Љубомир Симовић
У ВРХОВИМА ВЛАСТИ ЈЕ СВЕ ВИДЉИВИЈИ РАДИКАЛСКИ ДНК
Најпогубније је то што ништа, па ни име једне улице, не зависи ни од историје, ни од културе, ни од државних или градских институција, ни од стручњака, ни од грађана, него од Вучићеве „молбе“и Весићеве „милости“. Најпогубније је то што је Вучић институција. И што је Весић институција
Када је уочи самог почетка пандемије изведена премијера представе Путујуће позориште Шопаловић у Југословенском драмском позоришту, публика се још једном присетила те бриљантне приче песника, есејисте и драмског писца, академика Љубомира Симовића (84), који је написао четири драме, а за три је добио Стеријине награде, највеће национално признање у ондашњој Југославији!
У блиставој песничкој биографији Симовић, који у својој поезији на стваралачки начин спаја модерно осећање света и његових симбола са традиционалним садржајима националне културе, постоји и овакав детаљ – године 1983. издавачка кућа Градина у Нишу растурила је слог збирке песама Љубомира Симовића Источнице, која је требало да буде објављена у Градини. Неки читаоци се данас са сетом сећају времена када су се те Симовићеве забрањене Источнице, фотокопиране, набављене „испод руке“, ишчитавале током ноћи, крај прозора на којима су биле навучене ролетне или завесе. Данашњим генерацијама је несхватљиво како је могуће да се нека књига из политичких разлога забрани три године после смрти доживотног председника Југославије Јосипа Броза Тита. Симовић је тада схватио да ће и то лудило једне власти проћи, као што све прође, али нека нова невоља увек долази. Научио је мудро да траје и поводом феномена трајања ауторки овог текста је сведочио:
„Добро се сећам једног разговора са Бранком Миљковићем (велики српски песник родом из Ниша, који је био годину дана старији од Симовића, а трагично је окончао живот под неразјашњеним околностима у Загребу, у 27. години живота, прим Р. С.), на путу од Сремских Карловаца до Стражилова. Бранко је у једном тренутку рекао – Ако песник хоће да напише нову књигу, мора да научи нешто ново. Макар да научи да игра шах.“
Уочи пандемије, издавачка кућа Вукотић медија објавила је нову књигу Љубомира Симовића, Одбрана Београда, коју смо представили у НИН-у.
Ужаснула ме је намера неких људи да, због свог профита, посеку хектаре шума у Кошутњаку. Шуме уништавамо, планинске реке затварамо у цеви приватних хидроелектрана, а Дунав и Саву смо одавно претворили у канале отпадних вода
Када шетате поред Дунава, а то је ваша свакодневна обавеза, о чему највише размишљате?
Имао сам срећу да детињство и младост проведем у време када су реке, како каже неки амерички песник, биле „чисте од извора до ушћа“. Ми смо као деца, у Ужицу, на реци проводили све време, од јутра до мрака, од Ускрса до михољског лета. Волео сам и планине, и шуме, и море и, једном речју, одржавао сам равнотежу између града и природе, што у некадашњим градовима није било тешко. Није ми то тешко ни данас у Београду. Редовно сам пешачио по Кошутњаку и Ади Циганлији и, последњих деценија, уз Дунав и Саву. Дунав је прелеп, са лабудовима, дивљим паткама, чапљама, родама, голубовима… Али, када у време суше вода опадне, открије се дно, са шпоретима и фрижидерима. Морам да кажем да као највећу претњу нашем опстанку доживљавам ово загађивање река и уништавање шума. Ужаснула ме је намера неких људи да, због свог профита, посеку двадесет или тридесет хектара шуме у Кошутњаку. Шуме уништавамо, планинске реке, које су опште добро, затварамо у цеви приватних хидроелектрана, а Дунав и Саву смо одавно претворили у канале отпадних вода.
Колико вам је корона променила, пореметила живот?
Онолико колико и свима. Носим маску, пазим на растојање, и молим Бога да ме ова чаша мимоиђе.
Можете ли да докучите шта је истина о корони ако упоредите званичне информације и оне које нису прошле филтер власти?
Од самог почетка је било очигледно да се короном манипулише. У први мах су је потцењивали, на њен рачун су правили чак и вицеве, смејали се, говорили су да су од ње опаснији комарци и грип, и да ћемо је савладати са неколико чашица ракије. А онда је направљен велики заокрет, проглашено је ванредно стање, као да је рат, уведен је полицијски час, на улице су изведене војне патроле са дугим цевима. Људи старији од 65 година практично су стављени у кућни притвор, у коме су провели више од месец дана. А онда је опет, уочи избора, направљен велики преокрет, проглашена је победа над короном, дозвољене су чак и фудбалске утакмице, са хиљадама гледалаца. После избора су поново запретили увођењем полицијског часа, грађани су протестовали лупањем у шерпе, а власт је на кровове попела своје фаланге, са бакљама и разгласним уређајима, и било је само питање часа када ће они са кровова сићи на улице… Одавно сам престао да пратим конференције Кризног штаба, али нисам престао да пратим шта се догађа…
Колико је политика, ова која нам одређује живот последњих година, утицала на ваш живот?
