Кинеска мишоловка
Или: ако је још славни Демокрит из Абдере препоручивао једење људског меса у медицинске сврхе, да ли је онда чудно што су модерни глобалисти – људождери
Све што више проучавам филозофе пресократике, схватам да је још ономад све измишљено те да и људождерство у медицини није ништа ново. А онолико се згражавамо што је, рецимо, краљица Елизабета грдну децу појела на својим тајним гозбама.
А људождерство као лек спомиње још славни Демокрит из Абдере. На то нас подсећа Болос, следбеник Демокрита, у свом спису О антипатијама. Мада Болос пише да је претеча људождерства у медицини био чаробњак Остан који је пратио персијског краља Ксеркса у ратном походу на оно што данас зовемо Грчка. А касније ће тај Остан стећи светску славу пратећи Александра Великог по целом познатом свету.
Хелени, Јевреји, па и Трачани веома брзо су прихватили лечење једући људско месо. Нико као Ксенократ није тако сликовито и детаљно описао за коју се болест једе које људско месо, кад се и зашто једе људска утроба, кад људски мозак, јетра, руке, ноге, када се пију напици од спаљених људских костију, чак и одсечених ноктију. И, најзад, када се и зашто пије људска крв.
Поменути Болос из Абдере је мртав ладан написао да би „човек био потпуно здрав, мора да буде звер, то јест, људождер!“И шта се сад ми ту згражавамо што су нововековни глобалисти људождери и што се на гозбама у дубоким државама госте људским месом. Болос је позивајући се на чаробњака Остана, али и на Демокрита, препоручивао за које болести се, рецимо, једе лобања зликовца, а, опет за које болести се праве лекови од лобање пријатеља или драгог госта.
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, упућен је у ове људождерске приче, али га неке дилеме муче: „Шта се дешава ако поједеш лобању неког драгог госта или пријатеља, а од тога ти се здравље не поправља? И шта ако поједеш зликовца и оздравиш, али постанеш убица? А посебно ме занима: да ли је, рецимо, лобања песника или филозофа лековитија од лобање политичара или тајкуна? Да не помињем ону тугаљиву тему са Исусове тајне вечере где он каже апостолима: ово вино је моја крв, а овај хлеб моје тело. Али боље да не чачкамо ту тему.“
Него, срећом, Болос из Абдере нуди и ведрије теме у спису О биљкама, те спомиње биљни лек од девет састојака, а који лечи од девет болести“. А те биљке има и овде на Сувој планини. Зове се деветосиљ и ставља се у ракију тако да постанеш здрав и јак као звер, а притом ниси људождер. Болос помиње и пелин кога „на Понту и Дунаву има у изобиљу“, и, „стока која га пасе нема жучи, а тако је и код људи“. А они додуше не пасу пелин, већ га једу и пију уз чај или као зачин уз јело.
А код Цанета, који живи у викендици изнад Дивљанског језера, дознајем, уз пуњене вртке и прасетину, да је сало од јазавца најбољи лек за плућне болести, што није неважно у ово време када хара паника од короне. Сало од јазавца може да се ставља у чај, а може да се кува уз јело. Е, сад још се не зна, бар код нас, зашто је пацов здрав. Али, полако, и томе ће нас научити Кинези. Пре тога треба да нас науче како се ваде злато и сребро из Бора и Мајданпека.
А један пацов уселио ми се у дом и по целу ноћ вршља, само што није почео преко мене и да претрчава. Поставим му лепак да га упецам и гле, он се залепи, али и одгризе себи ногу и са парчетом сира оде да нахрани породицу. Онда купим код Кинеза класичну мишоловку за сто динара.
Запнем мишоловку, ставим на њу роштиљ кобасицу и чекам да гиљотина пресече троногог пацова напола. Али, ‘оћеш! Пацов скинуо кобасицу, а мишоловка затајила.
Ту моја Црна уздише: „Да немам паметнија посла, ухватила бих ти тог троногог пацова. Али мене мучи нешто друго. Како се твој Алек онако лако упецао на кинеску мишоловку?“