СТРАХ ОД ГУБИТКА КОНТРОЛЕ
Шта је требало да буде 54. Битеф? Има две главне осовине, тематску/проблемску и естетску. Прва се своди на питања од разарања глобалног екосистема до визије „света после“, а уметничка осовина је повезана с идејом постхуманизма
После пола године вратоломних лупинга, припреме за овогодишњи Битеф као да атерирају – да не чује ђаво! – на чврсто тле. У јавности је већ познато да је регуларно издање Битефа, одлуком градских власти, одложено за следећу годину када ће се одиграти „дупли Битеф“: 54. и 55. заједно. Ипак, и овог септембра десиће се Битеф: уместо његовог планираног, целовитог програма биће одржан тродневни Битеф Пролог, својеврсни увод у то двоструко издање најављено за 2021. годину.
Одлука о одлагању фестивала је потпуно рационална. Откако је почела глобална пандемија коронавируса, све људске делатности на свим деловима планете драматично су отежане, поједине и потпуно онемогућене, али није много егоцентрично тврдити да међу најугроженије спада и организација међународног позоришног фестивала. Превасходно је угрожен, због нужне телесне дистанце, сам театар, а међународни позоришни фестивал је изложен и додатним изазовима, као што је ризик отказивања гостовања ако учесници треба да буду у карантину по повратку кући. Уосталом, већина међународних позоришних фестивала у свету је отказана... С друге стране, дупло издање нуди могућност да се 2021. године организује најспектакуларније издање Битефа још од гостовања Планине Олимп.
Целовити главни програм дефинитивно је усвојен пре скоро три месеца, имао је само седам представа јер се од почетка пандемије понашамо одговорно, свесни да су услови за одржавање овако захтевног догађаја скромнији него у редовним околностима. Тим Битефа је, паралелно с довршавањем селекције, планирао и испробавао различите моделе реализације тог програма. Када нам је, из организационих разлога такође везаних за пандемију, пропао најављени план да, развијајући сјајну праксу успостављену прошле године, Битеф изведемо у Луци Београд, а где смо планирали да подигнемо монтажна гледалишта с већим размаком међу седиштима, прешли смо на друге варијанте. После разматрања опције да представе играмо на отвореном, која је отпала јер ниједна изабрана представа не може да се игра у таквом оквиру, прешло се на једину могућност: играње у позориштима, уз поштовање важећих и пројекцију нових антипандемијских мера... И онда је дошла одлука о одлагању.
Шта је требало да буде 54. Битеф? Као и претходна издања Битефа, и ово има две главне осовине, тематску/проблемску и естетску. Ова прва се своди на питања у распону од разарања глобалног екосистема и, последично, опасности од катаклизме, до визије „света после“, оног који се у савременој мисли одређује као постхуманизам: света у коме човек више неће бити у центру, па се ствара шанса за обнову еколошке равнотеже. Осим што су глобални, ови изазови су и веома локални, ако се имају у виду загађеност ваздуха у Београду или планови за изградњу мини-хидроцентрала свугде по Србији. Уосталом, и ова пандемија је, вероватно, последица нарушеног глобалног екосистема... Из осећања страха од онога што нам доноси сутра, те наде да ће се оно, ипак, и догодити, да ћемо избећи катаклизму светских размера, произашао је и слоган 54. Битефа: „На ивици будућности“.
Уметничка осовина је повезана с идејом постхуманизма: своди се на испитивање (живог) сценског присуства, деконструкцију људског субјекта извођења, различите видове оног што неки теоретичари одређују као дигитално тело, укључујући киборге и роботе. У неким од седам изабраних представа тело извођача се допуњује или чак замењује роботом или дроном, у некима је оно и даље једно и једино, али је светлосним и другим ефектима, те роботизованом кореографијом, дехуманизовано... Поред две главне, и овај Битеф има и две додатне концепцијске линије: промоцију нових имена светског театра, као и оних који долазе из незападних извођачких култура.
