Да ли је време да се скроји влада
ПОКАЗНА ВЕЖБА ЛИЧНЕ СНАГЕ
Јасно је да Вучић доноси одлуке, али није му небитно ко ће их спроводити и то тако да он буде задовољан, да га не угрози нечији евентуални раст популарности и да се, у свему томе, држава не распадне баш сасвим. А опет, стиче се и утисак да му је од мандатара важније ко ће бити нови директор РТС-а
Сви услови постоје да се оствари најава председника Александра Вучића да ће до краја недеље бити познато ко ће чинити нову владу – ону којој би, према истој тој најави, мандат могао бити унапред орочен на годину и по дана: напредњаци имају више него довољно посланика за самостално формирање власти, а преостале парламентарне странке не крију спремност да у томе на сваки начин помогну.
Осим услова, постоји и огромна потреба да влада буде што пре формирана – због великих проблема који захтевају одговор, попут, рецимо, одлуке о организовању наставе у условима пандемије. На том примеру се види и оно што важи за владу у целини – у некој уређеној земљи, у оваквим здравственим и економским околностима, одговорни људи већ одавно би формирали нову власт и почели да се, са пуним мандатом, баве послом који су преузели.
И поред свега тога, у уторак, када је спреман овај број НИН-а, није било потпуне гаранције да Вучић неће и даље одуговлачити са доношењем одлуке, у складу са својим устаљеним маниром чекања последњег тренутка - како би, између осталог, свима јасно показао да је у држави битан само он. Владу је, сетимо се, брзо формирао 2014, када је требало и формално преузети моћ (претходни премијер био је Ивица Дачић), али је већ након избора 24. априла 2016, протекло три и по месеца до формирања кабинета (11. август 2016).
Показна вежба личне снаге није, притом, намењена само бирачима, већ и сопственој странци и (потенцијалним) коалиционим партнерима: одлагањем одлуке о њиховој политичкој и економској будућности шаље им се јасна порука о томе колико су мали и безначајни. И колико је потребно да буду понизни и послушни ако желе да буду награђени.
О томе, примећује Драган Поповић из Центра за практичну политику, најбоље говори чињеница да чак и формирање локалних органа власти мора да чека одлуку о влади. И то се, чак, третира као нешто сасвим нормално, па је и сам Вучић одмах после избора јавно поручио страначким следбеницима да не започињу одмах процес формирања локалних власти. И сви су послушали, макар горели од жеље да дају целог себе радећи на решавању проблема својих суграђана. Тек су последњих дана одржане прве конститутивне седнице локалних скупштина, а са београдске општине Стари град стигла је информација која вероватно говори нешто и о плановима на републичком нивоу: иако највећи број мандата имају напредњаци, за председника Скупштине предложен је кандидат странке Александра Шапића.
И док се шрафови у машини која би требало да догура до следећих избора, кад год они били, полако стављају на место, има и оних који верују да је за будући развој догађаја, заправо, најважније једно друго персонално питање које би требало да буде реше
но у време штампања овог НИН-а: ко ће бити будући директор Јавног сервиса РТС. Јер, са „правим“човеком на том месту, јасно је, до напредњачких бирача неће допрети информације о, рецимо, сакривању података о оболелим и умрлим од ковида, побуни лекара, стању у Телекому и Ер Србији, афери због продаје оружја Јерменији, детаљима преговора о Косову...
Уз „адекватно“решено питање директора РТС-а, зато, биће много лакше „продати“све будуће одлуке и одговорити на изазове који долазе – а они уопште нису мали. И сви ће бити део рачунице на основу које ће бити изведена „добитна комбинација“чланова будуће владе.
Пресудан фактор у тој рачуници, према мишљењу Поповића, биће исти као и претходних година – очување власти, односно шта која комбинација доноси и како може да се представи ка споља и унутра. „Вучић има сва најмодернија средства на располагању и може да плати најбоље стручњаке који ће узети у обзир и искомбиновати све – од потреба странке, стања у Србији, до односа са Истоком и Западом – и онда ће сам донети одлуку“, каже овај саговорник.
Политиколог Вујо Илић, међутим, не мисли да је баш све упоредиво са досадашњим „избором фигура које ће спроводити одлуке“. Јер, каже он, изазови су огромни, а маневарски простор знатно сужен и то у три кључне области, а то су преговори о Косову, прикључење ЕУ и економија.
У свакој од тих области лако је доказати да је позиција Александра Вучића, као главног носиоца власти, битно лошија него претходних година. И то и без оних сусрета са западним представницима који спадају у опис новинарског посла, током којих је, у првим годинама Вучићеве владавине, нека врста „обавезног програма“била констатација да Вучић delivers (испоручује, обавља). Тога данас нема – а и логично је да је, после осам година одуговлачења, на причу о спремности преумљеног радикала да склопи тражени „обавезујући споразум“стављен повелики знак питања.