Утицала је, и утиче, много више него што сам икада могао да замислим. Одузима ми превише времена, пратим је из дана у дан, не зато што ме политика као политика толико занима, него зато што је она код нас добила такве облике да мора да изазива највећу забринутост.
По чему се ова власт разликује од свих претходних?
Пре свега, ово је власт једног човека. Ауторитарна власт. Ми смо ауторитарну власт имали и раније, у Титово време, али су разлике међу њима толико велике – толико велике на штету овог што имамо данас – да би било неумесно упоређивати их.
Идеју за подизање онаквог споменика дао је сам Вучић, а бронзаног Стефана Немању од 23 метра и 67 тона изабрали су они чији се естетски критеријуми састоје од два елемента: висина и тежина. Толико о уметности и споменицима
Не обазирући се на то како Устав дефинише његове компетенције, Вучић у рукама држи све, и одлучује о свему. И то је већ велики проблем. Али проблем постаје много већи када погледамо какво знање, каква упућеност и која државничка мудрост и одговорност, стоје иза тих одлука.
На пример?
Недавно је Виктор Орбан објавио карту велике Мађарске, која обухвата и делове Словеније, Хрватске, Румуније, Словачке и Србије. Слутећи какве би даље политичке потезе објављивање те мапе могло да наговештава, протестовали су председници или премијери свих поменутих земаља. Сви, осим председника Србије.
С обзиром на положај на коме се налази, и на одговорност коју такав положај подразумева, Вучић је морао знати да је Орбан, као председник мађарске владе, за време НАТО бомбардовања 1999, према Би-Би-Сију, дао једну веома… рецимо једну веома индикативну изјаву.
А то је?
Наиме, он је изразио страх од могућности да би јединице Војске Југославије, које су после рушења мостова на Дунаву остале одсечене у Бачкој, могле почети да нападају припаднике мађарске националне мањине! Истичући притом да „на страни НАТО-а није само војна сила, већ и историјска и људска правда“, он је дао да се наслути могућност мађарске интервенције.
Знајући куда би то могло да води, ту изјаву је одмах осудио Јожеф Каса, лидер Савеза војвођанских Мађара.
Та прича је управо ових дана, у време јулских демонстрација, добила
неочекивани наставак. Демонстранти су у Новом Саду разбили врата или прозор Градске куће, што је Вучић прокоментарисао једним невероватним поређењем: „Шокирани смо“– каже он – „шокирани смо јер у Новом Саду 1941. године, када су хортијевске фашистичке јединице упале, оне нису оштетиле фасаду Градске куће. Неки људи синоћ јесу.“
Хортијевске јединице нису оштетиле фасаду Градске куће, али су, у јануару 1942. спровеле Новосадску рацију.
У једном од интервјуа у недавно објављеној књизи Одбрана Београда, поводом скупова „1 од 5 милиона“, казали сте да на митинзима не треба држати никакве говоре против Вучића. Уместо тога, свуда треба пуштати снимке његових говора и наступа. Зашто?
Зато што је у разоткривању природе његове владавине оно што он сам говори много ефикасније од свих критика. Пре свега, он о себи има веома високо мишљење, и не устручава се да истиче колико је свуда цењен и поштован. У поменутој књизи навео сам неколико репрезентативних примера за то: и како га очарани Си Ђинпинг прима у „полузагрљај“, и како га дубоко дирнути Лукашенко дочекује са сузама у очима, и како га Путин испраћа све до аутомобила, и како се у једном дану четири пута – четири пута! – рукује са Трампом. Ових дана је то допунио још једном драгоценом информацијом: „У Приштини говоре лоше о мени, али с поштовањем. Говоре као о великом противнику.“
Не обазирући се на то како Устав дефинише његове компетенције, Вучић у рукама држи све, и одлучује о свему. Тај проблем постаје много већи када погледамо какво знање и која државничка мудрост и одговорност, стоје иза тих одлука
Сви га цене и поштују, а једино га Србија не разуме. „Када кажем да бих желео да тренирам младу децу“– жали се он – „они кажу педофилчина. Када имате добар однос јавног дуга, није добро. Шта ће нам споменици, фонтане. Шта год кренете да радите није добро. У Србији није добро ни прва сијалица кад је упаљена.“
Па, пођимо од ове тврдње о првој сијалици?
Само два дана после ове Вучићеве изјаве, навршило се 120 година откако је у Ужицу, на Ђетињи, само пет година после оне на Нијагари - прва у Србији, и међу првима у Европи – саграђена хидроцентрала по Теслиним принципима!
Зауставимо се сад на споменицима.
