КВАР НА БУСОЛИ
Квар на бусоли
Овогодишњи откуп књига Министарства културе за јавне библиотеке на територији Републике Србије пратило је неколико невоља, једна је била ванредно стање, друга мањак новца у буџету за културу а трећа невоља, рекло би се и најгора, био је сам министар Владан Вукосављевић, под чијим руковођењем се догодио скандал – цензурисана су три наслова: 1) Иво Голдштајн, Јасеновац, Академска књига; 2) Владимир Петровић, Етничко чишћење, Архипелаг; 3) Дејан Ристић, Митови српске историје, Вукотић медија. Ово је лако проверљива информација јер је откуп као и сваке године вршен транспарентно, уз благовремено објављивање података на сајту Народне библиотеке Србије. Међутим, до заплета је дошло по обављеном послу, када је министар Вукосављевић зауставио откуп и самоиницијативно избрисао три поменуте књиге са списка. Дакле, до јавности нису доспели подаци о томе које су библиотеке и у ком броју потраживале управо ова три наслова. Уместо информације о томе шта се догодило, испливале су сумње да је овде дошло до школског примера цензуре коју је спровео сам министар Владан Вукосављевић. Наравно, све ово је урађено уз пристанак петочлане Комисије за откуп која се није јавно побунила због цензорске промене резултата, те запослених у Министарству културе, као и уз тихи пристанак оних библиотека које су евентуално заокружиле неки од поменутих наслова.
О свему овоме, прва је писала новинарка Времена Соња Ћирић, која је указала на ноторну чињеницу промене спискова на крају процеса откупа књига. Уместо да захвали на указаној грешци, и уз извињење врати три наслова назад на списак, са рецимо изговором да је дошло до превида услед финалне обраде података, министар Вукосављевић је написао своје, надајмо се, последње министарско писмо, као ругање новинарки Ћирић, али и целокупној читалачкој заједници Србије, коју је јавно исмејао и понизио, називајући је „некаквим малим балканским шпијуном“који уместо да хвали његов рад, „непрестано тражи и упорно не проналази пропусте у раду министарства“. Притом, министар Вукосављевић је омаловажио минуциозан и храбар текст Соње Ћирић, нагласивши како није сигуран да „госпођа Ћирић има јасну слику о значењу појма цензура“, па ће стога бити слободан да јој „на поклон пошаље неки од речника страних речи и израза у коме ће моћи да се подробније обавести о суштинским детаљима овог прилично једноставног појма“. И ту је министар Вукосављевић у праву, заправо само у сегменту када тврди да се ради о једноставном појму чије је значење он на најједноставнији могући начин демонстрирао својим радом. Наиме, он је преузео списак од библиотекара и вратио га назад измењеног, скративши га за три књиге. Зашто је министар поступио овако неопрезно при свом последњем министарском кораку?
Одговори могу бити компликовани и крајње једноставни баш као што је и појам цензуре, која подразумева „ауторитарно ограничавање или забрану јавног изражавања мишљења или идеја, због опасности по власт, друштвени или морални поредак“. Шта је овим трима књигама било доведено у питање, могао би се запитати неко ко би покушао да дешифрује цензорски рад министра Вукосављевића? Они који знају да је он у животу написао и објавио само један текст, као предговор за зборник Ка српском становишту, могли би да се присете Вукосављевићеве дијагнозе српске културне политике: „Српски компас у добром делу XX века озбиљно је размагнетисан и сада се његовој поправци мора приступити аб ово“. Заједнички именитељ тог квара детектован је у југословенској заблуди, јер српска елита није успела да „прозре опаке намере Хрвата и Словенаца“, што је платила „геноцидом у Другом светском рату“као и „прогоном Срба из Хрватске 1995“. Стога би се могло закључити да је ова цензура била резултат Вукосављевићевог магнетисања „српског компаса“или препоручивање очајника за нови мандат у Влади која је отворено подржавала цензуру у њеном изворном значењу. На срећу, млади политичар из Хрватске, Борис Милошевић из СДСС-а, био је ових дана довољно далеко од погубног утицаја Вукосављевићеве и Вучићеве бусоле.
Под руковођењем министра културе догодио се скандал – цензурисана су три наслова: Иво Голдштајн, Јасеновац, Академска књига, Владимир Петровић, Етничко чишћење, Архипелаг; и Дејан Ристић, Митови српске историје, Вукотић медија