Илић примећује да би процес тражења решења за Косово морао подразумевати и припрему јавног мњења – чега, суштински, никад није било. „Говорило се о разграничењу, преговарало се, испипавао се терен. Потрошено је време и опет смо на истом – осим што је изгубљен кредибилитет, а то ће утицати на спољнополитичку позицију“, каже саговорник НИН-а.
Нимало перспективно не делује ни процес евроинтеграција, коме смо, наводно, посвећени – мада чињеница да Србија скоро годину дана нема шефа преговарачког тима (Тања Мишчевић је ту функцију напустила у септембру 2019) говори сасвим супротно. Као што о мањку жеље да се заиста испуни тај прокламовани главни спољнополитички циљ говори и чињеници да је, према анализи ISAC фонда, Србија у 2019. имала најнижи степен усклађености са спољном политиком ЕУ, што је једна од главних обавеза земље кандидата (Србија је прихватила 52 од укупно 91 декларације за које је тражена подршка партнерских земаља).
Чињеница да у јуну нису отворена нова поглавља за Илића је „врло важан сигнал“. Ту реалност могло би да замагли прихватање нове методологије прикључења, о чему нас је Вучић обавестио из Париза, где је, прошлог месеца, боравио у посети француском председнику Емануелу Макрону.
Илић верује да је сада могуће неколико година бавити се новом верзијом приступања, у којој је политичка процена веома важна за доношење одлуке о томе да ли нека земља може да буде пуштена корак даље. Али, то не мора да значи да ће Србија бити у прилици да напредује: од великог значаја ће, каже саговорник НИН-а, бити дешавања у Белорусији. „У јавном мњењу земаља ЕУ поставиће се питање односа према источноевропским аутократијама“, каже Илић. У том случају, јасно је, није баш велика шанса да се, политичким одлукама, „погура“процес евроинтеграције земље која упорно одбија да заиста, а не само на речима, прихвати начела владавине права и слободе медија.
Нека су и тачне Вучићеве оцене да ће Србија имати далеко мањи економски пад од других земаља, али јасно је да чак и мали пад са овако ниске позиције личи на стрмоглављивање у провалију. Онај ко се прихвати места премијера, зато, мораће унапред да прихвати и да ће, први пут после дужег времена, бити повезан са економским падом. А имаће и други проблем на који упозорава Илић: у систему који почива на клијентелизму, обезбедити функционисање у условима економске кризе додатно је отежано.
Колико год свима било јасно да је Вучић тај који доноси суштинске одлуке, понекад само на основу тренутне инспирације и без јасног промишљања, за њега није сасвим небитно ко ће чинити владу. Јер, њени чланови мораће бити способни да те одлуке заиста спроведу, тако да он буде задовољан, да се не осети угроженим нечијим евентуалним растом популарности и да се, у свему томе, држава не распадне баш сасвим. И зато је јасно да ће у њој свакако, на кључним позицијама, бити оних неколико способних а Вучићу лојалних људи, попут, рецимо, Синише Малог.
Кључна неизвесност односиће се на место министра енергетике и произвешће разне теорије о односима с Москвом, нарочито ако „из комбинације“испадну социјалисти – односно, што је много вероватније, уколико њима намењени „пакет“овог пута буде знатно мањи него до сада, као што би се могло закључити из збира кључних фактора. Јер, оних десетак посто гласова на које социјалисти константно рачунају, биће неопходни будућем председничком кандидату СНС, уколико се не промени начин избора председника.
Чак и у том случају, подршка СПС-а, као и подршка Шапићевог СПАС-а, биће неопходна за очување напредњачке власти у Београду. А да „тамо где треба“и те како постоји свест о важности београдских избора, где напредњаци најлошије стоје и имају велику шансу да их изгубе уколико би опозиција успела да се организује и уразуми, говори скандал са тајним снимцима Николе Јовановића - што је метод са потенцијално разорнијим дејством од „обичног“таблоидног сатанизовања и сплеткарења.
Кад се подвуче црта, испада да ће се, при избору нове владе, главне игре награда и казни одвијати у до сада обично мање атрактивним областима (просвета, здравство, екологија...). И све ће имати много већи значај за будућност припадника гладних страначких батаљона, него за обичне грађане. У све тежим околностима, они ће бити све више препуштени себи, о чему најбоље говори чињеница да су кључне одлуке везане за наставак школске године остављене родитељима. И да је држава учинила све да им, контрадикторним порукама Кризног штаба и надлежних министарстава, те одлуке максимално отежа.