„Шта ће нам споменици“, цитира Вучић Србе, а не каже да се ради о протестима историчара уметности, ликовних уметника и критичара против подизања онаквог споменика Стефану Немањи. Идеју за подизање тог споменика дао је сам Вучић, а конкурсна комисија је изабрала решење које је, по оценама стручњака, анахроно и неприхватљиво, јер је изведено у традицији руског академизма 19. века. Неки су били још и оштрији: рекли су да ће такав споменик бити ругло у Београду. Комисију је, у знак протеста, напустио вајар Миодраг Живковић, а бронзаног Немању од 23 метра и 67 тона изабрали су они чији се естетски критеријуми састоје од два елемента: висина и тежина. Толико о уметности и споменицима.
А кад је о политици реч?
Вучић не пролази боље ни кад мора да се суочи са сопственом политичком прошлошћу. Кад су га једном приликом подсетили да је, негде у време ратова током деведесетих, изјавио да ће „за једног убијеног Србина бити убијено сто муслимана“, он се бранио тврдњом да је то „извучено из контекста“.
Кажите ми, постоји ли „контекст“у коме та реченица неће значити то што значи?
Недавно је Виктор Орбан објавио карту велике Мађарске, која обухвата и делове Словеније, Хрватске, Румуније, Словачке и Србије. Због тога су протестовали председници или премијери свих поменутих земаља. Сви, осим председника Србије
Како разумете чињеницу да се председник Србије често пореди са Јосипом Брозом Титом, доживотним председником Југославије, доказујући како је у његово време све много боље него што је било у Титово време?
Управо ових дана Вучић је то пресудио у своју корист. Рекао је да „још од Берлинског конгреса наша земља није била успешнија“.
Неће он надмашити само Тита, него и Европу и Америку. Зар он није већ изјавио да су наше болнице, у односу на болнице у Европи и Америци, „као свемирски бродови“?
А не треба заборавити да је и Тома Николић у своје време скромно изјавио: „Био сам најбољи и једини демократски председник Србије у новијој историји.“
Како год да окренете, све је видљивији њихов радикалски ДНК.
Понешто од овог радикалског понашања препознаје се и у начину промена имена улица у Београду?
Напредњаци су Београд оставили без главне железничке станице, а аутобуску су пребацили у Нови Београд, што је бескрајно искомпликовало живот и оних који у Београду живе, и оних који у Београд долазе. Све је жртвовано пројекту „Београд на води“. Сада су одједном одлучили да мењају имена улица. Зашто? Заменик градоначелника каже да је промена имена улица питање реципроцитета – „како они нама, тако и ми њима“. „Они“- то су републике и градови бивше Југославије. И каже да „није нормално да се поједине наше улице зову по градовима који немају Београдску улицу“.
Намеће се логично питање: докле ће да иду држећи се тог „реципроцитета“, тог принципа „како они нама, тако и ми њима“?
Недавно је у ријечком насељу Доња Вежица на двема локацијама исписана једна од оних порука у којима се римују Срби и врбе, а навијачи загребачког Динама су, уз заставу ХОС-а, и уз обавезно усташко „У“, развили транспарент са текстом који би било неукусно цитирати. Хоћемо ли ми и на то, држећи се реципроцитета – „како они нама, тако и ми њима“– реаговати на исти начин?
Најављено је да ће се међу улицама које ће добити нова имена наћи и Поречка, Хварска, Сплитска, Подравска, Љубљанска, Бледска, Босанска, Мариборска, Цељска, Мурска и Зеничка, а „разматра се и промена имена Сарајевске и Мостарске улице“. У то се умешао и српски члан Председништва БиХ, предлажући да се промени и име Мостарске петље. (Узгред, он је имао петљу да изјави како београдска полиција, са сузавцем, пендрецима, коњицом и псима, током јулских демонстрација, није била брутална.)
Неки помињу и могућност промене имена Палате „Албанија“.
Знају ли они зашто се она тако зове?
И да ли се ико пита шта ћемо све избрисати мењајући имена улица?
Ако наставе овако како су почели, на ушћу Саве у Дунав, у сенци Стефана Немање који није Стефан Немања, остаће нека паланка без прошлости, без историје, без идентитета. Абу Даби. Као да Београда никада није ни било.
Шта су за вас најпогубније последице ове власти? Ових дана, Весић нам је проследио једну врло важну информацију. „Вучић ме је“– каже Весић – „замолио да не мењамо име Сарајевске улице“. Кад смо сазнали за ту божанску одлуку, требало је да нам падне камен са срца.
Питате ме шта је најпогубније. Најпогубније је то што ништа, па ни име једне улице, не зависи ни од историје, ни од културе, ни од државних или градских институција, ни од стручњака, ни од грађана, него од Вучићеве „молбе“и Весићеве „милости“.
Најпогубније је то што је Вучић институција. И што је Весић институција.