Да пробамо сад овако

КОАЛИЦИОНЕ ПОУКЕ

Након што су „заузели“име које се само у једном слову разликује од победничког ДОС-а, нови-стари сарадници вероватно очекују и да опозиционари који им се не придруже прођу слично као рушитељ уједињења из деведесетих, Вук Драшковић. Али, није све баш исто

Након што су „заузели“име које се само у једном слову разликује од победничког ДОС-а, нови-стари сарадници вероватно очекују и да опозиционари који им се не придруже прођу слично као рушитељ уједињења из деведесетих, Вук Драшковић. Али, није све баш исто

Аможда би, ипак, ваљало имати мало опреза при коришћењу аналогија у покушају уливања оптимизма депримираном делу грађанства: када су, уз овонедељно формирање Удружене опозиције Србије (УОС) лансирана охрабрујућа подсећања на коалицију ДОС, која је задала одлучни ударац владавини социјалиста и радикала деведесетих, изостали су, ипак, разни битни детаљи из приче о опозиционом удруживању у борби против аутократске власти.

Рецимо - чињеница да су, пре него што су успели да свргну заједничког непријатеља, опозиционари из деведесетих пуних осам година вежбали уједињавање. Сада су, међутим, тек четири године прошле од прве назнаке антивучићевског груписања (две коалиције идеолошки сродних странака - Двери и ДСС на једној листи, и трио Чеда, Борис, Чанак, на другој).

Нема ни најмање назнаке да је учење данас убрзано, нити да су друге околности знатно боље. Напротив: ни на помолу није међународна подршка коју су опозиционе странке добиле након што се Слободан Милошевић трансформисао из „фактора мира“у „балканског касапина“. Цивилни сектор се, рекло би се, буди – али је све то далеко од оне сложне подршке какву је давао ДОС-у. Зато је ту мноштво владиних-невладиних организација (ГОНГО) које релативизују сваку принципијелну причу о људским правима и демократским слободама. А кључне опозиционе фигуре нису оптерећене само демонизујућим кампањама пропагандних сервиса власти, већ и сопственим минулим радом из времена кад су сами управљали Србијом – због којиx помињање ДОС-а можда и нема тако позитиван ефекат како се неким опозиционарима чини.

Шта имамо овај пут: угасио се Савез за Србију, промовисан је УОС – као што се, подсетио је Борко Стефановић, деведесетих угасио Савез за промене, да би настао победнички ДОС. Нова опозициона формација има, тренутно, мање субјеката од ДОС-а, који је чинило 18 странака, један синдикат и покрет Отпор, али то не значи да ће списак бити лакши за памћење.

Део посматрача тај проблем покушава да превазиђе описом „СзС минус Двери плус Државотворни покрет Слободана Самарџића“, али није баш тако. Нек остане овде забележено да је, како је саопштено, одлуку о формирању

УОС потписало „12 субјеката“, мада је у 11 случајева реч о организацијама, док је дванаести појединац – Ђорђе Вукадиновић.

Биће их, надају се, још, а за сада су на списку: Грађанска платформа (основали је бивши посланици Доста је било), Демократска странка, Демократска заједница војвођанских Мађара, Државотворни покрет Србије, Народна странка, Народни покрет Срба са КиМ „Отаџбина“, Покрет за преокрет, Покрет слободна Србија (настао издвајањем из Покрета слободних грађана), Удружење синдиката Србије „Слога“, Странка слободе и правде, Шумадијска регија и поменути Вукадиновић.

Све њих повезује бојкот парламентарних избора (против кога други део опозиције и даље „ратује“) и тврдња да никад нису сарађивали са Вучићем (на коју је, рецимо, Зоран Живковић, одговорио објављивањем низа фотографија личности из новопромовисаног савеза са Вучићем и припадајућим му Милорадом Додиком).

Иста два услова – неучествовање на изборима и несарадња са напредњачком влашћу – кажу, важе и за потенцијалне нове партнере у савезу. Несумњиво опозиционе партије које су учествовале на изборима добродошле су ако промене руководство – што би требало да значи дефинитивни „црвени картон“за Небојшу Зеленовића и Сашу Пауновића, мада има назнака које говоре другачије.

