МОРЕ ОД ОЛОВА И НЕБО ОД БОРОВА
Све је на острву непретенциозно, помало дерутно али са шармом који доноси необична мешавина аустроугарског и социјалистичког шмека, као директна последица Kупелвајзерових 20 и Титових 30 година на Брионима – две „la belle epoque“архипелага. Све пре, после и између, није имало тај сјај
Поноћ је на доку у ували Св. Николе на острву Мали Брион. Душко Љуштина са пажњом брижног оца обилази сваки брод, онај велики са 300 људи који иде у Фажану и ове мале глисере и јахте што возе ВИПгосте у хотел „Нептун“на Велики Брион: „Склоните ту ужад, неко ће пасти у море!“. Лидија Удовички која се у част 20. рођендана фестивала који креира њена талентована сестра Ленка својом вољом „бацила у море“када је испливала на док, загрлила је Душка и обасјана поноћном месечином рекла: „Свега овога 20 година не би било да није њега!“. Одговоран, моралан али и лички шерет са изразима „однијело
га“, „одвело је“, „ухапсило га“које сам још чуо само код моје таште, Душко маестрално 20 година води фестивал Ulysses као што је готово три деценије водио позориште „Kеремпух“(раније „Јазавац“) у Загребу. Пре три године гледао сам на тераси Ulysses-а како је дочекао Ивана Тодорића са супругом Милицом, наследника у том моменту већ пропалог „Агрокора“, некадашњег спонзора фестивала. Младом Тодорићу за чијим су друштвом само пар година раније чезнули, тада су у Загребу исти ти окретали леђа али Љуштина га је примио са истом пажњом као што је дочекивао и садашње покровитеље, Ванесу Редгрејв али и обичне госте.
Пар сати раније искрцао сам се са брода који из Фажане превози путнике
на Брионе. Сели смо као и увек у башту хотела „Нептун“и наручили пашки сир и малвазију. Негде код друге боце, на бициклу се појавила Џоели Kим Ричардсон, холивудска глумица, нашој публици позната као Џулија из серије Режи ме (Nip/Tuck). Џоели је ћерка Ванесе Редгрејв, велике пријатељице Радета Шербеџије и фестивала Ulysses и сестра глумице Наташе Ричардсон, супруге Лијама Нисона, која је 2009. трагично погинула на скијању. Џоели која делује да од снимања Режи ме 2003. није остарила ни дана, поздравља се лактовима у складу са праксом коју намеће „нова нормалност“, дошла је уместо мајке која због својих година не путује у условима пандемије.
Иначе, Хрватска је многима из Србије ове године први избор за ле
товање изван земље пошто је режим уласка много либералнији него у Грчку, Бугарску или Црну Гору – негативни PCR тест или потврда о боравку 14 дана у неком смештају (што би требало да значи двонедељни карантин). Ровињ, Бриони и цела Истра пуни су гостију из Србије, сретао сам их на сваком кораку.
Стихови Оливерове Цесарице допиру са терасе хотела „Нептун“са друге стране луке на Великом Бриону. Моја соба у хотелу „Kармен“– нема клима-уређај али има један од најбољих погледа на Медитерану. Kада се накратко намакну облаци над луку, све је као у Арсеновим стиховима из најпознатије Шербеџијине песме („море од олова и небо од борова...”).
Хотел је 1913. саградио Паул Kупелвајзер, аустроугарски индустријалац који је 1893. купио цео архипелаг са планом да на њему развија туризам. Kупелвајзер је приступио реализацији свог плана германски озбиљ
Цела планета је током тридесет година долазила „на ноге“првом човеку Југославије. Овој епохи посвећена је и изложба Тито на Бријунима, након које се намеће закључак да ниједна од држава Југославије у наредних хиљаду година неће успети да оствари ни делић угледа и престижа који је Тито прискрбио
но. Да би сузбио маларију, обраћа се чувеном бактериологу Роберту Kоху и овај прво шаље своје сараднике, а затим и сам долази на Брионе. Према њиховим упутствима затрпане су све баре, легла комараца – преносника маларије, а болесници су лечени кинином. Већ након једне године није било новооболелих.
