељица већ у другом поглављу врло вешто и узбудљиво приказује Доротеину астралну пројекцију, која лута хладним талинским ведутима, у покушају да сазна откуд се обрела на лишћем прекривеном тлу парка и откуда ту и крв око ње и на њеној одећи. Сем што је лепа посвета раном роману Воје Чолановића, ова фантастична „међуигра“усмерава читаоца да на наредним страницама стално буде будан и покуша да открије шта ли ће се са Доротеом десити или се десило. И ма колико се трудио, он до краја ове кратке прозе неће дознати да ли је Доротеи позлило, па се сручила или је нападнута и силована. У том маниру неизвесне несигурности, остаје и њена веза са кенијским плесачем латино игара Фолом, због ког је вишеструко продужила боравак на северу Европе, али не мање, него можда и више, и са њеним београдским љубоморним партнером Милошем, који наслутивши шта се збива са вољеном, преко Хелсинкија стиже у Талин. У тим фикцијским оквирима остаје и излет Доротее и Милоша, са пријатељима Срђаном и Никол, до Риге, што се претвара у још један, типични (не) споразум ових младих људи (који на Доротеино инсистирање скрате излет). Слично је са понашањем болничког особља према девојци са штапом, или пак са покушајима њених пријатеља да је шамански лече.
„Тмина је прогутала осећај за време“, коментарише на једном месту
нараторка, Доротеина многознајућа пријатељица, која је прати у стопу, по виртуелним али и реалним местима (журке, демонстрације, студијско снимање џинглова, посматрање два плутајућа леша у луци итд . ... ), али и у статусно нејаснијим димензијама (снови, халуцинације, измишљања, слутње, реминисценције...).
„Доротеа је покушала да врисне, али уместо тога само је зевнула“, описује приповедачица завршетак једне од (лажних) кулминација Девојке са штапом, али ако читалац помисли да је реч о иронијском отклону од прозе која би да одговара а не само да поставља питања и дуби недоумице, већ ће га следеће странице умирити и узнемирити истовремено, будући да се из сигурности камерне издвојености од масе и околине, Доротеа пита да ли је у болници, хотелској соби или код пријатеља Никол и Срђана. Делимично утврдивши одговор: „Нисам ни у болници ни у непознатом хотелу. За почетак довољно“, лелујава хероина Дивне Вуксановић показује да не само прихвата него и живи сопствену неизвесност и лимитираност. То исто симболише, на крају, и одлазак у биоскоп, пре којег се лежерно опрашта са (погинулим?) Милошем.
Застајало вам је већ око на термину романоид, којим наша прозаисткиња одређује своје ново, динамично, сасвим актуелно штиво. Верујем да то не означава његову краткоћу, него пре свега уверење да се о данашњем светском хаосу, уоколо нас и код нас и не може писати роман – или бар не може а да се збивања сместе у Талин, односно Београд, свеједнако.