ВЛАДА ОДЛУЧИЛА, А НЕ ЗНА НИ О КАКВОЈ „ПОЗАЈМИЦИ“ЈЕ РЕЧ
У образложењу закона о размени Рерихових дела за лист Мирослављевог јеванђеља ниједном није поменута позајмица. Чак ни број слика поменут у закону није исправан - у Београду их је било 30, а не 14 како се наводи
Цео случај са збирком Николаја Рериха почео је вешћу ТАСС-а да је дописник „пронашао“слике у Народном музеју. Како се то слике случајно откривају по музејима, никад нисмо сазнали. Настављено је погрешним информацијама да је реч о делима стиглим из СССР, које је ту затекао рат, а која никада нису била излагана. Није тачна ни тврдња Ненада Макуљевића да је реч о Рериховом поклону ком се не знају услови. Напослетку, годину и по откако се почело говорити о размени, у саопштењу Прес службе Министарства културе казано је први пут да је реч о позајмици, што би требало да представља основу за предају збирке. Треба обратити пажњу на то да у образложењу закона о размени Рерихових дела за лист Мирослављевог јеванђеља ниједном није поменута позајмица, као ни документи који се сад прилажу. Тад је, напротив, речено да се не зна правна основа по ком су дела у земљи, за шта се закон позива само на Архив Народног музеја. Други извори и радови засновани на њима нису навођени.
Чак ни број слика поменут у закону није исправан - у Београду их је било 30, а не 14 како се тамо наводи. Тачно је да је реч о позајмици. Међутим, о каквој позајмици и под каквим условима је стигла у саопштењу се не помиње, тако да је то неопходно разјаснити, јер је тај податак кључан за питање власништва. Дела су, како сам досад неколико пута писао, стигла као пошиљка Рериховог музеја из Њујорка. Општи услови су били да Музеј шаље Рерихове слике другим институцијама у свету где су могле да остану неограничено, све док су изложене, обично у засебној „Сали Рериха“, а правно су остајале власништво њујоршке институције. Ови општи услови примењени су и у српском случају. Писмо Рериха краљу Александру (1932) говори о „трајној изложби“(permanent exhibition) у београдском музеју по монарховој вољи, која би се водила као огранак њујоршког музеја. Kад је десет слика из Београда стигло за Загреб, на седници Академије од 23. фебруара 1933. поставило се питање њиховог статуса. Ускоро, 14. априла, Рерихов секретар Шибајев одговара да је реч о трајној позајмној изложби (permanent loan exhibition)и да се с тим сагласио краљ Александар телеграмом од 25. априла 1932. Гавро Манојловић, историчар на чији је предлог руски уметник постао почасни члан ЈАЗУ, о овоме је писао 1933. у часопису Лига народа тако да су подаци били и јавно познати. Под тим условима слике су из Њујорка стигле у Двор јула 1932. и комисијски су пописане у септембру, како показују документи у Фонду Дво
ра (Архив Југославије). Неке су стигле и из Рериховог центра у Паризу, неке из Кулуа (Индија), али су све биле део њујоршког „пакета“.
Довде говоримо о недвосмисленим подацима. Да је позајмица - јесте. Али трајна, под јасним условима. Документи који су приложени уз саопштење Прес службе Министарства управо потврђују ово о чему говорим: седам београдских дела воде се као власништво Рериховог музеја у Њујорку. Документи су иначе део грађе породице Рерих, одавно скениране и доступне на интернету.
Одавде почиње питање какво се тумачење власништва изводи из података. Наиме, да и то поновимо, прво је Рерих, 1938. изгубио власништво над њујоршким музејом, а касније је и сам музеј затворен. Након што је амерички бизнисмен који је уложио у музеј, преузео власништво над зградом и над делима, дошло је до спора пред америчким судом који је Рерих изгубио. Музеј се одржавао под другим именом и с другом поставком до укидања седамдесетих.
Данашњи Рерихов музеј у Њујорку нова је институција, коју су основали његови следбеници 1949. Питање власништва слика које су отишле као трајна
позајмна изложба пре ових збивања далеко је од јасног. Рецимо, оне које су стигле у Ригу, Алахабад и Загреб тамо су и данас. Питање је да ли се америчка пресуда односи и на београдске слике, да ли је она међународно важећа, у чију корист би се тумачила данас...
Николај и Јелена Рерих имали су два сина, Јурија и Свјатослава који нису имали деце, тако да данас нема непосредних потомака породице. Јуриј је умро 1960. Свјатослав, који је живео у Индији, 1989. договорио се са совјетском влашћу о оснивању Совјетског фонда Рериха ком је оставио дела и документе који су му припадали. Свјатослав и његова супруга умрли су 1993. Две московске институције спориле су се око наслеђа Совјетског фонда Рериха. Једна је Музеј Истока, у ком је нешто мање од 300 слика Рериха. Друга је Међународни центар Рериха у чијем склопу је деловао и Музеј Рериха (имао сам прилике да га посетим 2013. и могу рећи да је био заиста необичан).
Овај спор је отварао шире питање надлежности: да ли Рерихова дела из фондације коју је основао Свјатослав припадају надлежности државе (Музеј Истока) или друштвено-невладином сектору (МЦР). Контроверзи и расправама у јавности допринела је и активност МЦР, која није била само музеолошка, већ и ширење езотеричног учења Рериха. Спор о власништву решен је тако што је суд пресудио у корист Музеја Истока.
Како се могло видети из руских и светских медија, у спектакуларној акцији 7. марта 2017. специјалци су узели слике из Музеја Рериха и однели их у Музеј Истока. Нови Музеј Рериха сада је део Музеја Истока, што значи под надлежношћу Министарства културе Русије. МЦР у овоме види захват државе у друштвену фондацију, док Министарство наводи како не само да МЦР није наследник Совјетског фонда, већ и да је
мецена музеја, банкар Борис Булочник (тренутно се крије од власти) куповином неких слика за Музеј прао новац.
Укратко, јасно је да је питање власништва правна главоломка која би могла годинама да храни адвокатске канцеларије по међународним судовима. Посматрано са стране, једини закључак који можемо извести јесте да је власнички статус далеко од јасног. Оно што није јасно јесте по ком основу је код нас преломљено коме припада збирка из Београда, пореклом из угашене институције. Документи који су нам приложени у саопштењу ништа не говоре у прилог томе.
Мада је московски Музеј Истока био страна у парници, недавна вест говори о другој институцији која ће примити београдску колекцију. Према Петербуршком дневнику (званичном гласилу градске владе) од 14. јула, руско Министарство културе одлучило је да пет слика оде у Музеј-институт породице Рерих у Санкт Петербургу, а две у Спомен-дом Рериха у Извари (Лењинградска област). Пажње је вредна изјава директора петербуршког музеја Алексеја Бондаренка како се радује пријему београдских слика, док са загребачком Модерном галеријом договара изложбу њихове збирке Рериха. Видимо да се слике стигле под потпуно истим условима у једном случају предају, док се у другом помињу као гостујућа изложба.
Могуће је замислити и алтернативну ситуацију у којој музеји из Москве или Њујорка траже београдску збирку Рериха, а Народни музеј и држава их одбијају наводећи управо ове податке о пореклу и позајмици. Ако је основни услов под којима је Рерих слао своје слике био да буду изложене, то је овде заиста дуго поштовано. Проблем је што расправе засноване на овим подацима није ни било пре доношења одлуке и закона. А то није ни било могуће јер тачни подаци нису ни помињани. Дакле, за било какву расправу неопходно је наводити тачне податке, у овом случају о каквој је позајмици реч.