ЗБОГОМ ОРУЖЈЕ
Производња и трговина наоружањем и војном опремом не трпи партократска намештања и комбинације. Ту нема места импровизацијама и волунтаризму. У том послу нема места за подобне, послушне, одане партијске кадрове и зато је партијама место ван капија ових фирми
Групација Одбрамбена индустрија Србије (ОИС) недавно је саопштила да трпи „непрекидне нападе за сваки посао који закључи и сваки динар који заради“. Пошто сам радни век провео у Индустрији наоружања и војне опреме Југославије, сматрам својом обавезом да укажем на неке чињенице. Нико, наиме, не напада ОИС због послова закључених у складу са законом, већ због дилова на штету наменске индустрије и државе Србије. Неке фабрике су наоружање и војну опрему давали приватним трговцима на вересију или јефтиније него државном Југоимпорту СДПР. На тај начин оштећена је и држава, која је ускраћена за озбиљан девизни прилив, приход од пореза…
За целу ову причу веома су битне две чињенице. Прво, Југоимпорт СДПР
је основан давне 1949. као фирма која је задужена и за увоз и извоз наоружања и војне опреме. Тај посао је радила веома успешно, увозила је и извозила - без посредника, иако се током 80-их из СФРЈ извоз наоружања и војне опреме кретао између 2,5 и пет милијарди долара годишње. Оквирно, били смо међу пет земаља света по извозу НВО. У тај извоз је било укључено око 50 фирми и 50.000 до 70.000 радника, плус њихови кооперанти. По технолошком нивоу, та индустрија је била равна врхунским западним, о чему сведочи и Меморандум о сарадњи из фебруара 1991, у предвечерје распада заједничке државе, са компанијом Џенерал динамикс о пласману домаћег авиона галеб Г-4 на тржиште САД. Радило се о послу оквирно вредном
10 милијарди долара, „без да се погађамо“, а у изгледу су били и други послови – испорука тенкова М84А за све чланице НАТО-а, револвера ЦЗ99 за америчку полицију и армију, ремонт бродова америчке морнарице у бродоградилишту у Ријеци…
Друго, у то време сви послови су рађени по нормалним тржишним, економским и правним узансама. То значи да је сваки купац, домаћи или страни, морао при закључењу уговора да уплати аванс од бар 30 одсто, јер се у супротном не би ни ишло у реализацију уговора, с тим што су приватни трговци, по правилу, били дужни да плате и већи аванс! Цену производа нису одређивали трговци, већ фабрике, финални произвођачи, заједно са кооперантима, а у ту цену је била
урачуната и провизија Југоимпорта од 2,16 одсто. Да, да, само 2,16 одсто! При свему томе, без обзира на то што је Југоимпорт био државна фирма, за сваки уговор о извозу била је неопходна сагласност Савезне владе! Због тога се није могло десити да се наоружање прода земљи под ембаргом Савета безбедности УН или једној од зараћених страна која га употребљава у рату против нашег „стратешког партнера“или земље са којом имамо одличне билатералне односе.
Током 60-их, 70-их и 80-их година конкуренција у свету је била још жешћа, опаснија и сложенија него сада, јер је свет био подељен на два блока, а то довољно говори кога смо тада имали за конкуренте на тржишту. Тада су на светској „пијаци“ове робе правила била утврђена, а тржиште стриктно подељено између источног и западног блока. Међутим, наше фабрике су се успешно носиле са конкуренцијом, јер су домаћи производи били врхунског квалитета, а многи су били продукт нашег властитог знања и примене врхунских технолошких решења тог времена.
Данас Групацији Одбрамбене индустрије Србије сметају некакви лобији, што ме наводи на закључак да су фокус тражења кључног проблема усмерили у погрешном правцу. Не кваре посао и не спотичу наменску индустрију у Србији некакви домаћи лобисти, невладине организације или малобројни професионални и критички медији. Кључни проблем је у томе на који начин и са ким послује ОИС! И да се разумемо, добро је да је основана Групација ОИС, јер је слична идеја постојала и за време СФРЈ, али нажалост никада није реализована. Може се похвалити, дакле, што су све фирме које се баве претежно производњом НВО обједињене „под једном капом“, јер ипак није исто када се као страна у преговорима појави само једна фабрика са 500, 1.000 или 2.000 радника и компанија иза које стоји више од 17.000 запослених.
Није, међутим, добро за ОИС што држава практично управља њиховом судбином; што од партократије и лица везаних за партије на власти, зависи успех њиховог пословања. Највећа помоћ била би ако би неко Групацију за ОИС могао да истргне из загрљаја појединаца и група који им не омогућавају нормално пословање.
Давање робе „на вересију“је незамисливо за трговину оружјем и војном опремом. То је било незамисливо онда, а поготово сада, то у овом послу не постоји. Када би то рекли неком озбиљном ко се бави трговином овом робом, не би веровао својим ушима! То је, понављам, незамисливо у овом послу. Ма, то је незамисливо у било којем озбиљнијем послу.