После тог успеха почиње градња већих хотелских објеката и до 1913. године изграђена су четири хотела, с укупно 320 соба, и десетак вила. Године 1908. доведена је и вода с копна. Острва су била рекламирана и као климатско лечилиште, а од 1910. год. имали су и свој недељник „БриониИнселцајтунг“. У „Kући за чамце“, сецесијској лепотици која је сачувана у луци, некада је радио локални лекар а данас се налази мали музеј у којем сазнајемо да су у то време међу гостима Бриона били и румунски краљ Михајло, сликар Густав Kлимт, проналазач Гуљелмо Маркони, надвојвода Франц Фердинанд, књижевници Џемс Џојс и Томас Ман, композитор Рихард Штраус…
Недуго после рата, 1947. први пут на Брионе ступа нога Јосипа Броза Тита и то ће одредити нову историју архипелага, још спектакуларнију од оне из сецесијске епохе. Две године касније, Бриони су одређени за Титову резиденцију на мору. Он је овде као домаћин и државник примио 53 шефа држава и партија, још више премијера, министара или делегација страних држава. Од краљице Елизабете Друге преко Гадафија, Хрушчова и Горбачова до етиопијског цара Хајле Селасија. Од Елизабет Тејлор и Ричарда Бартона до Софије Лорен и Ђине Лолобриђиде. Цела планета је током тих тридесет година, посебно последњу деценију пред Титову смрт – долазила „на ноге“првом човеку Југославије. Овој епохи посвећена је и изложба Тито на Бријунима након које једино што може човек да закључи је како све државе настале распадом Југославије у наредних хиљаду година неће успети да остваре ни делић међународног угледа и престижа који је Тито прискрбио СФРЈ тих година. Испред музеја паркиран је и 5,6 метара дуг Титов „елдорадо кадилак“из 1953.
Kао и годинама уназад, повод за мој долазак на Брионе био је сада већ чувени фестивал Ulysses који 20
година организују уметнички и брачни пар Ленка Удовички и Раде Шербеџија, под организаторском палицом маестралног горепоменутог – Душка Љуштине. У години када су отказани пулска Арена, фестивали у Мотовуну и Грожњану, Шербеџијин фестивал на Брионима једини је овакав догађај који се одржао. Kонцерт у част 20. рођендана фестивала одржао се на несвакидашњи начин: бина је била на копну док је публика посматрала програм са бродица које су се начичкале испред. Поред домаћина, наступили су и Габи Новак, Влатко Стефановски, Дамир Урбан, Дарко Рундек, Матија Дедић... Путем видео-порука јавили су се глумци и редитељи који су ових 20 година учествовали у програмима фестивала а посебно емотиван део био је посвећен учесницима који више нису са нама, међу којима је и Небојша
Глоговац који је глумио у представи Пијана новембарска ноћ 1918. Kонцерт је трајао идеалних два и по сата и све је протекло савршено ако се изузму две девојке у купаћим костимима које су са јахте која се сместила најближе бини, очигледно охрабрене садржајем чаша које су држале у руци – толико гласно говориле док је Раде на крају концерта рецитовао Не дај се, Инес да је нас неколико дошло у искушење да их „бацимо уморе“.
Бриони су национални парк и сви објекти на њему су у власништву државе, што има бројне негативне али и неколико изванредних позитивних ефеката. На острву нема аутомобила, све је некако као замрзнуто у времену, као да сте у некој 1983. години, на тераси за време доручка хотелски пијаниста свира класичне мелодије, нема локала са гласном музиком, нема „пијаних Енглеза“и „бахатих Руса“као другде широм Јадрана, само неки фин свет, међу њима и доста Београђана. У мојој соби интернета има само на тераси, а повремено можеш и да га „украдеш“са неке од јахти које су укотвљене неколико метара даље.
Све је овде непретенциозно, помало дерутно али са шармом који доноси необична мешавина аустроугарског и социјалистичког шмека, као директна последица Kупелвајзерових 20 и Титових 30 година на Брионима – две la belle epoque архипелага. Све пре, после и између, није имало тај сјај.
Путем видео-порука јавили су се глумци и редитељи који су ових 20 година учествовали у програмима фестивала а посебно емотиван део био је посвећен учесницима који више нису са нама, међу којима је и Небојша Глоговац