Постоји, изгледа, и обострана спремност за неки облик сарадње са Дверима – пре свега кроз договор о заједничком председничком кандидату и заједничкој листи за београдске изборе - све то за годину и по дана (мада Драган Ђилас, лидер ССП, верује да „овај режим у овом стању“неће на власти дочекати датум председничких избора, али није објаснио како му се таква прогноза указала).

Објашњење Бошка Обрадовића да Двери нису хтеле да улазе у нови сазив без јасног програма, и додатак његовог страначког колеге Ивана Костића да у УОС нису ушли „због Косова“делује прилично компатибилно са тврдњом да УОС – управо због ширења маневарског простора у циљу добијања подршке од грађана, има „лабавију стуктуру“од СзС (Зоран Лутовац је СзС упоредио са федерацијом, а УОС са конфедерацијом).

Другим речима, странке намеравају да раде на сопственом јачању, што, гледано из практичног угла (Вук Јеремић је поменуо способност да ефикасно контролишу изборе) има смисла, нарочито с обзиром на тренутну микроснагу већине од њих. Наравно, под условом да рад на јачању странака подразумева знатно већи ниво ангажмана од показаног рада на „активном бојкоту избора“. И да у фокусу не буду унутаропозициони обрачуни, већ борба за демократију. Односно, да све ово што гледамо, није само покушај продаје исте робе у новом паковању, као што део јавности верује.

Нови-стари сарадници намеравају, тврде, и да се изборе за фер и поштене изборе на којима би могли да учествују. Након што су „заузели“име које звучи „ујединитељски“(само једно слово разлике од ДОС-а) вероватно очекују и да ће будући изборни учесници из опозиционих редова који им се не буду придружили – странке Бориса Тадића и Зорана Живковића, рецимо – проћи слично као рушитељ уједињења из деведесетих, Вук Драшковић.

Али, није све тако једноставно. Не само зато што још није завршена борба за власт у Демократској странци, из које се већ чуло питање ко је овластио Лутовца да уђе у УПС. Ни зато што је, рецимо, нејасан статус Покрета слободних грађана, већ и зато што су још увек живе расправе о томе да ли би ефикасније било удруживање у две идеолошки сродне колоне или „референдумски“приступ – сви на једну листу.

А постоји и уверење које заступа Иницијатива Не давимо Београд, да идеја једне колоне није ефикасна зато што највећи број грађана не жели ни напредњачку власт, али ни ону коју би формирале традиционалне партије, већ – неког новог. Зато у НДМБГД кажу да су спремни да сарађују са свима који су искрени у борби за три ствари – слободне медије, фер изборе и супротстављање насиљу.

Постоји и уверење које заступа Не давимо Београд, да највећи број грађана не жели ни напредњачку власт, али ни ону коју би формирале традиционалне партије, већ – неког новог

Заговорник тезе о неопходности окупљања у једној колони, већ поменути Вукадиновић, с друге стране, не позива се у наступима којима брани актуелну одлуку само на податке из истраживања јавног мњења којим се бави – већ и на искуство. И то и наше, али и светско.

Ни у једном случају, ипак, ситуација није сасвим иста – ни када су, рецимо, у питању опозиционе победе на локалним изборима у Будимпешти или Истанбулу, ни када је реч о поукама из дуге борбе против претходне власти у којој је знања стицао Вучић. Али, кључна поука дуге борбе против Милошевића јесте била да је за победу против аутократске власти, у условима медијске блокаде, финансијске и сваке друге неравноправности, рецепт за успех – широко удруживање, без обзира на идеолошке разлике.

У књизи „Између уверења и интереса“аутори Душан Спасојевић и Зоран Стојиљковић указују на један од разлога зашто се све закомпликовало још на самом старту пута којим смо стигли до данашње потпуне узурпације власти и атомизације и маргинализације странака које би требало да ослободе заробљену државу.

„Опозиција у Србији није успела, за разлику од опозиционих актера у другим посткомунистичким друштвима, да наметне поделу између комуниста (старог режима) и антикомуниста (реформских снага) као најважније политичко питање, нити да експлоатише национално питање (као уобичајени део антикомунистичке платформе), јер је Милошевић кроз ’догађање народа’ и ’антибирократску револуцију’ то већ урадио, а касније постепено и маргинализовао критику са националних позиција.“

Заправо, додају аутори, десничарска (антикомунистичка, националистичка, монархистичка и/или православна) позиција на коју је стала најважнија опозициона странка, Српски покрет обнове (СПО), омогућила је социјалистима да одмах, бар декларативно, заузму умеренију и формално пројугословенску позицију, те да распиривање национализма препусте другим актерима – радикалима. „Константно шиканирање од стране режима, неповољан изборни систем (прво двокружни већински, а затим пропорционални са великим бројем изборних јединица) и доминација националних тема, нису остављали довољно простора опозицији да се развије и приближи преузимању власти. То се нарочито односи на покушаје стварања либералних, грађанских опција које би артикулисале нешто другачије идеје у ратном контексту“, примећују аутори.