Није, дакле, проблем да домаћи и страни трговци долазе и купују робу у овдашњим фабрикама оружја и војне опреме, тога је било и пре, док је ова индустрија функционисала у СФРЈ. Проблем је што сви они, без обзира на то ко били и ко стоји „иза њих“, морају поштовати основна правила понашања у овом послу, а то је да имају уредан End User Certificate (потврду о крајњем кориснику, сертификат), да се тај сертификат преко надлежних служби провери, првенствено да се види да ли је аутентичан и да се од Владе добије сагласност за одређени извоз, како за само тржиште, тако и за робу која се извози. При томе се мора водити рачуна и о спољнополитичким интересима земље, да ли тај извоз угрожава нашу позицију у свету, у регији у коју извозимо, у земљама које су суседи купца те наше робе. Наравно, води се рачуна и о технологијама које се извозе у склопу тог производа.
Требало би, такође, да се води рачуна и о томе да претежни и највећи део пласмана те наше робе у иностранство иде преко Југоимпорта СДПР. Подразумева се и да држава мора на једном месту имати прегледну и уредну евиденцију извоза свих врста наоружања и војне опреме.
У овом бизнису уобичајено је да без унапред уплаћеног аванса ниједан посао неће почети да се реализује. При томе, ако у међувремену купац једнострано одустане од уговора, аванс се не враћа.
За сваки производ који спада у ову категорију постоји економска цена, на коју се додаје провизија. Уобичајено у овим пословима је да она буде до пет одсто. Све преко тога је већ нешто друго!
Приватних трговаца је увек било у овом послу. То се радило, то се ради и то ће се радити свуда у свету. Из искуства знам да их има и у САД, Француској, Немачкој, Русији... Али, тамо се зна ред и како се поступа. Приватни трговци испитују терен и омогућавају да се одређена роба пласира на одређена тржишта. Када дође до озбиљних разговора, наступају „праве фирме из сенке“, које посао закључују. Приватник, који је омогућио улазак на тржиште, буде адекватно награђен за свој труд. Али, да приватни трговац закључи посао вредан милионе евра или долара, па још да добије робу на вересију и без плаћања аванса, па још и испод економске цене, и да на крају робу и не плати, е то већ звучи као научнофантастични филм, који може да се снима само код нас. Мислим да се ни у Холивуду не би упустили у снимање таквог филма, јер би им такав сценарио деловао превише ирационалан и невероватан! Због тога, немојте се чудити ако се пред капијама фирми из Групације ОИС буду стварали редови домаћих и иностраних купаца који похрле у куповину када чују услове под којима се продаје наоружање и војна опрема у Србији.
Југоимпорт СДПР је имао изложбу средстава НВО и полигон у Никинцима, где су крајњи купци–корисници могли да се увере у квалитет робе коју желе да пазаре. Ниједан приватни трговац, који трчи за профитом, ако је могуће што већим, није могао и не може објективно да обезбеди презентацију као што то може Југоимпорт. Приватник, ипак, нема ни органи
Давање робе „на вересију“је незамисливо за трговину оружјем и војном опремом. То је било незамисливо онда, а поготово је сада. Ма, то је незамисливо у било којем озбиљнијем послу
За сваки производ постоји економска цена, на коју се додаје провизија. Уобичајено је да код трговине оружјем и војном опремом она буде до пет одсто. Све преко тога је већ нешто друго
зационих, ни финансијских могућности, а ни воље, интереса и времена да то све организује и одржава! То је, ипак, роба која се не продаје на Зеленом венцу и сличним пијацама по Србији. Тај посао раде озбиљне фирме, које су за то кадровски оспособљене и које су, на овај или онај начин, под патронатом или контролом државе – не мора то бити директно у виду управљачке функције као што је то сада у оквиру Групације ОИС. То се може решити и на посредан начин и за то можемо користити искуства других, не морамо да у 21. веку откривамо топлу воду.
Наравно, још један фактор је веома битан за успешно пословање Групације ОИС и свих њених чланица. Послове извршавају оспособљени, школовани, а не подобни партијски кадрови. Као што једном машинбравару не можете дати да конструише електричне инсталације у згради која се гради, или доктору филозофије да управља авионом ако претходно није прошао обуку и добио лиценцу, или економисти да оперише болесника на хирургији, тако и у овом послу нема места за подобне, послушне, одане партијске кадрове! Партијама је место ван капија фирми, ван улаза у управну зграду. Тржиште и конкуренција у свету не познају и не признају дипломе које се стичу за седмицу, две или месец дана. Тамо не постоје партијска подобност и припадност. Посао којим се бави Групација ОИС је веома озбиљан и одговоран, он не трпи партократска намештања и комбинације. Ту нема места импровизацијама, волунтаризму и неодговорном понашању. Углед на овом тржишту се тешко стиче, лако губи, а још теже враћа. Последице неодговорног понашања су вишеструке, не само за фирме, већ још више за државу, на унутрашњем, а још више на међународном плану.
Због свега наведеног уверен сам да је фокус тражења криваца за отежано пословање наменске индустрије у Србији усмерен у погрешном правцу. Ја им искрено желим успех у раду, али ако наставе да раде као до сада плашим се да ће их то одвести на стазе неуспеха.