У све поменуте теме требало је да нас уведе разигран, духовит и паметан сценски спектакл под знаковитим, можда и злослутним насловом 2020, једна од ретких великих светских представа која се појавила ове године, на њеном самом почетку. У копродукцији Словенског народног гледалишча, Местног гледалишча Љубљанског и Цанкарјевог дома, представу је режирао Ивица Буљан, а на основу књига познатог израелског историчара Јувала Ное Харарија, чија је једна од главних тврдњи да је хомо сапијенс једина врста у историји која је самостално угрозила глобални екосистем. Еколошке теме, додуше
у мало бизарном виду, покреће и друга словеначка представа изабрана за 54. Битеф, Плућа, по комаду савременог енглеског писца Данкана Мекмилана и поставци редитеља ког смо ове године хтели да међународно промовишемо, младог Жиге Дивјака. Ова минималистичка представа базирана на сјајној глуми, показује изазове с којим се сусреће савремени млади пар, укључујући и дилему да ли имати децу у свету којем прети еколошка катаклизма. И плесна представа Трагови светски познатог кореографа Вима Вандекејбуса и његове трупе Ултима Вез из Брисела, којом је требало да 54. Битеф буде свечано отворен, има еколошку проблематику: почиње рушењем природне равнотеже у виду пробијања ауто-пута кроз шуму и убиства, а завршава осветом природе.
У другом делу фестивала, нагласак је требало да буде померен на постхуманизам и с њим повезану „дехуманизацију“извођача. У представи Опчинио сам те младог, али већ афирмисаног иранског кореографа Есхана Хемата, роботизован плес извођача из Белгије, Јапана и Ирана, у садејству с надзором који над њима спроводи дрон, артикулише један од главних проблема савременог света, оног који се не руководи хуманистичким идеалима: медијску и технолошку контролу и манипулацију. Француска представа Флеш Франка Вигуруа нема фабулу, потпуно је апстрактна и своди се на визуелно-звучноатмосферску инсталацију с двоје извођача чија су тела разграђена костимом, светлом и димом. Визији „постхуманог света“доприноси и представа Београдског драмског позоришта Living room, фестивалска копродукција, којом је Битеф требало да се затвори. Ову лирску медитацију о протоку времена, пролазности, усамљености и изневереним надама поставља млади и већ врло успешни немачки редитељ Ерсан Мондтаг, чија је међународна каријера, по његовим властитим речима, почела пре три године управо на Битефу.
Прва представа изабрана за 54. Битеф, од које је и почело његово концептуално осмишљавање, у којој се сустичу и тема постхуманизма и дехуманизовано извођачко тело је Долина језе вишеструког лауреата Битефа и миљеника његове публике, Штефана Кегија, у копродукцији колектива Римини протокол и минхенског Камершпилеа. Имајући то у виду сасвим је логично зашто смо баш њу изабрали да буде главни садржај Битеф Пролога који ће се десити од 12. до 14. септембра 2020. Једини извођач ове представепредавања је хуманоидни робот, верна копија писца Томаса Мелеа, који нам, између осталог, говори о биполарном поремећају личности дотичног писца: за њега је типичан страх од губитка контроле, а што је управо оно што Меле ради кад свој субјективитет уступа роботу.
Поред концептуалних, постоје и практични, продукцијски разлози зашто смо ову представу изабрали за Битеф Пролог. Нема живе извођаче који би путовањем за Србију и самим играњем ризиковали да се разболе од короне (још није доказано да вирус напада роботе), тим који путује с роботом је мали па су и тако смањени здравствени ризици, а и представа није великог габарита те стаје у Битеф театар. Ово последње је посебно важно, јер смо одлучили да се сви програми Битеф Пролога десе у самом Битеф театру, или на позорници на отвореном коју ћемо поставити на Скверу Мире Траиловић испред театра. Поред продукцијских, одлука има и симболички разлог: Битеф у ванредним околностима реализујемо превасходно властитим људским и инфраструктурним ресурсима. На сцени на отвореном организоваћемо бројне пратеће програме, превасходно дебатног карактера.
Нагласак на стручним и научним дебатама, разговорима с ауторима, Филозофском театру..., ове је године битнији него иначе. Наиме, наша борба да се, у виду Пролога, пружи макар „узорак“Битефа руковођена је не само жељом да се одржи континуитет фестивала, већ и да се покаже да је театар могућ ако се поштују све заштитне мере, и у условима пандемије, али и да је нужан и то не само као уметничка пракса, већ и као манифестација јавне сфере – место и контекст у коме се критички преиспитује друштво.
Одлука о одлагању фестивала је потпуно рационална. Театар је превасходно угрожен због нужне телесне дистанце, а међународни позоришни фестивал је изложен и додатним изазовима, као што је ризик отказивања гостовања ако учесници треба да буду у карантину по повратку кући