А у околностима непогодним за јачање странака које би представљале алтернативу власти, свест о потреби за коалиционим удруживањем јавила се већ након првих парламентарних избора - оних из 1990, на којима су социјалисти освојили само нешто мање од Вучићевих напредњака данас (46 одсто, односно 194 мандата, прерачуната по двокружном већинском систему), а у парламент су се пласирали и СПО (16 одсто, 19 мандата), ДС (7 одсто, 7 мандата) и мањинске странке.

Након што се распала СФРЈ и проглашена СРЈ, у априлу 1992. одржани су превремени парламентарни избори, уз пропорционални изборни систем и девет изборних јединица. Формирана је мањинска влада СПСа (28,77 посто гласова) уз подршку СРС (22,58 посто). Коалиција ДЕПОС освојила је 16,89 посто, а ДС, једина од „преживелих“опозиционих странака која је на изборима учествовала, освојила је 4,16 посто гласова.

Нови избори одржавају се већ 1993, па СПС поправља резултат (36,65 одсто). За парламентарну већину били су, ипак, потребни и посланици Нове демократије, који су у Скупштину ушли на листи ДЕПОС-а (освојио 16,64 посто гласова). Посебно су наступали ДС (11,57) и ДСС (5,07).

Вероватно да није само искуство пораза, већ и јењавање ратних сукоба, допринело да опозиција успе да тему демократизације друштва прогласи за основни циљ, због ког је могуће окупљање идеолошки разнородних партија: коалиција Заједно (СПО, ДС, Грађански савез Србије) успела је да на локалним изборима у јесен 1996, оствари прву победу над Милошевићем. Три месеца грађанских протеста, једна међународна мисија и један лекс специјалис били су потребни да се изборна победа материјализује. Распад је ишао брже – започет је већ на првој седници Скупштине Београда.

Резултат раскола видео се на парламентарним изборима 1997, које је део опозиције бојкотовао због изборних услова (ДС, ДСС, ГСС...). Формирана је влада социјалиста и радикала („црвено–црна коалиција“) а главна парламентарна опозициона странка био је СПО (19,21 одсто гласова).

Средином 1998. формиран је Савез за промене, који је, у старту чинило девет странака (ДС, ГСС, ДЦ, ДА, СД...), један синдикат (АСНС) и двојица угледних појединаца - бивши гувернер Народне банке Драгослав Аврамовић („деда Аврам“) и Милан Панић, амерички бизнисмен српског порекла и први председник Владе СРЈ.

Страначке борбе пале су у други план након почетка сукоба на Косову и НАТО бомбардовања, у пролеће 1999. Кад су утихнуле бомбе, почели су паралелни протести СЗП и СПО широм Србије, а кулминација је био велики митинг у Београду на Преображење, 19. августа 1999. У организацији Млађана Динкића, на митингу су учествовали и СЗП и СПО – што није довело до њиховог удруживања.

У септембру СЗП почиње нове протесте који трају до 18. децембра – али се не гасе потпуно, због упорности мале групе „Чувара ватре“које једно време предводи Чедомир Јовановић. Док они шетају, интензивирају се преговори о формирању јединственог опозиционог фронта, па се 10. јануара 2000, у седишту СПО, формира ДОС. До разлаза долази након атентата на Драшковића у Будви у јуну те године.

Већ 24. септембра, бирачи су наградили одлуку о широком удруживању идеолошки разнородних странака. А онда се, још једном, показало да је такво удруживање, које је потребно за победу у недемократским условима, озбиљна препрека за успешно владање у интересу грађана. Распад је почео одмах, међусобни рат је био суров, а линије поделе нису биле само идеолошке већ и врло личне. Та је традиција, показало се, негована најбрижљивије.

Победе коалиција Заједно и ДОС показале су да је удруживање, које је потребно за победу у недемократским условима - озбиљна препрека за успешно владање у интересу грађана